Ово је царев син

26Зло мења облик, али не и циљ – сломити Србе и Србију. Али ако данас има аждаја, попут оне из народне приче, има и царевих синова или бар њихових потомака

Ох, кажи ми, Немањо, Славо наша стара, Ох, кажи ми Душане, Коме нема пара,
Како знасте опстати, Без икаква квара, Па још били велики, А све без жандара?
Чика Јова Змај, 1882

НАТО је злочинац. Време пролази, ране не зацељују. Ми Срби смо жртве. Ко другачије каже – лаже!
Све што се данас Србима дешава гуслар је давно приметио и одгуслао. У песми и причи је народ сачувао што су нам преци у наслеђе оставили. Наше је да песме, приче, пословице, загонетке читамо и да их разумемо. Знам, многима је тешко да се одвоје од ријалити програма. Неко их зове телевизијски дневник, други задруга (часно име које је село у Србији сачувало сад је извргнуто спрдњи), трећи политичка сучељавања. Зато није згорег мало се од екрана одвојити и завирити у, за нас, остављену баштину.

[restrict]

ТРАГОМ НАРОДНЕ ПРИЧЕ По ко зна који пут читао сам приповетку Аждаја и царев син. Верујем да је многи од вас знају, те нема потребе за великим препричавањем. Укратко, аждаја, служећи се силом и разним преварама, пустошила је села и градове, отимала људе, жене, децу и многа зла свима чинила. Намами у лов и два царева сина, превари их и нетрагом одведе. Кад хтеде и трећег да превари, он иако најмлађи, не би наиван, те остаде жив. Враћајући се у двор срете стару жену, бабу, којој исприча шта се десило, а она му објасни ко је аждаја, каква зла чини, где јој је снага, али и како се може савладати. Не вреди се с њом на свом имању тући, већ се њој мора снага ишчупати на месту где се налази – рече баба и подучи царевог сина шта да ради ако жели да аждају уништи. Најмлађи царев син с радошћу пристаде. Прича даље иде својим током, описује како се царевић прерушио у чобанина, ишао од града до града, преко седам гора и седам мора, док није стигао до удаљене царевине и места где је аждаја живела. Ту у њеном стомаку сакривена у врапцу била је сва њена снага. После вишедневне борбе, уз много вештине и мудрости, царевић победи аждају, ишчупа јој снагу, смрска је и од ње ништа не остаде. Уништивши аждају царевић ослободи све људе који су били отети, међу њима своју браћу и као победник врати се у очев и мајчин двор, где га они, али и сав народ са радошћу, као победника, дочекаше. Није више било страха од аждаје и могло се слободно живети.
Лепа народна прича, али још лепши беше разговор са Сашом, потомком угледне породице Танић из некадашњег села, данас приградског насеља, Сремчице код Београда. Упита мене Саша: Знам ли ја ко је царев син из поменуте приче? Затече ме питање, морам признати, и не умедох да одговорим. Видевши моју недоумицу, Саша извади из унутрашњег џепа јакне црно-белу фотографију и рече: Ово је царев син! Погледах сумњичаво. Помислих: Откуд фотографија кад у то доба није фотоапарата било, нит се знало за њега, али ипак је узех. На њој, на дебелом картону, видех стаситог човека, са зашиљеним брковима у униформи, са ордењем на прсима. Поред њега беху две жене – старија и млађа – и двоје деце предшколског узраста.

САВРЕМЕНО ТУМАЧЕЊЕ Загледах се у фотографију, покушавајући да је одгонетнем, док он не проговори. Овај у униформи, мој деда, то је царев син! Он је у два рата учествовао и две огромне аждаје победио. У Балканском рату морао је до Једрена ићи да би јој снагу ишчупао и главу смрскао, јер је знао да се другачије не може победити. Други пут је за двоглавом аждајом преко Албаније јурио, његова браћа Сибир прешла, да би са острва Крфа и преко Кајмакчалана стигли скоро до Будима и Беча, где јој је била снага. Од ње само прах и пепео остадоше. Знао је деда где се двоглава аждаја може и мора победити. Није се предао ни кад га је у сопственој земљи надјачала, него је појурио за њом да јој главу разбије тамо где је најјача. Свако од нас има међ прецима царевог сина, само тога нисмо свесни! Уосталом у Светом јеванђељу пише да смо ми Божја деца, а већег цара од Господа нема. Заврши казивање мој друг Саша, потомак царевића Танића.
Тумачење вредно сваке пажње. Поготову данас. Данашње аждаје не изгледају као некадашње, али циљеви су исти. Сломити Србе и Србију. Отети и однети све што се може. Међутим, иако не личе, у једном су исте. Снага њихова није у Србији већ на другом месту. Снага није у врапцу, као у причи, већ у новцу који шаљу белосветски финансијери и у Ватикану који даје потребну логистику. Зато се данашњим аждајама, које се појављују као евроунијатске НВО и назовиекуменисти, снага мора уништити где се и налази. Богу хвала. Има аждаја, ал’ има још царевих синова или бар њихових потомака у српском народу.
Сутра је Савин дан, слава свих Срба. Растко Немањић беше царев син. Многе аждаје је победио и Србе славним учинио. У радости Светог Саву прославимо и не заборавимо наше хероје у Хагу заточене.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *