Избор („непредвидљивог“) Трампа за америчког председника и (неочекивани) брегзит „отворили су очи“ Европљанима и натерали их да „сопствену судбину узму у своје руке“. Из тога, и у том контексту, настала је идеја (и мало изгледна иницијатива) о аутохтоним европским снагама, мимо и изван НАТО-а
Суморни и злослутни ветрови опет (овога пута с Корејског полуострва) витлају светом и потресају га, претећи непредвидљивим (ратним) опасностима и још непредвидљивијим последицама. Да почнемо (кратким) подсећањем.
Северна Кореја би могла да се суочи, ако настави са ракетним (и нуклеарним) „провокацијама“, с „ватром и бесом какав свет није видео“, запретио је амерички председник Доналд Трамп властима у Пјонгјангу у августу.
Било је то време кад се веровало да Северна Кореја још није у стању да произведе балистичке ракете таквог домета које би могле да непосредно угрозе Америку. Али и тренутак кад је било већ очигледно да се „трка с временом“ драматично убрзава.
Недавно успешно лансирање интерконтиненталне балистичке ракете, домета до тринаест хиљада километара, показало је две ствари: да севернокорејски лидер Ким Џонг Ун није био превише „импресиониран“ Трамповим претњама и да његово опасно оружје већ може да „узме на нишан“ Њујорк или Чикаго.
КРИТИЧНА ТАЧКА А да би враг могао да однесе шалу, потврдили су „налази“ америчких обавештајних служби да је Северна Кореја већ прешла „критичну тачку“ од које се у Вашингтону страховало: успела је, технолошки, да „опреми“ своје ракете (бојевим) нуклеарним главама.
Ишла је, уз то, процена америчких тајних служби да Пјонгјанг располаже (чак) са шездесет таквих „глава“. „Вашингтон посту“ се чинило да је баратање толиким бројем претерано – ради додатне драматизације и „подизања температуре“ – при чему је овај утицајни дневник могао да се позове, иако то није учинио, на извештај (углавном поузданог) Стокхолмског института за истраживање мира (СИПРИ), који је ту бројку „свео“ на десет до (максимум) двадесет, чиме није распршио америчка страховања.
У хазардној „игри нерава“, која свет месецима држи у драматичној напетости, после најновије севернокорејске ракетне „провокације“ уследио је, промптно, Трампов „утук“: у ваздух су подигнути амерички и јужнокорејски ратни авиони, укључујући и стратешке бомбардере, и почеле су досад најмасовније (претеће) ратне игре, уз границу према Северној Кореји, са више од дванаест хиљада војника. Званични Пјонгјанг је реаговао, како се и очекивало, пркосно: „луди Трамп“, саопштено је („Ројтерс“), гура тим ратним играма „читав регион на ивицу нуклеарног рата“. Први пут, реално и озбиљније, заиста после гашења (ипак контролисаног) Хладног рата.
[restrict]
ХЛАЂЕЊЕ (ОПАСНОГ) УСИЈАЊА Има, ипак, доста разлога да се поверује како ће и ово најновије „усијање“ између Вашингтона и Пјонгјанга почети да се хлади, како не би дошло до заиста пустошног и разарајућег пожара, при чему се, уз суштинске разлоге – да се тај пожар не би ограничио само на овај регион – помиње и један спортски разлог и чињеница: Американци ће „спустити лопту“ како свом савезнику Јужној Кореји, као домаћину, (али и свету!) не би „покварили“ зимске олимпијске игре до којих је остало још (само) три месеца.
Да олимпијске игре ипак неће бити доведене у питање, уверен је и (новопечени) председник (немачког) Бундестага Волфганг Шојбле: узда се у (чудотворни) „олимпијски дух“ који је, по легенди и традицији, заустављао или стишавао ратове, како би дао простор и шансу играма…
Оптимистичка предсказања, у овом конкретном случају, не могу да уклоне туробне облаке који се надносе над забрињавајуће хаотичне, и експлозивне, међународне односе крцате несигурношћу и неизвесношћу: свет се нашао на крају једног пута, у беспућу, с могућим ломовима и променама епохалних размера.
