Враћање византијском концепту?

Сабор РПЦ у Москви

Какав је значај Сабора РПЦ одржаног у Москви на стогодишњицу успостављања Патријаршије, те да ли Путиново појављивање међу архијерејима сугерише да је овом Сабору по аналогији ипак ближи један други историјски преседан – и зашто?

Архијерејски сабор Руске православне цркве који је поводом обележавања стогодишњице устоличења Светог Тихона, патријарха московског и све Русије одржан у Москви окупио је патријархе, епископе и свештенство из 14 помесних православних цркава. У Саборном храму Христа Спаситеља у Москви где је служена литургија, за ту прилику постављен је ковчег са чесним моштима Светог Тихона које су пренете у овај саборни храм из Донског ставропигијалног манастира. Само из РЦ на овом Сабору учествовало је више од 400 епископа из 22 земље света.рхијерејски сабор Руске православне цркве који је поводом обележавања стогодишњице устоличења Светог Тихона, патријарха московског и све Русије одржан у Москви окупио је патријархе, епископе и свештенство из 14 помесних православних цркава. У Саборном храму Христа Спаситеља у Москви где је служена литургија, за ту прилику постављен је ковчег са чесним моштима Светог Тихона које су пренете у овај саборни храм из Донског ставропигијалног манастира. Само из РЦ на овом Сабору учествовало је више од 400 епископа из 22 земље света.Сабор је организован поводом обележавања века од обнове установе патријарха и обнове самосталности Руске цркве у односу на државу. Његов значај отуда не лежи само у подсећању на век од успостављања Патријаршије и време које ће уследити, а у којем ће Цркву због поистовећивања са царизмом, бољшевици, када је реч о страдању православних, вратити на период Римског царства и пре Миланског едикта 313, већ у чињеници да се Руска црква на почетку 21. века нашла пред кључним питањем: како ће се уредити будући односи између државе и Цркве – на основу верске неутралности или на васпостављању хришћанства као основе официјелног вредносног система? 

[restrict]

ТЕМЕ И ДОКУМЕНТИ Овогодишњи Свети архијерејски сабор донео је низ одлука, поздравио сарадњу са државом у разним областима – од доброчинства до служења свештенства у војсци и затворима, као и залагање државе у области заштите породице. У току заседања Сабор је наложио да се настави рад на експертизи тзв. „јекатеринбуршких посмртних остатака“, за које се тврди да су припадали Царским Мученицима Романовима, и које РПЦ још не признаје као свете мошти. Једна од тема било је и писмо бившег митрополита Филарета (Денисенка), вође расколничке Кијевске патријаршије, упућено СА Сабору РПЦ, са молбом за васпостављање јединства са кијевским расколницима, и укидању „свих одлука, забрана и одлучења ради достизања Богом заповеђеног мира међу једноверним православним хришћанима и помирења међу народима“. Вођа раскола Денисенко архијерејима Руске цркве је писао: „Молим за опроштај за све у чему сам сагрешио речју, делом и свим својим осећањима, а такође искрено праштам свима.“ Касније се испоставило да он заправо тражи да се са њега скине анатема. На Сабору су донети документи о положају монаштва и манастира у Руској цркви, о канонским аспектима црквеног брака, основане су и нове епархије. Нарочита пажња посвећена је мисији међу младима, посебно студентима, а одобрено је и оснивање омладинских савета при епархијама. Било је речи и о мисији на интернету, и сви пастири и мирјани су позвани да пажљиво бирају речи, те да им циљ не буде популарност, него сведочење вере. Сабор је позвао власти Украјине да спрече отимање храмова од Украјинске цркве Московске патријаршије, и да се учини све да што пре дође до мира. На Сабору су критиковани закони у Молдавији, Летонији Литванији и Естонији који се косе са традиционалним схватањем брака и морала, а залажу за легализацију хомосексуалних „бракова“. Руска црква позвала је такође државне власти да не намећу идентификационе документе с чипом онима који то не желе, него да се ту сачува начело добровољности. Темељно се дискутовало и на тему Сабора на Криту 2016. Став СА Сабор РПЦ је да Критски сабор не може да понесе назив свеправославни јер на њему нису учествовале Руска, Грузијска, Бугарска и Антиохијска црква, при чему документ о екуменизму усвојен на овом скупу има низ проблематичних ставова. Тај документ није потписало ни две трећине епископа СПЦ, као и низ других епископа, што сведочи да сагласност о томе није постигнута ни међу члановима Критског сабора. Поменуте су и критике светогорских монаха. Упркос свему, закључено је, треба чувати јединство православне цркве у свету.

У ДУХУ ТЕОРИЈЕ СИМФОНИЈЕ У данима трајања Сабора, у резиденцији Ново-Огарево председник Руске Федерације Владимир Владимирович Путин сусрео се са патријархом московским и све Русије Кирилом и предстојатељима и предводницима делегација помесних православних цркава. Обраћајући се сабранима, председник руске државе, поред осталог рекао је да њихов долазак у Русију представља доказ јединства православног света… „Савремени свет постаје све отворенији и међусобно повезан. Али видимо и велике проблеме савременог света. Видимо и духовну кризу, која често девалвира традиционалне и моралне вредности, све што лежи у основи људске цивилизације“, казао је Путин. Он је додао да се у другој деценији 21. века поново сударамо са прогонима на верској основи, а то се односи и на хришћане.Путин је нагласио да посебну пажњу заслужује ситуација у Сирији. Већ неколико година руска држава заједно са РПЦ и другим религиозним организацијама пружа хуманитарну помоћ пострадалима. Као важан Путин је истакао повратак хришћана, те предложио да радна група Руске православне цркве и Римокатоличке цркве саставе каталог разрушених сиријских храмова са циљем да се обнове. Путин је обећао помоћ и другим конфесијама.Иако посвећен Сабору РПЦ који је одржан 1917–1918, овај Сабор, ако не садржински, онда свакако по значају и чињеници да је на њему први пут учешће узео један председник Руске Републике, историјски се дозива са једним другим Сабором – оним Стоглавим из 1551. којим је у духу теорије симфоније председавао Иван Грозни. Тадашњи Сабор донео је план реформи црквено-духовног живота у Русији у чему је требало да учествује и руска држава. Иван Грозни је тада Сабору предложио 69 питања којима су били маркирани основни проблеми духовно-моралног живота Руса. На основу одлука Стоглавог сабора први руски цар је донео низ законских мера којима су санкционисана одређена понашања код Руса противна хришћанском моралу. Исказујући посебно поштовање према црквеној јерархији на том Сабору, Иван Грозни је закон који је донео годину дана раније дао на потврду епископима како би тек после њиховог мишљења он ступио на снагу. Сабор који је заседао од 23. фебруара до 11. маја, када су саборске одлуке однете на виђење и потпис у Тројицки манастир, спада у један од најзначајнијих московских сабора. Мада има неколико верзија докумената првог Сабора, у основи његових одлука леже канонска правила и закони византијских царева и руских владара о Цркви.

ИЗБОР ИЗМЕЂУ ДВА МОДЕЛА На почетку своје владавине први руски цар имао је према Руској цркви пуно поштовања. Потпуно другачији однос између Руске цркве и руске државе настаће за време владавине оца Петра Великог, цара Алексеја који ће се обрачунати са патријархом Никоном, некада блиским сарадником, и насилно га уклонити са патријаршијског престола. Мешање у црквене унутрашње ствари добиће драстичне размере у време Петра Великог, који ће, угледајући се на протестантске западноевропске државе, после смрти патријарха Адријана основати Свети синод као орган државне власти у коме се поред свештених лица налазио и чиновник, министар за црквене послове. Ово је било противно византијској православној традицији. У години Октобарске револуције поново је обновљена установа патријарха, али радикално атеистички богоборачки државни апарат није био спреман на сарадњу, те осамостаљивање Руске цркве 1917. суштински није значило враћање на односе са државом какви су били у време неговања традиционално хришћанских вредности. У околностима данашњих сложених прилика, а позивајући се на историјске паралеле, очито да се Русија нашла пред избором – или да својој цркви по протестантском моделу препусти улогу једног од бројних удружења грађана или да, као у првим годинама царевине, у време Стоглавог сабора, овај однос буде уређен тако што ће Црква и држава сарађивати на успостављању официјелног система вредности који би био утемељен на хришћанској етици. У другом случају, држава би, као у време цара Ивана, прихватајући византијски концепт, преузела и активну улогу у сузбијању свих појава које се косе са хришћанским моралом.

ПОСЛАНИЦА ПАТРИЈАРХА ТИХОНА

Сабор који је васпоставио патријаршију, а чија стогодишњица је свечано обележена у Москви, бавио се реорганизацијом црквеног живота. За патријарха обновљене патријаршије, како за „Печат“ каже наш угледни теолог отац Радомир Поповић, изабран је митрополит Тихон.
„Због суровог терора бољшевика реформе је било немогуће спровести у живот. Комунисти бољшевици Цркву су поистоветили са царизмом, а из страха да не изгубе крваво стечену власт, радили су на планском и детаљном уништавању православних хришћана. Црква се у Совјетском Савезу нашла у положају у којем су хришћани били у Римском царству пре издавања Миланског едикта 313. Тихон патријарх свети, први је патријарх обновљене Руске патријаршије после њеног укидања 1700, у време цара Петра Великог. У сећању Руске цркве он није остао запамћен као много учен богослов нити црквени политичар већ препознат као ревнитељ, одважан, храбар, моралан, духовни ауторитет у једном по Цркву тешком времену милитантног атеизма бољшевичког типа. Патријарх Тихон је 1919. анатемисао све који прогоне хришћанску цркву и позвао верујући народ на стрпљиву одбрану духовног наслеђа, али не кроз реванш бољшевичком варварству и примитивизму. Такође, успротивио се настојањима бољшевика да се од Цркве под изговором помоћи гладнима одузму црквене ствари и драгоцености због чега је ухапшен и мучен по затворима. Лењинови бољшевици су основали тзв. ’живу цркву’ која је била неканонска, али одана совјетској власти. Совјети су учинили да је на Сабору 1923. Тихон осуђен и лишен патријарашког достојанства. У Посланици писаној 25. јуна 1924. храбро је осудио ’живу цркву’ и њене творце. Обраћање је изазвало бруталну освету, у Петрограду без суђења стрељан је митрополит Венијамин, у Москви 11особа, међу њима и неколико свештеника. У новембру исте године преживео је атентат, а умро 7. априла 1925. На његово место није биран патријарх све до ратне 1943. Прибројан је светим новомученицима и исповедницима Руске цркве 20. века.“

ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ: УВЕК УЗ РУСИЈУ

Патријарх српски Иринеј, који је са делегацијом СПЦ учествовао на обележавању стогодишњице Сверуског помесног сабора и успостављања Руске патријаршије, рекао је да нас нико не може одвојити од Русије, без обзира на све притиске који се сада чине.
„Срби су увек били посебно везани за Русију, а у тешким временима смо очекивали да од ње добијемо наду и помоћ. Желимо да и даље имамо јаке духовне, али и друге везе“, рекао је патријарх верницима у Цркви апостола Петра и Павла.
Патријарх је, како су пренеле „Новости“, говорио и о Косову и Метохији, као нашој „великој рани“, подсећајући да се тамо налази више од 1.300 цркава и гробова наших великана.
„Косово и Метохија је за нас Србе света земља. Очекујемо помоћ Господа, али и наше братске Русије да сачувамо ту нашу свету земљу“, рекао је Иринеј. 
По протоколу Кремља патријарх Иринеј је седео у непосредној близини Путина, одмах до руског патријарха Кирила.

[/restrict]