Ангела Меркел – Има још препрека до канцеларског трона

Одлука ванредног конгреса социјалдемократа да се уђе у преговоре са конзервативцима о „склапању“ владајуће већине, (изнуђеног) трећег издања „велике коалиције“, јесте први озбиљнији наговештај, после краха авантуре са фамозном „Јамајком“, да Немачка излази из најдужег (послератног) периода парламентарне кризе, али пут до коначног формирања стабилне владе није лишен ризика и (потенцијално) могућих изненађења

Дан који је унапред означен као судбоносан, у којем је, заиста, много тога било на „коцки“, протекао је драматично, али је окончан без (велике) драме и још драматичнијих (политичких и уставних) последица.
Ванредни конгрес Социјалдемократске партије Немачке дао је (недеља, 21. јануар), иако не безусловно, зелено светло руководству да уђе у преговоре око склапања (изнуђеног) коалиционог „брака“ с конзервативцима. Тиме је (напокон) отворен пут (или прецизније: одшкринута врата) Ангели Меркел за освајање канцеларског трона и још једног (четвртог!) мандата на најважнијем политичком положају у земљи.
На том путу има, међутим, још доста препрека. Постоје, истина, реални изгледи да ће оне бити, у преговорима који су ургентно почели већ у понедељак, успешно отклоњене. И да ће Немачка, коначно, после (пре)дугог чекања, најдужег у послератној историји (избори за Бундестаг били су 24. септембра минуле године!), до почетка априла добити нову владу. У старом издању: њу ће, наиме, опет (трећи пут у дуготрајној ери Ангеле Меркел) чинити „велика коалиција“ – Хришћанско демократска унија (ЦДУ) и њена баварска „посестрима“, Хришћанско социјална унија (ЦСУ) и Социјалдемократска партија Немачке (СПД).

[restrict]

Политичка грозница

А Немачку је заиста, у дану који сам (већ) споменуо, тресла (политичка) грозница. И драматична неизвесност. После пропасти (фамозне) „Јамајка коалиције“, и покушаја који је унапред представљао немогућу мисију – да се од „рогова у врећи“, четири странке посве различитих програмских опредељења и интереса, склопи владајућа коалиција – сви рефлектори су били усмерени на (несрећне) социјалдемократе, који се нису још опоравили од септембарског изборног шока (најгори резултат у послератној историји најстарије и најугледније немачке странке) и велике бламаже. Терет (пре)велике одговорности – драматично и драстично уздрмана партија требало је да „државни интерес“ стави изнад страначког – принудио је њеног (малерозног) лидера Мартина Шулца да направи „заокрет од сто осамдесет степени“ и (хазардерски) подухват високог ризика.
Шулц је, наиме, у (губитничкој) изборној ноћи, реско и заветно саопштио, не остављајући ни трунку за друкчију могућност, да његова странка неопозиво одлази у опозицију. У међувремену је натеран – а у жестоком притиску с разних страна, којем је очигледно било тешко (или немогуће) одолети, велики удео (ако не и пресудан учинак) имао је шеф државе (социјалдемократа, иначе) Франк Валтер Штајнмајер – да учини управо оно што је изричито тврдио да неће.

