Шоу-бизнис звани амерички председник

Амерички преседник ће све обавезније и све интезивније морати да буде успешан као звезда шоу-бизнис индустрије, а после Трампа ће највероватније морати да досегне сличну свеопшту присутност и на друштвеним мрежама. А тај јаз између онога због чега се бира амерички преседник и онога због чега би морао да буде изабран биваће из године у годину све већи. Односно, како време пролази, постајеће све јасније да уопште није битно коју политичку опцију заступа председнички кандидат, с којим се лажима народу обраћа и какву идилу од живота обећава

Ничега непознатог или необичног нема у тврдњи да све оно што се подразумева под масовним медијима и, посебно, сви огранци такозване индустрије забаве, имају одређену, понекад и сасвим маркантну улогу у томе ко ће победити у трци за председничко место Сједињених Држава. Америчка нација обожава медијске звезде и ко се успешно наметне на тој позицији, добија често баш ону одлучујућу предност у добро испраним мозговима бирачког тела која га одводи до политичког трона „најмоћније државе на свету“. Дакле, ако оставимо по страни питање о томе да ли суштински уопште постоји било какав избор када дође време да се донесе гласачка одлука о новом великом вођи, намеће се друго занимљиво питање – шта председнички кандидат мора да најпре буде не би ли победио. Политичке тираде и визије о слаткој будућности коју баш он доноси само ако буде изабран јесу, нажалост, и даље део обавезног наратива којим се маме гласачи. Али често се дешавало, заправо је током времена постало свеприсутно, и то да победнички кандидат поред тога што пласира уверљиве лажи мора да буде и умешна медијска звезда. Мора бити све оно што се подразумева када се неко наметне као медијска звезда или, ближе и тачније, поп звезда. И то у суштинском, најбуквалнијем значењу тог појма. Он мора да поседује све састојке употребљивости, заводљивости, прихватљивости у пропорцији масовне неодољивости. Чини се да нема бољих примера и самим тим практичних доказа ове еволуције у карактеристикама последња два председника Сједињених Држава, Барака Обаме и актуелног Доналда Трампа.

[restrict]

Експлоатација шоу-бизнис арсенала Обојица су, сваки на свој начин, злоупотребу сопствених шоу-бизнис потенцијала или искустава подигли на сасвим нов ниво. Када се ствар сагледа из садашње перспективе у том па и сваком другом смислу, њих двојица су као две стране једног новчића, али на којима се налазе наводно потпуно опозитне и супротстављене појаве. Као добар и лош момак из јефтиног вестерна. Барак Обама је, дакако, добар момак. Први „обојени“ амерички председник је већ на рачун те историјске чињенице освојио срца милиона људи унутар и изван Америке, све са Нобеловом наградом за мир (!?) приде. Ако мислите да је немогуће у Белој кући после Трампа видети Опру Винфри, која би била двоструки историјски првенац (прва жена на месту преседника, па још и „обојена“!), грдно се варате. Она је у сваком смислу отелотворење савршеног кандидата за Белу кућу. Једна од најпопуларнијих личности у историји америчке телевизијске забаве (огранак забава за најшире масе), Опра би истим оружјем којим су зомбификованим бирачким телом у своју корист манипулисали Обама и Трамп обојицу одувала у било којој наредној председничкој трци. То мисле најозбиљнији представници такозваног политичког маркетинга. Доналд Трамп је постао лидер америчке администрације управо на рачун популарности коју је стекао деценију и по дугим стажом звезде ријалити програма „Шегрт“ у коме је „глумио себе“, малог бога што пред камерама, ко бајаги стварно, бира поданике и отпушта његовим захтевима недорасле кадидате. Шеснаест сезона те назовисерије већ довољно говори о Трамповој популарности, али и о трамповском масивном упоришту у гласачком телу које потиче управо од милионског аудиторијума који је све те године помно и верно пратио његов ријалити. Да ли би се домогао Беле куће без те серије? Вероватно не би. Али, за сваки случај, он се бавио освајањем и других простора у свету шоу-бизниса како за време кампање, тако и пре ње, током припрема за председничку трку, али и касније када је постао први човек САД. До те мере је успешно обузет експлоатацијом свог шоу-бизнис арсенала да је попут агресивног и примитивног америчког рвача фингирао борбу прса у прса са својим противницима нудећи увек себе као бруталног победника и ексцесног провокатора који се са ривалима искључиво обрачунава на „амерички начин“, као херој, разуме се. Ту реторику и баш такву драматургију радо прихвата највећи део верног америчког телевизијског гледалишта, па је популарност Трампа у добром делу последица баш тих склоности публике, а које је он одавно успешно детектовао и употребио у своју корист. Трамп се додатно обезбедио и сталним, упорно иритирајућим и провокативним, присуством на друштвеним мрежама, најпре на Фејсбуку и Твитеру. Показало се да је његов систем придобијања гласачког тела агресивношћу и свеприсутноћу у свим огранцима шоу-бизниса комплетиран тек освајањем и овог сегмента свенародне забаве. Врло промућурно Трамп је постао не само медијска звезда већ и хит на друштвеним мрежама и то у обиму који ниједан председник пре њега није могао ни да сања.