КРАЈ АМЕРИЧКЕ (И ЗАПАДНЕ) ДОМИНАЦИЈЕ Угледни немачки новинар, заменик главног уредника либералног, и утицајног, хамбуршког недељника „Цајт“ Бернд Улрих је, у једној телевизијској расправи, поводом краха „Јамајке“ (неуспелих коалиционих преговора четири немачке политичке странке) констатовао да се ради не само о сумраку једне империје, „крају стогодишње доминације Сједињених Америчких Држава“ него и „крају петстогодишње доминације Запада“.
У том померању центра света његово некадашње средиште, Европа, постаје (готово безначајна) периферија, с „ошамућеном“ ЕУ, први пут без чврстих ослонаца (САД, као патрон и заштитник) и оријентира, с потресима од којих су најтежи и најдалекосежнији били „непредвидљиви“ (за неке чак „неурачунљиви“) Трамп и (неочекивани) брегзит.
Трамп и брегзит су „Европљанима отворили очи“, констатовао је један немачки политичар, а немачка канцеларка, с горчином у устима, саопштила како се (после избора Доналда Трампа за председника) Европљани више не могу ослонити на Америку, па морају да сопствену судбину узму у своје руке.
(БЕЗ)ИЗГЛЕДНА ИНИЦИЈАТИВА Из тог „узимања сопствене судбине у своје руке“ настала је идеја (и мало изгледна иницијатива) о (аутохтоним) европским оружаним снагама, мимо и изван НАТО-а. „Форин полиси“ тврди да је најгорљивији заговорник стварања европских оружаних снага немачка канцеларка, уз опаску да Ангели Меркел неће бити лако да, у европској фамилији, савлада отпоре који, очигледно, стоје на путу остваривања идеје: неки (и у европској кући) виде то као стављање националних армија под „команду“ (немачког) Бундесвера. Немци, иначе, у овом тренутку командују једном румунском, једном чешком и две холандске бригаде.
Више (и одлучујућих) отпора овој иницијативи очигледно ће стићи из Пентагона: Америка ће тешко прихватити (или прецизније и директније: неће уопште прихватити) релативизацију, и слабљење, НАТО-а: то је још једино место, једина институција, где су Американци „газде у европској кући“. Европска унија то, посебно после одласка Велике Британије, није. Она је пре, и више, велики економски конкурент и опасни ривал, о чему сведоче повремена (политичка) варничења и отворени трговински ратови.
Узимајући, очигледно, у обзир све те околности, канцеларкина „десна рука“ (једно време су је спомињали као њену наследницу) Урсула фон дер Лајен, министарка одбране, пожурила је да каже како није реч о стварању (јединствене) европске оружане силе него о бољој координацији између националних армија (остају у „надлежности“ националних влада и парламената) које имају различите ватрене (оружане) системе и трошкова који се могу осетно смањити. Има оних с америчке стране који у овоме виде грозничаву потребу Европљана да „запошљавањем војне индустрије“ оживе посусталу економију.
СИЛА БЕЗ (РЕАЛНЕ) МОЋИ На чему, онда, почива ова европска „војна“ иницијатива? Чланице Европске уније имају довољно војника – око два милиона, рачунајући од најбројније, француске армије (361.000) до Луксембурга (900), дакле, више него, појединачно, САД (1.380.000) и Русија (1.037.000) – али немају реалну, респектабилну моћ. „Подлога“ за то би могла да се нађе у извештају (експертизи) Минхенске конференције о безбедности, форума на којем се, годинама, сучељавају различите политичке и стратешке опције (руски председник Владимир Путин је ту својевремено представио стратешке смернице, аутентичне и суверене, уместо поданичке, руске политике) на глобалном, планетарном простору.
У том „рапорту“ садржане су чињенице о (готово катастрофалној) ситуацији у националним оружаним снагама, па и у Бундесверу. Хамбуршки „Шпигл“ је, цитирајући извештај Франка Лајденбергера (трећи човек у команди Бундесвера) о сутрашњици (немачких) оружаних снага, констатовао чињенице које су далеко од помињаног „сценарија“: од шест (немачких) подморница ниједна, у овом тренутку, није способна за дејство. Од 250 борбених тенкова „Леопард 2“ ефикасно је само њих 95, хеликоптери (уопште) не лете, муниције (потребне) нема. На дигиталне командне системе чека се годинама.
Невоља је, међутим, у томе што за опремање европске армије (или армија) и њихову модернизацију треба много новца. Само да би се испунио (изричит) амерички захтев да НАТО чланице повећају војне буџете до два процента требало би издвојити 114 милијарди евра годишње!
У односу на Бундесвер, остале европске армије су, према овом извештају, у још горем положају: застарели (оружани) системи, недовољно образовани, специјализовани командни кадар, неуједначен (недовољан) војни буџет и многе друге (онеспокојавајуће) чињенице. Извештај Минхенске конференције безбедности покреће, уз ове (суморне) чињенице, „дијалог о заједничкој безбедносној и одбрамбеној политици“.
ИШИНГЕРОВ „НЕМАЧКИ МОДЕЛ“ ЗА КОСОВО „Потписник“ овог рапорта, председавајући Минхенске конференције (искусни немачки дипломата, о којем нешто касније) Волфганг Ишингер упозорава да Европљани, са (готово) пола милијарде житеља, не треба да зависе, кад је реч о њиховој безбедности, од подршке и заштите 330 милиона Американаца. „То је неодрживо.“
Вратимо се, опет кратко, Ишингеру. Реч је о (немачком) дипломати који је први, 2007, пре једностраног проглашења „косовске самосталности“, лансирао „рецепт“ за решавање „косовског питања“ по „немачком моделу“. Мислио је на споразум између две (тада) одвојене, и суверене, немачке државе, (западне) Савезне Републике Немачке и (источне) Немачке Демократске Републике, које се формално и званично (никад) нису признале.
Споразум је, међутим, омогућио и једној и другој – место у Уједињеним нацијама. У томе је и „кључ“ инсистирања (такозване) међународне заједнице, конкретно Европске уније, на „свеобухватном и обавезујућем споразуму“ између Београда и Приштине који не инсистира на (формалном) признавању косовске државности, али „види“ косовску столицу у УН.
ЕВРОПА „ОКРУЖЕНА ВАТРОМ“ Шта мотивише, и подстиче, „европско звецкање оружјем“, стварањем заједничких (одбрамбених) оружаних снага? Пројектанти овог (тешко остварљивог) подухвата упозоравају да се опасност за Европу „радикално променила“: Европа се нашла, констатује бивши шведски премијер Карл Билт, „окружена ватром“.
Већ споменути минхенски рапорт описује ту „драматично промењену (европску) ситуацију“ на следећи начин: „некадашњи партнер“ Русија је постала „противник“, у источној Европи, на Блиском истоку и Северној Африци „влада политичка и економска нестабилност“, Европа је суочена са сајбер-опасностима (и агресијама), при чему се спомиње податак да је (само) у 2016. осамдесет одсто фирми у Европи било „нападнуто“, укључујући и (немачки) Бундестаг.
Додатну (и очигледно највећу) драматизацију у (неповољном) европском положају донела је чињеница која је „фундаментално“ променила позицију Европе: дугогодишњи гарант њене слободе и стабилности, званични Вашингтон, корак по корак се повлачи: под Доналдом Трампом Сједињене Америчке Државе нису више спремне да се, онако као раније, брину за безбедност (европских) савезника.
[/restrict]