КАКО НЕСТАЈУ СЛОВЕНСКИ НАРОДИ

Феномен асимилације православних Словена дуго је био табу тема, односно тема о којој и ако се расправљало, то се чинило на маргинама научних збивања, док су резултати таквих размишљања скривани од научне и друге јавности. Но изгледа да је дошло време да се и тема несметане асимилације Словена постави на дневни ред

Према подацима које даје „Аналитическаја газета“ из 2013. године, словенски свет данас има између 300 и 350 милиона људи, а у друге народе асимиловано је исто толико. Асимилација је, другим речима, словенски свет буквално преполовила, а нанела је веће штете него страдања у свим, углавном одбрамбеним, ратовима које су Словени водили. Словени су се претапали у све суседне народе: Немце, Мађаре, Румуне, Турке, Албанце, Швеђане, Финце, Литванце… али и међусобно асимиловали. Најчешће су Словени римокатолици „гутали“ православне Словене (Пољаци Русе, Хрвати Србе итд.) или су носиоци „исквареног православља“ (Румуни) асимиловали православне Словене (Србе и Русе).

Сложени процеси који су доводили до „нестајања“ различитих делова словенских народа започети су у далекој прошлости, али трају и данас, а да се при томе словенски научници нису позабавали овим феноменом. Јасно је да су Словени нападани и да их је много изгинуло у различитим ратовима, али они, у суштини, нису доводили до нестанка неког њиховог народа, већ је то чинила (насилна) асимилација, која је мењала њихов идентитет. У неким случајевима асимилација је трајала дужи временски период и отуђивала је већу или мању групу неког словенског народа, док се у другим случајевима под утицајем страних центара моћи формирао нови словенски народ, али са новом идеологијом и системом вредности и савршено новим културним одличјима, политичким тежњама и карактером.

Према руском порталу kramola.info, а којим су сагласни и српски аутохтонисти, најранији пример асимилације већег дела словенског становништва догодио се на територији савремене Грчке (посебно на Пелопонезу). Процес је завршен у 11. веку и само су Словени на северу ове покрајине успели да сачувају свој идентитет. Можда су драматичнији подаци за читаву Егејску Македонију. Наиме, према турском попису становништва из 1904. године Срби су чинили 85 посто становника Егејске Македоније (896.494), већ следећи Грчки попис из 1912. бележи 326,426 православних и 41.000 исламизираних Срба, Турака 295.000, Грка 234.000, Јевреја 60.000, православних Влаха 50.000, Цигана (Рома) 25.302 и Албанаца 15.108. Следећи пописи које је спроводила грчка држава казују да је 1920. Срба било 500.000, а 1949. године 195.395. Данас у Егејској Македонији нема Срба, али има Грка који говоре словенским језиком (10.000).

Други пример тоталне асимилације јесте „гутање“ од стране Немаца многобројних полапских словенских племена, која су од 12. века потпадала под немачку власт (световну и црквену). Резултат ове асимилације је нестанак Словена на истоку савремене Немачке. Само су Лужички Срби, живећи ван главних комуникација и по густим и неприступачним шумама, успели да се очувају у незнатном броју (око 46.000). Сличну судбину доживели су и Словени на Источним Алпима, чија се територија смањила за две трећине.

[restrict]

ЕТНОЦИД У РУМУНИЈИ Невероватан нестанак (етноцид) Словена (углавном Срба и Руса) догодио се на територији савремене Трансилваније, Влашке и Молдавије. Наиме, социјалним инжењерингом који је организовала Римокатоличка црква преко тзв. Школе Ардељана (водили су је језуити) осмишљена је идеологија румунизма која је тврдила да су становници ове три покрајине (некада и самосталне) државе (Дунавске кнежевине) потомци становника Римске империје, те су им створили адекватни романски језик који је у првој редакцији имао 50 одсто српско-словенских речи, а сада, после више поправки и различитих кампања „борбе за чистоту румунског језика“ више од 25 посто. Због тога и име њихове државе (у преводу) личи на шалу, а не на етничку стварност: Румунија – држава римских војника! У ову лаж данас верују милиони, док у истину да се ради о асимилованим Словенима само најупућенији.

Директна романизација становника на данашњем подручју Румуније је кроз народно образовање почела најпре на територији Ердеља, под контролом Хабзбурга. Прво је почео рад на унији православне јерархије са Римокатоличком црквом, а потом кроз опште школовање омладине тог становништва. У модерно доба, гркокатолички учитељи су Ердељом ширили идеје румунског национализма, а по ослобођењу Влашке и Молдавије од Османлија, ови учитељи су исти рад проширили и у те кнежевине. Идеје румунског национализма су ширили у сарадњи са образованим људима који су, упадљиво, већином били страног порекла, уз подршку Хабзбуршке монархије, а касније Француске. Поља утицаја на народну свест су нарочито била: просвета, школство, штампа и књижевност. 

Најпре је језуит Ладислав Барњаи, у име Римокатоличке цркве, повео преговоре о унији с Римом са митрополитом ердељског Београда (Алба Јулије) Теофилом Серемијем (митрополит 1692–1697) који је био решен да напусти јединство православне цркве. Митрополит Теофил је у том циљу сазвао сабор Митрополије 1697. године да би прихватио унију с Римом. Након његове смрти нови кандидат за митрополита Атанасије Ангел је морао, приликом рукоположења у Цариграду, да се закуне да неће прихватити унију с Римом. Атанасије Ангел је био син православног свештеника из Бобјајне (данас у области Хундедоара). Међутим, чим је приспео у Ердељски Београд, показало се да не мари за заклетву. Услови за спровођење уније остварени су када су јерарси на територији хабзбуршког царства званично прихватили унију с Римом на новом Сабору у Ердељском Београду 1698. године на челу с Атанасијем Ангелом (умро 1713), а затим је 1700. унију с Римом на Сабору прихватила и сва остала православна ердељска јерархија. Сви сачувани документи овог сабора су на словенском језику (Румуни данас ову чињеницу прикривају именујући словенски језик фразом „стари румунски језик“), иако има и научника (Илију Барбулеску) који овај период историје Румуније називају „Словенски период Румуније“. Али језуити су са унијатима организовали образовну институцију за њено ширење која је касније добила име „Школа Ардељана“. Управо њени ђаци су формирали покрет „Школе Ардељана“, који је веома утицао да се изради политичка петиција романизованих Влаха Трансилваније (Supplex Libellus Valachorum Transsilvaniae) 1791. године, која је захтевала уједињење влашке, трансилванијске и молдавске нације на идеолошким основама револуционарне Француске. То је био први пут да се појавио политички захтев уједињења народа који данас представљају румунску политичку нацију. Припадници „Школе Ардељана“ су постали стварни творци румунског језика и румунског национализма, али и уништивачи српско-словенског наслеђа ових земаља. Унија као метод Римокатоличке цркве за преверавање православних, нажалост, код Срба и Руса никада није до краја проучена, тако да нису изведене ни праве поуке.

Трагично су прошли Словени (највише Срби и Руси) и у Молдавији. Наиме, познато је да је Молдавију основао војвода Драгош. Други владар Молдавије је војвода Богдан, који је извојевао независност Молдавије од Угара (због њега су становнике назвали Карабогданцима). Године 1512. Рус (сада Белорус) Франциско Скорина био је у Молдавији код краљице Јелене Бранковић, од које је добио новац за борбу против уније и римокатолика. Румун Илије Барбулеску, додуше и наш академик између два светска рата, наводи да је у Молдавији све до 17. века постајала српска већина са утицајном богословском школом у коју су чак из Прибалтика, и данашње Западне Украјине (Лавов) долазили богослови да се „уче српском језику и црквеном појању“. Шта рећи на чињеницу да су Влашка и Молдавија биле у саставу Српске православне цркве (Охридске архиепископије, а потом Пећке патријаршије), те да су у овој цркви рукополагани свештеници и да је управо СПЦ одговорна за бројне написане књиге које су служиле у литургији и за учење! Румунска црква се осамосталила, исто као и тзв. Македонска православна црква – одлуком државе и тек када је прешла под власт Цариградске патријаршије 1924. године купује томос којим добија аутокефалност. Наравно, нова аутокефална црква је прешла на латиницу и румунски језик, као и грегоријански календар.