Давид и Голијат

На ванредном конгресу партије, у говору који је трајао готово сат (прецизно: 58 минута) покушао је да, спомињући све аргументе који би томе могли да иду у прилог (неколико пута је, у том контексту, споменуо и ургентне телефонске позиве француског председника Макрона, чији је и национални и нескривени лични интерес да Меркелова и даље буде на „трону“), убеди делегате како је „велика коалиција“ не само државни него и превасходно (егзистенцијални) интерес социјалдемократа.
Није у томе био превише убедљив: после (дугог) говора уследио је (неуобичајено) млак и кратак аплауз. Његов најсрчанији опонент, огорчени противник уласка у коалицију са конзервативцима, предводник „јусоса“ (социјалдемократски подмладак из којег се, најчешће, регрутују будући лидери) Кевин Кинерт (28) испраћен је с говорнице, после говора који је трајао (само) седам минута (али чија је свака реченица, констатовали су медији, била „пун погодак“) заглушујућим овацијама.
Голијат (Мартин Шулц) је у овом сукобу, супротно легенди, победио Давида (Кевин Кинерт), захваљујући снажној потпори и „асистенцији“ појединих страначких првака старе гарде, али би то лако могла бити његова Пирова победа. И делегати су се оштро поделили, као што је, још оштрије и драстичније, подељена странка која броји нешто више од четири стотине хиљада чланова: за улазак у преговоре с конзервативцима гласала су 362 делегата, против 279, уз нешто (мало) уздржаних.
Од исхода тог гласања, у шта је Шулц ушао превратнички, зависила је његова (ионако уздрмана) лидерска позиција: на карту велике коалиције, коју је колико до јуче означавао као недопустиву јерес и незамисливу опцију, бацио је сав (лични) политички капитал. Његова лидерска позиција (и политичка судбина) виси и даље „о концу“. Његов уочљиви уздах олакшања после пребројавања гласова на ванредном конгресу одржаном минуле недеље у Бону је „карта без покрића“.

Пресуда страначког референдума

Конгресну одлуку, наиме, тек треба да потврди, или оповргне, страначко референдумско изјашњавање, које је Социјалдемократска партија, на иницијативу тадашњег председника Зигмара Габријела, унела у (сада обавезујућу и демократску) праксу 2013. године: тада се чланство у високом проценту (више од седамдесет одсто) изјаснило за „ортаклук“ с Меркеловом, на шта Шулц, сасвим сигурно, не може да рачуна.
У сусрет „пресуди“ социјалдемократске „базе“ с наглашеном неизвесношћу, можда и више од самог Шулца, иде и Ангела Меркел, иако њени (утицајни) страначки пријатељи тврде да им је, конзервативцима, после бонског (социјалдемократског) конгреса, „пао камен са срца“. У случају да изјашњавање о великој коалицији – за њу, Меркелову, једина још спасоносна опција – буде негативно, највероватније би то означило и дефинитиван крај њене (веома успешне) политичке и канцеларске каријере.
Несустало се, наиме, тврди да Меркелова не би ушла, после пораза са „Јамајком“, опет у високо ризичну авантуру какву доноси (теоретски могућа, крајње нестабилна) мањинска влада. Нови, ванредни парламентарни избори би, у том случају, били неизбежни. С такође, по свему судећи, неизбежном (унутрашњом) драмом конзервативаца: доста је, наиме, оних који су убеђени како би тада планула варничења око питања да ли је заиста Ангела Меркел, која после дванаест година на канцеларском трону (положај који, по природи ствари, обезбеђује додатне политичке бонусе), не успева да обезбеди владајућу већину, баш најпогоднија личност да (пред)води конзервативце у нови изборни окршај. Посебно с обзиром на чињеницу да је на последњим, септембарским изборима, њена Хришћанско демократска унија забележила најслабији резултат у страначкој историји.

Сламка спаса

Меркелова се, због свега тога, грозничаво држи социјалдемократа, као сламке спаса. С њима има добро искуство. Прошла је с њима два мандата велике коалиције, без озбиљнијих варничења, неизвесности и криза. И она се, дакако, плаши нових избора који би, такође, могли да буду фатални и за конзервативце, из више разлога. Иако су на минулим, септембарским изборима, сачували позицију најјаче политичке снаге, из њих су изашли као губитници.
После (евентуалног) неуспеха да склопе владајућу већину, не би, ни они, конзервативци, имали чему (добром) да се надају на ванредним изборима. Уз то иде и страх, који паралише и њихове ривале, социјалдемократе, да би од нових избора могла да профитира (само) ултрадесничарска Алтернатива за Немачку, која је, у првом покушају „освајања“ Бундестага на септембарским изборима тријумфовала. Освојила је готово тринаест процената гласова. Сада би, у случају да ствари крену „низбрдо“, алтернативци могли да пред бирачима наступе агресивније, оптужујући традиционалне, а уздрмане, партије да следе само сопствене страначке интересе и да су (неповратно) далеко од интереса народа. И кад делује популистички, таква прича, очигледно, делује успешно и уверљиво.

