Нушићева ожалошћена породица у 21. веку

На самом почетку јубиларне, сто педесете године Народног позоришта у Београду приказана је пета поставка Ожалошћене породице, Бранислава Нушића праизведене на сцени овог театра давне 1934. године и потом поново постављане још три пута у кући код Кнежевог споменика

Редитељ Јагош Марковић, режирао је и адаптирао овај популарни текст славног српског комедиографа, а радњу ове комедије у три чина смешта на почетак 21. века, јер, како каже, ништа се суштински није променило, будући да су припадници ове ожалошћене породице похлепни и грамзиви, превртљиви и саможиви, лицемерни и завидни као што су били и пре. Ипак има извесних спољних промена. Сви су ту – почев од предводника фамилије, негдашњег среског начелника Агатона Арсића и жене му Симке, па до трговца пред стечајем Танасија Димитријевића, кога прати супруга Вида. Ту је и нешто млађи контроверзни бизнисмен, прави савремени „ловац у мутном“ Мића Станимировић, затим самопроглашена величина, општински чиновник Прока Пурић са супругом Гином која непрестано плаче, те удовица Сарка, која је, када се породица противправно уселила у кућу покојнога Мате Тодоровића, запосела његову собу не би ли своју радозналост задовољила седећи на његовом балкону и посматрајући пролазнике, али и млада станарка куће Даница. Редитељ је у адаптацији текста из неразумљивих разлога изоставио Трифуна Спасића, кога је Нушић означио као незапосленог грађанина. Како је данас незапослених вероватно много више но што их је било у Нушићево време, сматрамо да није требало изоставити представника ове друштвене категорије из ожалошћене породице. Нема ни Тетке, која иначе има само једну појаву. Морамо без оклевања указати на неподобност ове адаптације Нушићеве комедије пошто је у питању извођење у Народном позоришту у Београду, тј. Нушићевом позоришту. Сматрамо да је редитељ Марковић на тој сцени морао поставити изворну Ожалошћену породицу, јер Нушић је наш Молијер, али и наш Ежен Скриб (1791–1861) и наш Викторијен Сарду (1831–1908) у исти мах, што ће рећи непревазиђени комедиограф и драматичар, мајстор над мајсторима сценске комике. Наравно о томе је требало да мисли уметничко руководство ове куће, али оно је, пре извесног времена, дозволило да се на Великој сцени прикаже недолично минималистичко Сумњиво лице па у том смислу од њега и не можемо ништа боље очекивати. Ипак, верујемо да управник Народног позоришта Дејан Савић неће себи дозволити да диригује неку скраћену или прерађену верзију Пучинијеве Тоске!
Преношење времена догађања радње из 20. у 21. век није много нашкодило представи, пошто су скоро сви Нушићеви текстови свевремни јер је такав његов хумор, јер је његова сценска комика необично инвентивна и кад је реч о самом тексту, и када се ради о сценској радњи и свим збивањима на сцени. Уместо ликова обучених по моди тридесетих година прошлога века гледали смо актере у костимима ваљда прве деценије овога столећа које је са укусом креирала Мариа Марковић Милојев. Мушки костими били су прилично једнообразни, подсећали су на униформе, док су женски били елегантни. Сценографија Матије Вучићевића, наравно, била је минималистичка, а то нам је стварало асоцијације да присуствујемо некаквом концерту, иако је косо постављен плато за игру био пресвучен белом баршунастом тканином, што је погодовало глумцима за туче и обарање противника на под. Сматрамо да је амбијент представе тако ситуиран ипак прилично неодређен, поготово што треба да дочарава дом покојнога Мате Тодоровића.

[restrict]

