Кукавичје јаје родне равноправности

ОКРУГЛИ СТО „ПЕЧАТА“ О НОВОМ ЗАКОНУ О РОДНОЈ РАВНОПРАВНОСТИ (!)

Лепо је видети да су власти у Србији почеле да размишљају о обнови наталитета. То треба поздравити. С друге стране, Србији се намећу антипородични закони који овој обнови никако не могу помоћи. Међу њима је и предлог Закона о родној равноправности иза кога стоји радикално-феминистички лоби и његова гласноговорница Зорана Михајловић, сарадница Трилатерале за Балкан.
У суседној Бугарској на оштро противљење Цркве и јавног мњења наишла је Истанбулска декларација, која захтева да се у јавност, поред природног, уведе и појам тзв. „друштвеног пола“, што је социјална конструкција. Будући да је „Печат“, према свом разумевању природе јавног ангажмана и одговорности медија у том склопу, увек спреман за дијалог, обратили смо се стручњацима и јавним делатницима који су својим радом и залагањем, стекли име кадро да стоји иза свог мишљења. У наставку доносимо резултате нашег „виртуелног округлог стола“ о новом Закону, који ћемо коментарисати и у наредна два броја „Печата“. Ко чита, да разуме.

[restrict]

Александар Гајић, стручњак за међународне односе и културолог

СТВАРАЊЕ МУТНЕ ПСЕУДОСЕКСУАЛНЕ ЗОНЕ

Српска јавност је за предлог Закона о родној равноправности чула углавном преко спора који је поводом њега наступио унутар владајуће коалиције – тачније Зоране Михајловић као председнице „Кооординационог тела за родну равноправност“ (залагала се за његово брзо усвајање) и министра за рад Зорана Ђорђевића (противио му се уз образложење о проблемима у имплементацији закона због високих трошкова и других последица које „наметање“ овакве равноправности доноси, поготово о питању негативног утицаја на привлачење страних инвеститора). Поделе унутар власти доживљене су као надметање две струје, проамеричке – која гура ултрамодернистичка НВО решења у законске предлоге – и конзервативне, која се оваквим изменама противи.
Закон о родној равноправности је још много више од тога: он кроз законодавство покушава да у српско друштво пресади један нов идеолошки приступ – тзв. „џендер“ идеологију и рашири је у свим сферама живота. Насупрот мњењу да се просто ради о законском побољшавању одавно установљене једнакости мушкараца и жена, „родна равноправност“ на дужи рок тежи нечему сасвим другом: поништавању оба пола и њених кроз дуги низ времена искристалисаних улога и стварању једне мутне псеудосексуалне зоне у којој битишу дифузни, променљиви сексуални идентитети. Наиме, основно уверење „џендер“ (родне) идеологије је да су биолошки пол и биолошке датости небитне, већ да је једино важан „род“ као друштвено условљени, „конструисани“ пол. Водећи заговорници „џендер“ идеологије (по правилу: припадници ЛГБТ популације и радикалне феминисткиње) традиционалне односе између мушке и женске полне датости виде као поробљавајуће јер спутавају индивидуалну еманципацију. Они због тога заговарају перманентни сукоб између постојећих полова како би их уништили или преобразили.

Миша Ђурковић, филозоф и аналитичар, Институт за европске студије

У СЛУЖБИ НОВОГ ЗАПАДНОГ ТОТАЛИТАРИЗМА

Сфера породичних односа и породичног права спада међу области које су доживеле најмалигније промене након што су странци 2000. уз помоћ пуча „ставили Србију под старатељство“. Током првих десет година ове субверзивне делатности вођене су далеко од очију јавности. Када је 2005. донет актуелан Породични закон, веома мало људи је знало шта се дешава и сем ретких примедаба правних стручњака, цео процес припреме, доношења и имплементације овог закона вођен је углавном далеко од очију јавности. Но у овој деценији се макар то променило. Након објављивања нацрта породичне књиге Грађанског законика, поједини стручњаци су успели да ову проблематику изнесу у јавност и да је учине предметом широке националне дебате. То је зауставило или бар на неодређени рок одгодило усвајање ове крајње проблематичне регулативе. Али и ово што је до сада усвојено у области породичног права више је него довољно да схватимо о чему се ради.
Као добру илустрацију укупне тенденције, наведимо овде два недавна случаја из Ниша. Две жене мужеви су пријавили за наводно насиље у породици и оне су удаљене из куће најпре на 48 сати, а затим и на месец дана. Но у међувремену су се помириле са мужевима и након њиховог позива да се врате дошле су кући. Кад су мужеви обавестили судије о томе, они су послали полицију да ове жене отерају у затвор због кршења једномесечне забране приласка. Дакле, држава уместо да охрабрује помирење и очување породице, кажњава и тера у затвор зато што су се помирили. Судија (жена) и радница центра за социјални рад су с поносом рекле да је овде најважније да држава ради свој посао!? Закон уопште не предвиђа могућност укидања забране приласка у случајевима када се супружници измире, као што ни Породични закон више не тражи медијацију пре отпочињања бракоразводне парнице. Није ни чудо, јер породичним законодавством у Србији доминирају феминистичке и пролезбејске организације које су изразито против брака.

Матија Бећковић, песник

КАО ДА НАС НЕКО НЕШТО О НЕЧЕМУ ПИТА

Као да нас неко нешто о нечему уопште пита и као да наше мишљење некога на било шта обавезује! Ако је и нама загарантована слобода да будемо оно што јесмо, а не морамо бити оно што нисмо – не можемо да то право не искористимо и макар кажемо над чим се згражавамо…

Мошо Одаловић, дечји песник

EЛ-ЏИ-БИТИ, ИЛ’ НЕ БИТИ

Ми маторији, мада је души милије чути – времешнији, у некаквој смо, бар утешној предности, да својим годинама измакнемо крволочној понуди глобализације „узми или остави!“. Ако узмемо, готови смо, ако не узмемо – настрадасмо. Све се захуктало, пристижу понуде са свих страна, свечано упаковане, а ми срљамо, страхујући да нам шта од свечарија не измакне. Српски певач јуначког десетерца, актуелан у свим временима, већ је видео и дојавио: „Сва се земља у сватове ломи!“

Александар Липковски, универзитетски професор, председник Националног просветног савета

ПОДВАЛА СА ЗАКОНОМ

Сам термин „род“, а поготово „родна равноправност“ није стручно и научно општеприхваћен. Ради се о једном психолошко-социолошком конструкту који потиче из САД од америчког психолога Џона Монија (1921–2006), који тврди да разлике између полова бивају одређене тек током каснијег живота, под утицајем социјалних ограничења („ако дечаку облачите хаљинице, он ће постати девојчица“!). Интересантно је да је Мони био веома кратко у браку, да није имао потомства, као и да потиче са Новог Зеланда, државе која је данас најгласнији заговорник хомосексуалних „права“. На срећу, већина научника у свету и данас се не слаже са овим мишљењем и сматра да је апсурдно тврдити да се разлике у социјалном понашању полова не утврђују биолошки, рођењем (или прецизније зачећем) људске јединке већ социјалним факторима – породичним и ширим друштвеним окружењем. У ствари, ради се о замени тезе, веома уобичајеној у псеудоаргументацији новог светског поретка.
Декадентна западноевропска цивилизација, нажалост доминантна у политичком мишљењу код нас, прихватила је Монијеве теорије здраво за готово и инсистира на тзв. „родној равноправности“. За жаљење је што наши законодавци, тј. Влада и Народна скупштина Републике Србије подлежу овој декадентној идеологији, чије је право место на сметлишту историје. У ствари, подвала са Законом о родној равноправности покушава да замени природну и у потпуности друштвено прихваћену тезу о равноправности полова (мушког и женског – чак и симбол „родне равноправности“ представља равноправност полова, мушког и женског) неодређеним и недефинисаним појмом „рода“, испод кога се крије афирмација хомосексуалних активности малог дела људске популације. Нико нормалан није против равноправности полова, али „родна равноправност“ је у ствари кукавичје јаје које ће од равноправности полова направити аморфну, бесмислену конструкцију – почнимо од најбаналнијег проблема јавних тоалета. Хомосексуалност се мора посматрати као мањинска девијација у односу на општеприхваћену и друштвено и историјски афирмисану хетеросексуалност.

Слободан Владушић, универзитетски професор, књижевник и књижевни критичар

ДЕЦИ СЕ СУГЕРИШЕ ДА ЈЕ ПОРОДИЦА МЕСТО НАСИЉА

Покушаћу да свој одговор на ову виртуелну анкету обликујем кроз праћење порука које се шаљу дечацима и девојчицама у оквиру кампање чији је саставни део и Закон о родној равноправности. Најпре, деци се сугерише да је породица, пре свега, место насиља (инсистирање на феномену ,,породичног насиља“), а школа им се представља, пре свега, као место ,,вршњачког насиља“, где хетеросексуална деца (углавном дечаци) злостављају своје бисексуалне или хомосексуалне вршњаке. (Либерализација права деце и ограничавање ауторитета наставника се при томе прећуткују као вероватни узрок пораста насиља у школама.) Истовремено, као ,,решење проблема“, дечаци и девојчице се охрабрују да свој пол виде као нешто неодређено и променљиво, дакле као род. На тај начин хомосексуализам индиректно бива идентификован са ,,врлином“. Наиме, постајући део ЛГБТ популације, дечаци се дистанцирају од фигуре ,,оца“, која се третира као извор породичног насиља, али и од вршњачког насилника, дечака хетеросексуалца – дакле, они прелазе на страну ,,добра“. Постајући део ЛГБТ популације, девојчице се опет дистанцирају од фигуре ,,мајке“, односно жене коју џендер пропаганда третира као ,,робињу“ мушкарца; ослобађајући се мајчинства, жена тако наводно стиче ,,слободу“. Крајња последица оваквог процеса није, као што видимо, никаква родна равноправност, већ увећавање и симболичко привилеговање хомосексуалне популације која се друштвено конструише као етички супериорна у односу на ,,злу“ и ,,заосталу“ хетеросексуалну популацију коју чине ,,насилни“ очеви и мајке ,,робиње“. Јасно је да, дугорочно, овакав културни образац не може да реши проблем пада наталитета.

Јован Пејин, историчар, архивиста

ГАДОСТИ КАО ЕУ РАДОСТИ

Сви мислећи људи узнемирени су овим идиотлуком о наводној родној равноправности која је потекла из САД, тачније из Лос Анђелеса и Сан Франциска средином шездесетих година 20. века. Тај идиотлук је ишао уз хипи покрет, а била је сексуална револуција када је почела ова „проповед“. Негде сам прочитао да су у време ренесансе ови „средњег рода“ говорили да на њих утиче планета Уран и себе су сматрали уранистима. Нека остану тамо где су и нека не пропагирију као друштвену норму оно што Свето писмо назива „гадост пред Господом“. Покренули сте анкету, чији сви учесници озбиљно разматрају питање наметања идеологије „родне равноправности“, али очигледно да став озбиљних људи није довољан да увери мондијалисте да нису у праву. Исти знају да нису у праву, али су празноглави – терају своју причу, онако вулгарно: ајде да се спрдамо!

Зоран Чворовић, правни историчар

ПРОМЕНА СУШТИНЕ ПРАВА НА ЈЕДНАКОСТ

Нацрт Закона уводи забрану дискриминације по основу рода, док Устав Републике Србије у чл. 21 забрањује дискриминацију по основу пола, расе, нације, вероисповести, друштвеног порекла, језика, имовног стања и инвалидитета. Забрана дискриминације по основу пола је једини од свих Уставом побројаних основа који ужива посебну заштиту уставотворца, јер у чл. 15 Устава „држава јемчи равноправност жена и мушкараца“. Проширујући забрану дискриминације на нови основ – род – предложеним Законом се интервенише у обим зајемченог људског права – права грађана на једнакост, што је супротно чл. 18 Устава који прописује да се „законом може прописати начин остваривања ових права при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права“. Предложеним нацртом Закона се мења не само обим већ и суштина (у ужем смислу) Уставом загарантованог права грађана на једнакост. Јер Устав једнакост формулише као правну једнакост – „пред Уставом и законом су сви једнаки и свако има право на једнаку законску заштиту“, док се нацртом Закона о родној равноправности предлаже да држава мерама принуде активно успоставља вештачку симетрију у сфери друштвене неједнакости. Променом суштине права на једнакост, тако што се оно трансформише из права на формално-правну једнакост у право на друштвену (полну, родну итд.) једнакост, врши се необољшевичка (неолиберална) апсолутизација овог права науштрб других права и слобода загарантованих у једном либералном правном поретку: слобода уговарања и предузетништва (чл. 27), која може бити ограничена само по основима већ предвиђеним у Уставу (нпр. чл. 60), слобода синдикалног и политичког удруживања (чл. 32, 40 47), слобода научног и уметничког стварања (чл. 35, 36).Нацрт Закона уводи забрану дискриминације по основу рода, док Устав Републике Србије у чл. 21 забрањује дискриминацију по основу пола, расе, нације, вероисповести, друштвеног порекла, језика, имовног стања и инвалидитета. Забрана дискриминације по основу пола је једини од свих Уставом побројаних основа који ужива посебну заштиту уставотворца, јер у чл. 15 Устава „држава јемчи равноправност жена и мушкараца“. Проширујући забрану дискриминације на нови основ – род – предложеним Законом се интервенише у обим зајемченог људског права – права грађана на једнакост, што је супротно чл. 18 Устава који прописује да се „законом може прописати начин остваривања ових права при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права“. Предложеним нацртом Закона се мења не само обим већ и суштина (у ужем смислу) Уставом загарантованог права грађана на једнакост. Јер Устав једнакост формулише као правну једнакост – „пред Уставом и законом су сви једнаки и свако има право на једнаку законску заштиту“, док се нацртом Закона о родној равноправности предлаже да држава мерама принуде активно успоставља вештачку симетрију у сфери друштвене неједнакости. Променом суштине права на једнакост, тако што се оно трансформише из права на формално-правну једнакост у право на друштвену (полну, родну итд.) једнакост, врши се необољшевичка (неолиберална) апсолутизација овог права науштрб других права и слобода загарантованих у једном либералном правном поретку: слобода уговарања и предузетништва (чл. 27), која може бити ограничена само по основима већ предвиђеним у Уставу (нпр. чл. 60), слобода синдикалног и политичког удруживања (чл. 32, 40 47), слобода научног и уметничког стварања (чл. 35, 36).Предложеним Законом о родној равноправности се једним безобалним прописом (чл. 43) проширује круг дела која имају обележје насиља, ван оног круга који је већ утврђен Кривичним закоником и Законом о прекршајима. Овим се повећава могућност да грађани постану жртве арбитрарног поступања државних органа, чиме се доводи у питање постојање начела правне сигурности и владавине права уопште. Међународни извори људских права не могу да служе као оправдање за доношење наведеног закона. Као прво, ратификовани међународни уговори морају да буду у складу са Уставом Србије (чл. 16 Устава). Као друго, судови у Србији су дужни да непосредно примењују међународне изворе људских права, али само у погледу оних права  која су гарантована Уставом Србије (чл. 18), а Устав Србије не зна за право на једнакост по основу рода.
Наставак у следећем броју

[/restrict]