У ХРАМУ ПРИРОДЕ

Пре неки дан су 15.364 светска учењака упутила алармантно упозорење да се престане са разбојничким односом према Општој Мајци.

Ко их је чуо?

Jесен је расипна, паганска свечаност. Природа раздаје оно што је дуготрајним, стрпљивим радом стекла и заокружила. У башти, јапанска јабука пламти од црвених прелива. Јарки таласи се непрестано сливају низ крошњу као провидни водопад. Уочи хибернације, биљни свет приређује привремени опроштај; умирућа крошња је високо уздигнута бакља, руј куља из утробе земље, постојање разоткрива своју топлу душу. Предвечерње сунце је спољашњи учесник игре: оно не производи блескање, него га наглашава. Гасећи се, живот слави себе, предан смрти која, никад и нигде, није коначна.

[restrict]

*

Наспрам аутобуског стајалишта, међу оголелим гранама кестена, задржао се један једини, на врху гранчице укљештен лист. У очекивању превоза, дуго и помно га посматрам. Трза се, одскаче под ударима ветра, као да ће се сваког часа откинути, и одлетети, на други крај града, у небо. Скакуће као чигра; на махове се примири, да би, са удвострученом снагом, затресао гранчицу. Отима се, од родног дрвета, од себе, од свог удеса. Мали, јогунасти борац, не да се.

Докле ли ће издржати?

Сутрадан, изиђем на булевар, да проверим. И даље је, на свом месту. Ветар је ојачао па је скакутање брже, оштрије. Помислих: можда се игра.

Сва срећа да за овакве беспослице никоме не морам полагати рачун. Жив сам и слободан колико успем да се сакријем од ближњих. Оно што је на мени видљиво припада ми само делимично; други ме непрестано погледима харају и разносе. Што се поверавања тиче, хартија је најпоузданија. Она добро носи наш стид. Поезија је ту меру озаконила: песма може и сме оно што прози не пристоји.

*

Хесиод (VIII век пре Христа) убеђени пантеиста, упозорава: нигде нисмо сами, и виђени смо од онога што гледамо. Зато ваља пазити да не повредимо и упрљамо окружење:

Не пишај према Сунцу,

           

додајући, он, велики познавалац послова и дана,

Ори го!

 

Орање је чин сакралног здруживања човека и земље, а што се мокрења тиче, довољно је скривених и хладовитих кутака, не морамо то чинити пред Сунцем. Хесиодов орач је органски део природе, за разлику од модерних пољопривредних произвођача који хербицидима, пестицидима и инсектицидима учествују у уништавању природне околине. Пре неки дан су 15.364 светска учењака упутила алармантно упозорење да се престане са разбојничким односом према Општој Мајци. Ко их је чуо?

 

*

Шарл Бодлер (1821–1967) Природу представља као храм са живим стубовима (стаблима), као светилиште звучних укрштаја и мирисних прожимања. Сонет „Сагласја“ (Correspondances) покушао сам да препевам шездесетих година прошлога века. У верзији штампаној код новосадског Orpheus-а године 2011, прва строфа гласи:

Природа је храм са живим дворедом

Стубова кроз које мутни шапат кола;

Човек се ту креће кроз шуму симбола

Што га одсвуд прате усрдним погледом.

 

Овај „дворед стубова“, па још разапет у опкорачењу, сад ми се чини трапав. Нова, поједностављена верзија, изгледа овако:

 

Природа је жив храм: крошње шумораве

Вас дан шапћу речи нејасног значења;

Човек се ту креће кроз шуму знамења

Што му одсвуд шаљу родбинске поздраве.

 

Ово је мало боље, али се изгубило поређење шумских стабала са храмовним стубовима. Таква је природа песме, тешко се прима у друкчијој климатској средини.

 

*

Чух, летос, преко радија, да је дан рођења Светог Јована Претече, Ивањдан, добио име према ивањском цвећу (Galium verum). Пагански рефлекс радијског летописца тако је јак, да је узрочну везу између цвећа и празника окренуо наглавце. Учинило му се да хришћански светац носи име према оној танковитој стабљици, посутој златним прахом, која почетком јула прошара ливаде и њивске међе, а сељанке га сплићу у венце да заките капије и зграде. То је цвеће, према Чајкановићу, врло омиљено у нашем народу, а појављује се у прави час, готово за сам дан празника. Наш свет му је наденуо имена од миља, иванданче и јованданче. Иначе, зимски Јовањдан и летњи Ивањдан посвећени су истом свецу, Крститељу и Претечи, а Јован и Иван су две варијанте исте именице. Могли бисмо им придружити Јохана, Жана, Џона, Јоханеса, Ђованија, Хуана, и Јана, сведоке јединствене европске културе засноване на јудеохришћанској традицији, до које бриселска бирократија држи као до лањског снега.

 

*

Galium verum је наслов једне песме Данице Марковић (1879–1932). Богдан Поповић ју је унео у своју Антологију. Песникињи, на излету у природу, „сељанчица у шарену руху“ поклања стручак ивањског цвећа. У повратку, накратко се задржава на некој празноглавој забави, да би, дошавши кући, застала пред узрочником свога скривеног бола:

Пред сликом твојом падох на колена,

Од свуд тишином окружена глухом,

И окитих те, болом сатрвена,

Ивањског цвећа руковети сухом.

 

Говор цвећа је уздржанији, а и речитији, од свега што бисмо у неким приликама могли рећи, или написати.

 

*

Од краја августа, готово свакодневно, залажем се грожђем. У Београду је најбољи хамбург онај што га доносе из Заклопаче. Село лежи на падинама окренутим према Дунаву, у општини Гроцка.

И провансалски хамбург (muscat) је добар, али се нашем не може ни приближити. Поређење се, бар за трпезом, завршава у нашу корист. Али има и разлика, и то великих.

На Каленића пијаци, хамбург кошта нешто више од једног евра; на француским пијацама је шест пута скупљи. Код нас опстаје на тезгама четири-пет недеља, а овамо од септембра до краја јануара. Природа је, у оба краја Европе, била једнако издашна, али нам историја није обезбедила исте могућности складиштења.

 

*

Кад би дрвета знала да говоре, улето би певушила, а на јачем мразу на сав глас јаукала. Пошто им је ускраћена та могућност, усавршила су врлину гутања и прикривања бола. Муку су похранила дубоко испод земље, она им се склупчала и скаменила у жилама. Тек понекад, око Савиндана, обично у поноћ, дрво експлодира. Расцепи се, у неиздржљивој муци, од крошње до земље, а после, поново, утоне у непробојну ћутњу.

Питам се: не утиче ли моћ говора на тежину нашег страдалништва? Не бисмо ли неми, били мудрији и издржљивији?

 

*

Тротоар између Медијатеке и Поште освануо је прекривен листовима платана боје пчелињег воска. Крочивши на улицу, збуних се, као да нагазих на свечани тепих постављен за неког достојнијег од мене, за неког ко треба да наиђе, а ја по њему корачам зато што не могу да га избегнем.

Налетео сам на простирку заосталу иза предјутарње олује, и веома сам узбуђен. Животе, никако да нађем добру меру: једног дана сам усхићен, другог погружен. Широкогруд си, умеш да прашташ. Јутрос си ме дочекао царски. Хвала ти на неочекиваном поклону.

[/restrict]