Редитељ Јагош Марковић Ожалошћену породицу градио је истим поступком као што је то недавно чинио на сцени Југословенског драмског постављајући Пиранделов комад Тако је (ако вам се тако чини). У томе је и основни неспоразум са овом премијером, јер Нушић није Пирандело будући да се његова поетика у овој комедији заснива на гротескном приказу једне трагичне ситуације, која ће ипак имати срећан завршетак.
Као што се за Нушићеву Госпођу министарку обично каже да је не треба играти ако немате глумицу за улогу Живке Поповић, тако се и за Ожалошћену породицу може рећи да ју је немогуће приказивати ако немате глумца за улогу Агатона Арсића. Народно позориште нема таквог глумца па је, вероватно на предлог редитеља, за ту главну улогу ангажовало Сашу Торлаковића из сомборског Народног позоришта и већ на старту – промашило. Не можемо обићи чињеницу да смо некад у Београду имали неколико сјајних Агатона. Потписник ових редова није једино гледао првог – Душана Раденковића. Као најбоље издвојио бих Јована Геца – на представи Народног позоришта 1949. године у режији Предрага Динуловића. Гец је био фантастичан у свему – и као појава и начином понашања и изговарања текста. Други, исто тако сјајан Агатон, био је Миливоје Живановић на сцени ЈДП-а, у легендарној представи редитеља Мате Милошевића из 1954. која је била заснована на стилизованом реализму и која је једног критичара навела да констатује како је ово позориште од Нушића учинило оно што су московски художественици створили од Чехова.
Наравно да нећемо чинити неправду и поредити Торлаковића са овим бардовима српскога глумишта. Морамо констатовати да је уложио велики труд припремајући и изводећи ову улогу. Делимичан резултат није изостао, али његов Агатон није имао сва потребна својства: жесток и сигуран израз, ауторитативан став, оштро, официрско заповедање, који кад подвикне „Мирно!“, стане у фронт и трепће свих 52.374 среских становника! Узгред, омањи и дежмекаст, Торлаковић личи на секретара Културно-просветне заједнице Србије и Београда, те нам је и то било на известан начин комично, али не у функцији улоге Агатона. Речју, Торлаковић је на сцени био немоћан и блед, деловао је као сенка негдашњих тумача ове велике улоге предводника акционе групе „ожалошћених“. Уверени да ако се трагало за Агатоном у српском глумишту, свакако се могла наћи боља и већа уметничка снага. Погрешна је и додела улоге Проке Пурића Небојши Дугалићу, који је млад и никако се за њега не може рећи да се „тридесет година сушио у општинској архиви, изгледа као изгладнела стеница кад измили из старе фасцикуле.“ Дугалић је добро говорио и глумио, али није већ појавом деловао као ислужени архивар. Александар Срећковић као Танасије Димитријевић имао је добро израђен мимички израз и став и потпуно је дочарао прикривање нервозе због неизвесности хоће ли и колико новца наследити, јер је у финансијским потешкоћама. Душан Матејић као Мића умео је да се понаша, говори и хвали како то чини млађи нараштај данас и овде. Слободан Бештић као адвокат др Петровић, уз депласирано костимографско решење, више је личио на шетача са београдске „штрафте“ него на адвоката који жури у суд на рочиште. Радмила Живковић као Симка, Агатонова супруга, кад није имала тамне наочаре, показала је да погледима може све: да заповеда супругу и да га наводи на оно што она мисли да је корисно, али и да једним погледом изрази чуђење или противљење, као и да осталим „пријама“ скрене пажњу на (не)повољне појединости. Даница Максимовић умела је да све време буде изазовно шармантна и кокетна.. Вања Ејдус као Гина, Прокина супруга, готово све време плачући, испољила је фин смисао за карактерну комику. Виду, Танасијеву супругу тумачила је Нела Михаиловић отворено и доследно наглашавајући приврженост своме мужу. Сузана Лукић као Даница пренаглашено је испољавала одбојност до презира према „ожалошћеној“ породици.
Редитељ је у два или три маха водио поворку „ожалошћених“: уз добро одабране традиционалне музичке народне теме, глумци су се одлично, скоро пантомимски кретали, што је представу лишавало статичности, која је неминовно доминирала у првом чину. У целини сагледано – једна добро саздана представа, која ће имати задовољну и захвалну публику.

Бранислав Ђ. Нушић
ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ПОЗОРИШТЕ Народно позориште у Београду, Велика сцена
РЕЖИЈА, АДАПТАЦИЈА И ИЗБОР МУЗИКЕ
Јагош Марковић
ДРАМАТУРГ
Молина Удовички Фотез
СЦЕНСКИ ГОВОР
Љиљана Мркић Поповић
СЦЕНОГРАФ
Матија Вучићевић
КОСТИМОГРАФ
Мариа Марковић Милојев
ДИЗАЈН ЗВУКА
Владимир Петричевић
ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ
19. јануар 2018. године

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *