СТРАТЕГИЈА БЕСНОГ ПСА

Нова америчка одбрамбена стратегија повећава опасност од нуклеарног сукоба

Пентагон је објавио нову америчку стратегију за коју прве процене указују да је исувише офанзивна. Њене смернице неочекивано јасно дефинишу оно што смо сви знали – ко су прави „непријатељи“ Америке, иако их у самом тексту зову „супарницима“. То су Русија, Кина, Северна Кореја и Иран. Нову стратегију, с обзиром на њену агресивност, објавила је сасвим примерена личност, пензионисани генерал америчке војске и министар одбране Џејмс Матис, који је током своје војне каријере добио надимак „Бесни Пас“.

РЕВИЗИОНИСТИЧКЕ СИЛЕ У новом документу, животно важном за многе државе света, међу којима је и Србија, Русија и Кина означене су као „ревизионистичке силе“ које подривају међународни поредак. Наравно да је у питању замена теза јер сви знамо ко у ствари константно и упорно нарушава поменути поредак, али морамо бити свесни да под тим термином Америка подразумева нарушавање њихове визије света коју су замислили и пројектовали према својим интересима.

За Србију је посебно важна констатација у новој стратегији, да Русија злоупотребљава право вета у Савету безбедности УН како би променила структуру безбедности и економије у Европи и на Блиском истоку. Из тога се назире главни актер у новом америчком сучељавању, свакако ће то бити Русија, а јасно су дефинисани и региони у којима ће се одигравати главна и забрињавајућа збивања. Прилично је јасно да ће се сучељавање првенствено реализовати методама специјалног рата и специјалних дејстава, где треба имати у виду да та врста рата код великих сила може подразумевати и мање контролисане оружане сукобе, па и локални рат. Није искључено да нова америчка стратегија представља увертиру за нови хладни рат, који ће они релативно лако прихватити под утиском чињенице да су претходни добили и остварили циљеве о којима својевремено нису могли ни сањати – разбили су Варшавски пакт као супарнички војни савез, и СССР као државу.

[restrict]

ОПАСНОСТ ОД НУКЛЕАРНОГ РАТА Русија још није одговорила на нову америчку стратегију, сем што је руски председник Путин указао да је агресивна. Конкретан одговор није могао стићи у тако кратком времену, али га сигурно треба очекивати. Свестан повећаног нуклеарног ризика, свет се пита да ли ће 2018. бити година нуклеарног рата. Јер док се на сва звона потенцира опасност од нуклеарног потенцијала Северне Кореје, главна опасност од сучељавања две највеће нуклеарне силе се занемарује.

Међусобне оптужбе САД и Русије о драстичном кршењу споразума о нуклеарним ракетама малог и средњег домета остају у сенци ексцеса који представљају далеко мању нуклеарну опасност. Оштра упозорења руског председника на Западу се игноришу и не придаје им се значај који заслужују. И за стару америчку стратегију Путин је својевремено говорио да „доказује агресивне намере САД. Распоређивање НАТО снага близу руских граница је претња безбедности Русије. Неко ствара илузију да се некажњено може напасти“. А нова стратегија је агресивнија од старе.

Американци су све то игнорисали уз тврдњу да у ствари Руси крше споразум јер већ производе забрањене ракете. И тако укруг. Ништа не помаже, па ни механизам међусобних инспекција установљен још у време потписивања споразума, јер и једна и друга страна знају да се инспектори могу преварити. Интересантно је да се недавно о том питању новинарима обратио и папа Франциско на својој јужноамеричкој турнеји, рекавши да се доиста плаши нуклеарног рата и да се свет сада налази на самом рубу, а у његову обавештеност не треба сумњати.

НАРУШЕНА РАВНОТЕЖА СТРАХА Још од Кубанске ракетне кризе 1962. свет живи у страху од нуклеарне катаклизме коју може покренути лудачки ум или обична грешка и неспоразум. Спречавање могућности да поремећени ум дође у посед нуклеарног тастера све време је унутрашња ствар држава које поседују нуклеарни потенцијал, на коју се не може утицати споља. Зато су активности биле усмерене на елиминацију неспоразума и грешака које би произвеле масовна лансирања ракета са нуклеарном бојевом главом. Јер инцидената је било на обе стране и они само пуким случајем и присебношћу појединаца нису прерасли у катаклизму. На људску присебност и разборитост не може се рачунати ако нема довољно времена за анализу и проверу система. Сем тога, и једна и друга страна код селекције кадрова што треба да реализују противудар траже психолошки профил личности који има петљу да лансира нуклеарне ракете, а не оне који ће се успаничити или двоумити.

Комплетна нуклеарна стратегија сучељавања великих сила, раније САД и СССР, а сада САД и Русије, свела се на пуку могућност узвратног удара. Што значи да, ако једна страна донесе сулуду одлуку да лансира своје нуклеарне ракете, друга страна треба да има довољно времена да лансира своје. То је произвело реалан страх да у таквом сукобу нема победника, и свет је од уништења чувала позната „равнотежа страха“ на коју смо се силом прилика сви навикли. Поремећај те равнотеже, тако што једна страна мисли да може лансирати своје ракете а да осујети противудар противника, највећа је заблуда и опасност.

Брзо је уочено да је време лета ракете до циља пресудно важно за елиминацију могућности уништења грешком. Стога интерконтиненталне нуклеарне ракете нису најопасније по опстанак човечанства, него оне кратког и средњег домета чији се лет у минутима мери на прстима једне руке, а то време није довољно ни за шта друго сем за покретање противудара. Схватило се да је у интересу сопствене безбедности потребно противнику оставити довољно времена за обе активности – да установи евентуалне грешке и да покрене противудар ако није грешка у питању. Само интерконтиненталне ракете то омогућавају, под условом да стварно лете са континента на континент.

Ужасавајућа чињеница да би свет могао бити уништен због техничке или људске грешке изазване нервозом и недостатком времена натерала је супротстављене стране да седну за преговарачки сто и да постигну споразум познат као „дупла нула“. То је споразум о уклањању свих ракета кратког и средњег домета из Европе који су 1987. године потписали Михаил Горбачов и Роналд Реган. Тада су Совјети уништили 977 ракета овог типа, а Американци 807, што само на први поглед изгледа коректно. Горбачов је преварен јер је насео на празна обећања да се НАТО неће ширити на исток, и што је показао недопустиву попустљивост са становишта безбедности СССР, јер су из споразума изузете ракете које поседују Велика Британија и Француска. Ипак, уз све недостаке који су ишли на штету СССР и касније Русије, овај споразум је омогућио функционисање „равнотеже страха“.

Постало је јасно да је свака идеја о уништењу противничког нуклеарног арсенала пре лансирања, или у ваздуху након лансирања, обична илузија и катастрофална заблуда, без обзира на даљи технолошки развој. Јер колико год модерна технологија омогућава успешније лоцирање и пресретање, исто толико омогућава нове способности избегавања пресретања и уништења ракета. Већ су у оперативној употреби ракете које „дриблају“ противракетну одбрану, а довољно је да само део њих дође до циља да би произвео општу катастрофу. Тако нека нова технолошка трка о питању ефикасности ракета и противракетне одбране губи смисао јер не доноси превласт него само већи ризик од уништења.

ШИРЕЊЕ НАТО-а Па ипак, сведоци смо непрекидног настојања Запада да, ширењем НАТО-а на исток и развојем ефикаснијег противракетног оружја, постигне пресудну предност. Игноришу обећања дата Горбачову и Борису Јељцину и гомилају војне снаге на границама Русије. Руске обавештајне службе одавно су откриле да НАТО базе у руском окружењу нису само „противракетни штит“ и дефанзивна постројења, како их на Западу представљају, јер се за 15 минута могу оспособити за лансирање офанзивних нуклеарних ракета малог и средњег домета које су споразумом забрањене.

Код Руса се јавила оправдана сумња да нова постројења у Румунији и Пољској нису случајно прилагођена и за офанзивна лансирања, и да САД тајно производе  забрањене ракете. Да ли је то могло изазвати руску реакцију да и они прекрше споразум? Сасвим могуће, јер Владимир Путин није толико наиван као његови претходници. Тако су почеле међусобне оптужбе о кршењу споразума из 1987. године, где сада фигурирају само две могућности – да се отвори нова неконтролисана и још опаснија трка у нуклеарном наоружању или нови дијалог и споразум који би елиминисао спорна НАТО постројења и спорне ракете.

Није тешко проценити на чијој страни је одговорност јер је очито ко покушава да нуклеарни арсенал привуче на границе противника, чиме ремети „равнотежу страха“. Таквим сулудим поступцима нуклеарним силама поново понестаје времена за разјашњавање евентуалних неспоразума и грешака, и поново смо у ситуацији да је покретање противудара једини могући одговор, па макар се радило о грешци. Тиме опасност од нуклеарног уништења постаје још већа него за време Кубанске ракетне кризе, јер је нуклеарни потенцијал данас далеко разорнији.

