Уметност у загрљају фондова за уцену

Правци модерне уметности само су делови и делићи некадашњег ликовног јединства; Леонардо да Винчи, ренесансни и стари уметници знали су за типично (пост)модернистичка решења, али их нису развијали

Модерна епоха започиње ренесансним изумима (inovatione) у уметности и науци. Сматрана идејним и техничким напретком, од почетка је одређена кризама, револуцијама и ратовима, који садашњи израз имају у стварању глобалистичке дистопије планетарно затрованог концентрационог логора. Уметност је од ренесансе постепено освајала слободу израза и мишљења, добијала критичку и мисаону димензију. У њен домен улази фантастично, импресионистичко, експресионистичко, авангардно и концептуално неравноправно са реалистичким и класичним, који постоје од неолита и уметности првих цивилизација. Проблем је у томе што је уметност све брже освајала поље слободног деловања, постајући независна од цркве, владара, државе и наручилаца, али и рањивија и разједињенија. Правци модерне уметности само су делови и делићи некадашњег ликовног јединства; Леонардо да Винчи, ренесансни и стари уметници знали су за типично (пост)модернистичка решења, али их нису развијали. У уметности постепено долази до уситњавања великог богатства нагомиланог до ренесансе, промене су све брже, коренитије и свака наредна постаје све више израз освојене слободе, али и узношења ружноће, баналности, шокантности и бесмисла. Сада је уметност само суморни одраз друштва, ствараоци су прихватили да буду плаћеници политичких клика, (не)владиних организација и фондова за уцену. Од критичке димензије стваралаштва није остало ништа, још мање од племените одбране лепоте, доброте и истине, по којој се уметност миленијумима препознавала као духовна вертикала. Утонула у спектакле, материјалност и диктатуру новца, загубила је душу па и авангардну смелост, поставши сенилна, досадна, испразна и зла, па они који су је довели до тог стања оправдано говоре о њеној смрти.
[restrict]

Нестанак уметности и епохална криза односе се, међутим, само на авангарду, сликарство се одлично осећа и у Србији никада није било више добрих уметника. У обнови уметности треба почети од малих култура јер су оне за разлику од неоимперијалистичких сачувале свежину и самобитне вредности. У Србији је традиционално развијена реалистичка ликовност са пореклом у уметности 19. века која сада епилог има у појави бројних младих реалиста и фигуралиста. Још је значајнији српски допринос светској уметности у виду разнородне и богате школе фантастичног сликарства, најоригиналније уз Бечку школу фантастичног реализма.

Нису узалуд Леонид Шејка и чланови Медиале први у свету уметности стварали и теоретисали у прилог нове ренесансе. Појава ванредних уметника на прелому два века хришћански речено можда је предокус будуће благодати и зато је уметност Србије као у време неолита, средњег века и високог модернизма не само део европске већ и испред ње.

Изненађује да се у ери потпуне превласти нових медија (перформанс, видео, инсталација, фотографија, неоконцептуална уметност) више младих стваралаца у Србији на надмоћан начин окренуло класично схваћеном штафелајном сликарству, попут Петра Мошића, групе ST.ART, Ивана Јурковића и Тијане Којић, сјајних нових метафизичара. Још је чудније да су млади открили заборављени а код нас некада величанствени фантастични цртеж, највише под утицајем проф. Жељка Ђуровића (Кристина Пирковић, Вељко Ваљаревић, Маријана Ракићевић, Андреј Конопек, Владимир Лалић, Антанасије Пуношевац и др). Сликари, вајари, цртачи и графичари као Иван Миладиновић, један од најбољих у свету, спасиће сакралност и лепоту као залоге обнове опљачканог и уништеног света, лепоту која улива наду и духовну снагу, крепи и отвара срце.     
[/restrict]