Социјалдемократски тамни вилајет

Кад су у питању позиције потенцијалних „коалиционара“, социјалдемократе су у (знатно) тежој и незавиднијој ситуацији. Стицајем прилика, они су се нашли пред „тамним вилајетом“, што год учине, не гине им, по свему судећи, једно кајање: ако прекину преговоре, гласачи би могли да их казне због „недостатка одговорности“ за вођење државе, ако пак и трећи пут уђу у велику коалицију, могло би то за њих бити фатално, чак – смртоносно.
Познати немачки новинар (левичар) Јакоб Аугштајн се плаши да, као и у многим другим европским земљама, и немачкој социјалдемократији прети нестанак. У редовној колумни у „Шпиглу“, писаној пре бонског конгреса, Аугштајн с нескривеном горчином упозорава да прваци СПД (споменуо је Олафа Шолца, градоначелника Хамбурга и Андреу Налес, шефицу посланичке фракције у Бундестагу) гурају сопствену партију у „смртоносну коалицију“, као пијани капетани који лађу наводе на (такође смртоносне) хриди.
Аугштајн је веровао да би конгрес (у овом случају узалуд) и изјашњавање партијске „базе“ (та нада, макар теоретски, још постоји) могли, маневром у последњем часу, да спасу страначки брод од самоуништења. А дубоко је уверен да је (изворна и аутентична) социјалдемократска политика у овом тренутку потребнија него икад. Буквално као пре више од сто година, с обзиром на подивљали капитализам. Капитал опет (неконтролисано) рађа новац, а новац (неспутану) моћ. Класне границе, које су, тако је бар изгледало, накратко биле отворене, поново се затварају. Демократија је угрожена. Не може се, на дужи рок, одржати. Аугштајн констатује да је у САД већ започео „процес повратка у феудализам“ (!).

Идеје о новој левици

Остаје питање како ћемо се ми (Немци, Европљани) поставити према том искушењу. И наглашава: била би обавеза Социјалдемократске партије Немачке да на то одговори. Плаши се, очигледно, да она то неће учинити. Уласком у велику коалицију, СПД доказује да и она болује од болести која је захватила, и погодила, толике старе институције: страх. Страх од промена. У том случају не би била штета да СПД заиста нестане (наслов споменуте колумне, у том контексту: „Смрт чак и није тако лоша“), и ослободи место за нешто ново: покрет који би чинили левичари, социјалдемократе и истински либерали из свих партија.
Нешто слично идеји, и иницијативи, бившег шефа Социјалдемократске партије (СПД) и оснивача и некадашњег лидера Левице Оскара Лафонтена. Да подсетимо, реч је о једном од најблиставијих „политичких унука“ Вилија Бранта, под чијим вођством су социјалдемократе, коначно, успеле да сруше „вечитог канцелара“ (пуних шеснаест година) Хелмута Кола. Довео је Герхарда Шредера на канцеларски трон, с којим се, кратко време потом, разишао. Незадовољан начином Шредеровог владања, Лафонтен је напустио све функције, и државне (министарске) и партијске. Повукао се у завичајни Сар, али се није лишио политичких амбиција.
Сви су изгледи да ће се конзервативци и социјалдемократе држати, као дављеници, једни других. И да ће у преговорима који су већ у току бити принуђени да чине узајамне уступке, како би опстали на власти и формирали, ипак, стабилну владу, која је нужно потребна колико самој Немачкој, толико и Европи. Ни то с уступцима и изнуђеним компромисима није без ризика. Све је, међутим, боље од продужавања агоније коју и земља са стабилним институцијама, као што је неспорно Немачка, све теже подноси: техничка влада, без парламентарног легитимитета је и без пуних и легитимних овлашћења и надлежности.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *