Зона сумрака – Њујоршки смрад

Ако је „вишенедељни крвави пир“ због којег су „Срби имали пуне руке посла све до краја лета“ заиста био толико гнусни геноцидни подухват, зашто је онда потребно измишљати лако оспориве лажи? Ако је кривица индивидуална, зашто је активисти за људска права стално сваљују на читав народ?

Затворите очи и замислите младу Сребреничанку Фатиму Мухић. Има 22 године и не знамо каква јој је коса, нити лице, јер носи никаб. Удата је за вехабију у Сарајеву и понос је свих код куће. Нема много пријатеља и не седи сама на Башчаршији, јер би то било харам. Маштала је о одласку у Раку све донедавно, док средином октобра ово упориште Исламске државе није коначно ослобођено. С обзиром на то да је БиХ према извештају америчке Националне канцеларије за економска истраживања седма на свету по броју људи који су се у односу на општу популацију придружили Исламској држави (према званичним подацима Сарајева до априла 2017. њих је 330), овај сценарио није ништа мање вероватан од оног који нам у тексту „Опрости нам, Фатима“ (Данас, 22. новембар 2017) описује активиста Милош Ћирић. Ћирићу се више свиђа да Фатиму замишља као девојку са хиџабом (мало либералније од никаба) која студира филозофију и машта о Њујорку, граду у којем и он живи пошто је успео да побегне од, како каже, „смрдљивог Београда“. О томе како би Фатима Мухић изгледала, шта би мислила и радила можемо, нажалост, само нагађати јер није живела ниједан дан. Можемо само нагађати и које би име носила, јер га није добила од мајке (како то пише Ћирић) него јој га је 2013. приликом укопа у Поточарима, према извештају Радија „Слободна Европа“, доделио Организациони одбор из Сребренице.

[restrict]

Није, међутим, у овом случају битно како би се звала кћер Хаве и Хајрудина Мухића (такође укопаног у Поточарима), а то како би изгледала и шта би радила, да ли би маштала о Њујорку, Раки или можда чак Жичи, толико је недокучиво да нико разуман не би требало тог посла да се за озбиљно дохвати. Није у тексту „Опрости нам, Фатима“ толико важно ни оно што је, рекло би се, највише погодило саветницу за медије председника Социјалдемократске странке Бориса Тадића Марину Комад и натерало је да реагује на овај текст. Она Ћирићу, рекло би се, највише замера што је „изједначио оне који су се давно пре њега, у име Србије, извинили за злочине у Сребреници и оне који су позивали на смрт сто муслимана за једног Србина“. Није толико важно ни што Ћирић без икаквог доказа, с неразумљивом лакоћом, оптужује Ратка Младића и за смрт двојице војника, Драгана Јаковљевића и Дражена Миловановића, убијених 5. октобра у касарни у Топчидеру „јер су тог јутра случајно видели самог ђавола“. Иако су раније војни истражни органи ко зна из ког разлога тврдили да су се њих двојица међусобно поубијали, што је недвосмислено оповргнуто пошто је установљено да су били разоружани и да их је убила трећа особа, то не доказује да убиство има било какве везе с „ђаволом“. Једино што, за сада, указује на било какву евентуалну везу Младића са овим злочином су анонимна писма која су 2012. примили родитељи убијених војника и у којима се тврди да је у време злочина 5. октобра 2004. у Карашу био Младић. Не само што бивши тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић тврди да је „утврђено“ да је Младић у то време био на Новом Београду него и адвокат породица Предраг Савић каже да су „све теорије још у игри – од шверца оружја, шверца дроге до веза обезбеђења хашких осуђеника са криминалним групама“. Будући да адвокат у изјави из 2016. помиње „осуђенике“, а не „оптуженике“, јасно је да не мисли на Младића, али и да мисли, из његове изјаве проистиче да он нема сазнања и доказе којима располаже Ћирић. Није толико битно ни што је Ћирића из реаговања Марине Комад највише погодило то што је за њега рекла да је „небитан“ и „непознат широј јавности“ иако су његов текст „пренели бројни домаћи и регионални медији, а завршио је и у преводу на неколико језика“. Није битно ни то што он у тексту, који би требало да за циљ има помирење, шири мржњу према целом једном народу.

Битно је што он ту несрећну бебу, с истом лакоћом којом је Младића оптужио за Топчидер, сврстава међу жртве „геноцида“ који су у Сребреници спровели Срби. „Фатима је најмлађа жртва геноцида у Сребреници“, каже он. Прича о Фатими као „најмлађој жртви геноцида“ потекла је из лажне вести агенције „Анадолија“ из јула 2013. која је одмах демантована и то не из Београда или Бањалуке него из Сарајева. „Лажеш, ’Анадолијо’! Беба није убијена него је мртва рођена. Да не знам жену и да лично нисам учествовао у проналажењу тела тог детета, помислио бих да је ово све овако било“, навео је тада сарајевски новинар Елдин Хаџовић. Чак ни сама Хава Мухић децембра 2012, када су пронађени посмртни остаци њене бебе, у изјави „Анадолији“ није оптужила Србе, ни Младића: „Породила сам се између два и три сата ујутро. Однијели су бебу. Рекли су да је дијете мртво рођено, јер му се пупчана врпца овила око врата. Потом су дошла двојица унпрофораца и однијели дијете. Ја бебу нисам видјела. Нисам јој стигла ни име дати.“ Кључне речи су „мртворођено“ и „унпрофорци“. Исто је рекла и јула 2013. за портал „Тачно.нет“: „Све ове године сам мислила на своје дијете. Од оног дана када су нас раздвојили, када је онај војник Упрофора узео моју дјевојчицу и, рекавши да је мртва, да јој се пупчана врпца омотала око врата, однио да ју сахрани.“ Ћирић није у праву чак ни када каже да „таквих жртава има још бар 8.371“. Не, Ћирићу. Иако је већина од тих 8.732 људи „жртва српског геноцида“ баш онолико колико је то и беба Хаве Мухић, неке од њих, нажалост, јесу неоправдано убили Срби.        

[/restrict]