Освајање бирача алаткама поп звезде Барак Обама је пре њега, додуше, био мање присутан у медијима, али је свет освојио квалитетима и алаткама поп звезде, а не озбиљног политичара који се намеће као светски лидер. Отуд милион људи, рецимо, на улицама Берлина, а уосталом и на многим другим местима, на којима се појављивао током председничке каријере. Бил Клинтон пре њега је поене сакупљао као музичка и софт-порно звезда, као скандал мајстор, а што су све састојци шоу-бизнис славе, а не политичке аргументације. Чак је и ригидни и ноторно омражени амерички председник Ричард Никсон успео да схвати значај шоу-бизнис популарности, па је у Белу кућу, помпезно пред камерама, дозвао краља рокерола Елвиса Преслија, опчињеног лидерима из врха власти исто колико су други, па већином и ти лидери, били опчињени његовом славом у индустрији забаве. Обојица су тако овековечили своје фрустрације и медијске потенцијале доказавши тек накнадно, када од свега више нису могли да имају користи, да је свако присуство у „масама“ потенцијално врло значајно. Покушао је да докаже да је сличну лекцију схватио чак и један од најдосаднијих америчких председника Џими Картер када је пристао да се појави на страницама „Плејбоја“, не, додуше, обнажен, али свеједно у друштву голих лепотица с дуплерице и насловнице. Шта тек рећи о Роналду Регану, јунаку-каубоју који је на власт дојахао директно из Холивуда и јефтиних, али „правих америчких“ вестерна, који му свакако нису били аргумент за Белу кућу, али су и те како били утицајни током улажења у свест бирачког тела, а што се у његовом случају показало као пресудно важно мада је у то време спрега између шоу-бизниса и трке за Белу кућу била схватана далеко неозбиљније него данас.

Сваки нов круг председничких изборних аспирација, без обзира ко би требало да буде нов лидер нације и из које политичке опције да се појави, наметаће све већи интензитет владања сасвим другачијим квалитетима. Амерички преседник ће све обавезније и све интензивније морати да буде успешан као звезда шоу-бизнис индустрије, а после Трампа ће највероватније морати да досегне сличну свеопшту присутност и на друштвеним мрежама. А тај јаз између онога због чега се бира амерички преседник и онога због чега би морао да буде изабран биваће из године у годину све већи. Односно, како време пролази, постајеће све јасније да уопште није битно коју политичку опцију заступа председнички кандидат (ако иједну!), којим се лажима народу обраћа и какву идилу од живота под његовом влашћу обећава. Не, биће све више битно само то колико је популаран у свету забаве. Несрећа, међутим, није у томе већ у чињеници да ће када као таква звезда буде изабран морати баш тако и да влада. Као Доналд Трамп. Дакле, не као политичар него као пајац за забављање раје. А да ли Трамп и његови слични наследници у тој комбинацији представљају хлеб или игре уопште вероватно никоме неће бити битно. Док год је забаве, раја ће остати кротка и безопасна. „Забављена“. Једино таква жељена и прихватљива.           

[/restrict]