Од почетка 15. века дискриминација Словена, опет углавном Срба и Бугара који су потпали под власт Османлија, довела је до исламизације, коју је званични Стамбол водио као државну политику до краја свог постојања. Данас, према турским подацима, у самој Републици Турској има око десет милиона поисламљених Срба, бар два милиона Бугара, док број оних у Албанији, Македонији, самој Србији и БиХ тек треба сабрати. Углавном, последица исламизације Срба у БиХ је и појава Бошњака, који су се на тај начин издвојили из састава српске нације, али и са веома слабом словенском идентификацијом. Њихов културолошки и политички образац је прожет исламом и туркофилијом, тако да не осећају припадност словенским народима. Слична позиција је и код Горанаца (Срби – муслимани), муслимана Рашке области, са Торбешима у Македонији и Помацима у Бугарској. Сви они су више противници народа од ког су потекли, него потенцијални савезници.

АУСТРОУГАРСКА ГЕРМАНИЗАЦИЈА Аустроугарска монархија је водила политику германизације, иако су Немци чинили тек 25 посто, а разни словенски нaроди чак 60 посто становништва ове државе. Асимилација је спровођена на бројне начине: од школа, преко црквене уније, системом законодавства по коме православни, на пример, нису могли добити официрски чин, ако не приме римокатоличку веру. Наравно, Беч је осмислио и низ идеологија које су помагале германизацију. На пример, псеудонаучне теорије да су раније Чеси некада били Немци који су се пословенили, док су Словенци били „стари Немци“ који треба да се врате својим коренима. Аустроугарска је постигла велике успехе у асимилацији Срба у Трансилванији, које је путем 18 пута већих пореза од свих познатих у свету натерала да се мађаризују, а у цивилној Хрватској, Славонији и Далмацији од Срба унијата и покатоличених Срба створила нову хрватску нацију, која је постала „ударна песница“ Ватикана и Беча против православних Срба. О усташкој идеологији Хрвата и њиховој мржњи према Србима и Русима не треба много говорити.

Мађари су освојили исконске словенске земље Срба, Русина и Словака, које су брзо асимиловали. Основни метод асимилације у Мађарској био је наметање мађарског језика. Каква је структура мађарске нације најбоље се види по националном мађарском песнику и народном лидеру Шандору Петефију (Александар Петровић), који је био по оцу Србин, а по мајци Словак. До данас су се у Мађарској очували гркокатолици (православни Срби и Русини), додуше само у литургијском смислу, јер су матерњи језик заборавили.

Ситуација није била боља ни током 20. века. За време Другог светског рата процес асимилације словенског становништва Европе имао је веома забрињавајући карактер. Трећи рајх је желео „да коначно реши чешко питање“, што је значило германизацију свих Западних Словена. Покренута је идеологија према којој су Чеси – „Немци који говоре на словенском језику“. Слични планови су постојали и према Пољацима, Словацима, Словенцима, Русима, Србима и другима. Хитлер је планирао да Москву потопи и на њеном месту изгради језеро, а све Русе протера у Сибир. Павелић је геноцидом решавао српско питање на територији НДХ, док је сама Србија била подељена између различитих окупатора.

Од краја Другог светског рата спроводила се албанизација Косова и Метохије, а пројекат је започет избацивањем последња два слова из презимена („ић“), јер су била словенског порекла. Први су на удару били Горанци, док су Србе протеривали и убијали. Најбољи пример албанизације Космета је српска заједница Рафчана (Ораховац и околина) у којој до данас није у потпуности извршена албанизација, јер иако имају албански национални идентитет, Рафчани су матерњим језиком сматрали српски језик (додуше називали су га „рафчанским“ и „нашим“ језиком). После „осамостаљења“ Космета, Рафчани су и овај део њиховог идентитета потиснули. Према различитим подацима данас „држава“ Косово спроводи најбруталнију албанизацију преосталог српског становништва.

Да трагедија Словена буде већа, побринули су се и они сами. Наиме, неке државе су организовале и процес међусловенске асимилације, који је имао успеха, услед блискости народа. Пољска је полонизовала Русе из Белорусије и Малорусије (сада Украјине), а осмислила је идеологију украјинства, која је довела до стварања нове словенске нације и државе, углавном сачињене од етничких Руса, што у наше време поприма трагичне размере. „Штафету“ дерусификације у Белорусији и Украјини су затим преузимали различити центри моћи, између осталих Аустроугарска, Немци – нацисти и ненацисти, бољшевици, ЕУ, САД…

После Другог светског рата и припајања Подкарпатске Русије Украјини, ова је асимиловала Русине и свима је без питања као националност уписала опредељење „Украјинци“, док им је школе превела на украјински језик. Слично су се понашали и Хрвати, Словенци и Црногорци, односно Република Хрватска, Република Словенија и Република Црна Гора после осамостаљења, наметнувши жестоку политику асимилације преосталих Срба.

Савремено стање идентитета Руса и Срба је веома слично. Наиме, национална политика Русије данас копира курс из времена СССР-а, као што и Србија копира политику СФРЈ. Отуда долази до вештачког стварања националних мањина и националних проблема. На пример, у Русији пропагирају постојање некаквих Сибираца, Козака и других, а у Србији Војвођана или Румуна (од Влаха).

Распад СССР-а и СФРЈ наново је донео Русима и Србима не само кризу идентитета него и губитак заштите, те су их припадници нових народа заштићени националним државама и националистичким идеологијама проглашавали главним злом човечанства и несметано прогањали, исељавали, пљачкали и одузимали им територије на којима су живели. Руси, после распада СССР-а 1989. године, у Руској Федерацији су бројали 119 милиона људи, у Украјини се припадницима руског народа изјашњавало 11,4 милиона (22 посто становника), у Казахстану 3 милиона (37,8 посто), Узбекистану 1,7 милиона (осам посто), у Белорусији 1,4 милиона (13,2 посто), Киргизији 917.000 (или 21,5 посто), Литванији 905,500 (37,6 посто), Молдавији 562.000 (13 посто), Естонији 475.000 (30 посто), Азербејџану 393.000 (5,5 посто), Таџикиситану 389.000 (7,6 посто), Грузији 342.000 (6,3 посто), Летонији 344.500 (9,3 посто), Туркменистану 334.000 (9,4 посто), Јерменији 51.500 (1,5 посто). Сви Руси који су остали ван Русије били су изложени прогону и укидању националних права, при чему та политика у неким новим државама насталим на постсовјетском простору (Украјина, на пример) и даље укида основна права Руса (на језик, образовање, медије итд.). Иста слика је и са правима Срба на постјугословенском простору. Додајмо још да Руса у даљем иностранству има још 1,4 милиона, од чега већина живи у САД (милион људи).

Одсутност идентитетске политике, односно политике о националном питању прети да даље фрагментизује словенске народе, пре свега Русе и Србе, али и словенске народе који су у ЕУ. Под утицајем Брисела, на пример, популаризују се „мешани бракови“, иако се код држава који воде рачуна о националном идентитету и националним интеграцијама такви бракови жигошу, јер воде ка националној асимилацији. У Израелу, на пример, постоји државни програм „Маса“ који Јеврејима објашњава опасност мешаног брака. За то време у Русији и Србији медији популаришу такве бракове.

Историја показује да су главни фактор етничке консолидације словенског становништва током историје били језик и култура, али и унутрашња државна политика. Губљење лингвистичких и културних особености (управо је у томе смисао мрвљења српског и руског језика, замена ћирилице латиницом итд.) водила је брзој асимилацији Словена у туђе нације.       

[/restrict]