АМЕРИЧКИ „ХИБРИДНИ РАТ“ Поставља се озбиљно питање, да ли је неко на Западу полудео и да ли стварно спрема нуклеарни удар на Русију ако би неким чудом успели да неутралишу њихов противудар? Наравно да не, и да глобална НАТО стратегија има своју логику, ма колико нама сулудо изгледала. Није у питању идеја да се води нуклеарни рат као средство за остварење највиших циљева Запада него специјални рат што реалнијим претњама нуклеарним потенцијалом. Тражи се таква врста претње на коју Русија неће имати одговор, на основу чега би пристала на значајна попуштања. Чак ни конвенционални рат против Русије није реална опција због јасне и објављене руске концепције да ће у сврху одбране Русије употребити нуклеарно оружје. Тако би и конвенционални рат против Русије била увертира у нуклеарни.

Значи, „хибридни рат“ остаје једина некатаклизмична опција Запада за постизање стратешких циљева, упркос све већој опасности да до нуклеарног сукоба дође грешком. Одбацује се опуштеност и релаксација коју је омогућио споразум из 1987. године рачунајући да су технолошке могућности напредовале и да се грешке и неспоразуми неће догодити. Тачно је да су те могућности веће, али ослонити се само на технологију је врло погрешна одлука.

Под утиском стратешке нуклеарне преваре и обмане којом је Запад успео да сломи СССР и добије Хладни рат, сада нешто слично пукушавају како би поразили Русију. Преломна ствар у хладноратовском препуцавању била је најава америчког стратешког пројекта Роналда Регана „Рат звезда“, којим је требало да се део нуклеарног арсенала САД подигне у свемир. То је захтевало хитну реакцију СССР и нова економска исцрпљивања за која више није било простора, и дошло је до распада те моћне државе. Пре тога распао се и Варшавски уговор као једина сила која је могла обуздати офанзивне намере НАТО-а. Данас се зна да је то била велика и успешна превара реализована методама специјалног рата, јер ни САД нису имале технолошке могућности да реализују најављени пројекат.

Сада се чини да је образац специјалног рата манипулацијом измишљених могућности коришћења нуклеарног оружја, којим је разбијен СССР, послужио као еталон за актуелни стратешки план према Русији. Сада је циљ да се и Русија доведе у заблуду лажним могућностима које приказују „противракетни штит“ и „тајне“ нуклеарне ракете САД. Да се и сада испровоцирају велики и скупи руски технолошки захвати који би уништили њихову економију, где очекују да ће уз додатну деструкцију економским санкцијама Русија упасти у сличне проблеме који су растурили СССР.

Преувеличавањем опасности од нуклеарног потенцијала Северне Кореје, који је смешно мали и технолошки инфериоран у односу на арсенале великих сила, САД маскирају сопствену претерано офанзивну стратегију. Да би све било уверљивије, измишљају и неке нове нуклеарне опасности. Сада су усредсређени на Иран и прете да ће једнострано раскинути нуклеарни споразум иако иза њега својим потписима стоје и Кина, Русија, Велика Британија, Француска и Немачка. Америци одговара да се споразум са Ираном раскине јер су, својевремено, комплетан „противракетни штит“ на руским границама правдали заштитом од иранских ракета и дрско тврдили да то с Русијом нема никакве везе.

Улазимо у сложену фазу сучељавања великих сила, где САД свој нуклеарни потенцијал третирају као основни аргумент у вођењу спољне политике. У исто време Русија се осећа угроженом и нападнутом и на сваки потез Запада одговара конкретним контрамерама, што наравно неминовно води даљим ризицима од нуклеарног сукоба. Америци никада није било теже да осмисли нову стратегију, због све већих размимоилажења и сукобљавања са Турском која прете да у Сирији прерасту у војне сукобе. Правити стратегију када вам најпоузданији савезник постаје љути противник који тиме ремети геостратешку равнотежу сигурно није лако, и зато има конфузије у новом америчком документу. Проблем је у томе што сваки губитак конвенционалне снаге велике силе желе да надокнаде постизањем некакве нуклеарне предности, а то је заблуда која угрожава човечанство и која ће морати хитно да се отклони неким новим споразумом.               

[/restrict]