Мере за спас „српског“ ЦЕРН-а (други део)

За српске повремене церновце ове године биће плаћено најмање 10 пута више новца него за њихове колегe које раде у Србији. Иронија је комплетна ако се узме у обзир јавна тајна да су се, у последње три деценије, малобројни за науку талентовани одлучивали за експерименталну физику високих енергија

Пише Филип Раке Вукајловић

Из Извештаја недавно поднетог види се да би, за 2017. годину за чланарину ЦЕРН-у и за потписивање на радове (ова ставка води се под еуфемизмом maintenance and operations), требало да буде плаћено приближно 1,75 милиона евра. Ако узмемо да је горње ограничење за број истраживача запослених у српским институцијама који су одлазили и радили у ЦЕРН-у последњих шест година – било двадесетак годишње, да осталих 12.000 истраживача у Србији МПНТ финансира са приближно 100 милиона евра годишње, тада једноставним прорачуном добијамо да ће за српске повремене церновце ове године бити плаћено новца најмање 10 пута више него за њихове колеге које раде овде у Србији. Иронија је комплетна ако се узме у обзир скоро јавна тајна да су се, у последње три деценије, малобројни за науку талентовани одлучивали за експерименталну физику високих енергија. У најскорије време, поред неколико неспорно изузетних младих људи, већином су на церновске пројекте примани слабо обећавајући студенти. Само да би се повећао број и да би неки нејаки могли у шефове да израсту. Да ли се ико запитао зашто је МПНТ за протеклих шест година за садашњих двоје пензионера и за двоје који ће, по сили закона, у пензију отићи до средине следеће године, платило око 200.000 CHF само да би им се име нашло међу скоро 3.000 других таквих „аутора“? У овој процени је могућа грешка од 25 одсто, вероватније навише него наниже, јер се праве суме које се плаћају годишње за наводно учествовање у експерименту, а стварно за дописивање на радове, сада углавном крију и чувају као највећа тајна. Можда је и ово за некога „мало“?

[restrict]

АТМОСФЕРА СУРЕВЊИВОСТИ Најтужније од свега је што су вође досадашње сарадње са ЦЕРН-ом, оличене у државној Комисији, мало или ништа радећи у науци и за науку свих ових година, сву своју енергију усмерили на одржавање садашњег стања. Повећавајући тако хаос и ширећи злу крв око себе, посебно међу младим људима. Довело је то до тога да је међу церновцима преовладала нездрава атмосфера неповерења, суревњивости и отворених конфликата. Чак су своје свађе и интриге, немајући снаге да их овде разреше, неколико пута преносили и у ЦЕРН у чему су предњачили најстарији чланови Комисије. Незванично, говори се чак да је врло угледан Немац, са сталном позицијом у ЦЕРН-у, шокиран начином на који су надређени покушавали да елиминишу једну младу студенткињу, рекао: „Знаш, тамо је био рат деведесетих, многи су отишли, а најгори су постали професори.“ Да ли да верујемо да они тако говоре у ЦЕРН-у о нама, због њих самих, а само на нашу срамоту?
Ипак, најгоре од свега је што је пријем нових људи на церновске колаборације био под апсолутном контролом ове потпуно некомпетентне Комисије. (У разговору за „Политику“ 11. 3. 2013, иако предобро зна да не постоји ниједан пристојан научни резултат за који би могао да каже да му у потпуности, или бар до трећине припада, председник Комисије се поставља као мера свих ствари кад је у питању област високих енергија па каже: ’Као ментори бирамо најуспешније сараднике и асистенте. Имамо Комисију за сарадњу с ЦЕРН- ом, коју водим већ 10 година, која утврђује ко је довољно квалитетан да ради у ЦЕРН-у. Међутим, у ЦЕРН-у се појављују неке колеге којима је Министарство спорадично давало новац, а њихов рад није највишег квалитета и обима. Јесте интерес Србије да тамо буде што више људи, али не може баш свако да ради у ЦЕРН-у. Деценијама смо градили наш имиџ и зато Министарство мора нас као најмеродавније да пита око избора људи.’ Опсенарски приступ животу чланова Комисије, изгледа да је потпуно „засенио простоту“ у МПНТ и да највиши државни функционери скоро дрхте кад им „комисионари“ дођу и симулирају да преносе поруке директно из ЦЕРН-а.) Извесно је и да њихови актуелни фаворити и штићеници које, иако невољно, спремају да их замене „ако они икада буду принуђени да оду“, према непристрасном суду јесу – неспособњаковићи. Грчевито држање за место у Комисији актуелних пензионера, или оних који ће то веома скоро постати можда би се могло објаснити следећим податком: за боравак у Женеви због присуствовања састанцима неких савета и комитета ЦЕРН-а предвиђене дневне накнаде трошкова боравка, за 2015. годину на пример, биле су 390 CHF (уз плаћене трошкове пута, поред те дневнице).

НЕОПХОДНЕ И РАЗУМНЕ МЕРЕ На крају, узнемирени најновијим и веома афирмативним прилозима о ЦЕРН-у у јавном простору Србије, којима се потврђују слутње да се нешто крупно иза брда ваља, желимо да предложимо следеће:

Статус Србије у ЦЕРН-у треба хитно вратити на период пре придруженог чланства. Очигледан разлог за то је превисока чланарина која се плаћа за придружени статус (ове године већ скоро два милиона CHF), а која би била најмање два пута већа при пуноправном чланству.
Корист од чланства у ЦЕРН-у сада имају само руководиоци група, због права на дневнице као чланови ЦЕРН-ових комисија, као и на високе директне материјалне трошкове које им уплаћује МПНТ, док је реалан повраћај средстава преко привреде занемарљиво мали, а трансфер технологија, о којима само празнослове, никакав.
Потребно је хитно обуставити још један у низу мегаломанско-идиотских грађевинских пројеката наводно за науку: пројект Верокио који предвиђа зидање зграде од 3.000 квадратних метара под изговором сарадње са ЦЕРН-ом, а све без икаквих разумних циљева. Инвестирати десетак милиона евра у људе који никад ништа нису радили/урадили нити створили је просто злочин. Прихваћен је и потписан пројекат непостојећег садржаја, без икакве јавне презентације и расправе, па још од кредита који је држава подигла за науку.
Такође, потребно је расформирати садашњу комисију за сарадњу са ЦЕРН-ом. У њој тренутно нема ниједног компетентног истраживача за област физике високих енергија, што произлази из чињенице да нико од њених чланова није написао ни једно једино слово у неком од многобројних радова ЦЕРН-ових колаборација, а камоли произвео неки резултат у тим колаборацијама, нити га је, што је сасвим јасно и логично, излагао на неком интерном састанку, а поготово не на међународним скуповима.
Целисходно би, уверени смо, било да се уведе адекватно и у свету прихваћено вредновање за истраживаче који би наставили да се баве експерименталном физиком високих енергија, поклањањем поверења млађим људима који имају своје сопствене резултате остварене према правилима публиковања и вредновања у колаборацијама, као и одговарајућу међународну видљивост, признатост и углед, на основу више предавања по позиву, као и руковођења радним (а не бирократским) групама и састанцима у ЦЕРН-у.

Аутор је научни саветник Института „Винча“ у пензији

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *