Туђман, Прлић и други – Хрватска агресија на БиХ

Да ли су Фрањо Туђман и хрватски државни врх с почетка рата у бившој Југославији последњом правоснажном пресудом Хашког трибунала постали ратни злочинци? Какве последице може имати чињеница да је Трибунал хрватско-муслимански сукоб прогласио међународним?

Угледни британски недељник „Економист“ писао је почетком месеца како се на простору бивше Југославије аеродроми преименују са циљем да се „нервирају комшије“ и навео примере загребачког аеродрома „Фрањо Туђман“, приштинског „Адем Јашари“, скопског „Александар Македонски“ и београдског „Никола Тесла“ (мада не знамо зашто би Никола Тесла било кога нервирао, осим оних Хрвата што жале јер усташе нису убиле и његовог оца, попут свештеника Матије Стијачића, који га је наследио као парох у Смиљану, и осталих око 650 Срба из овог села). Сада, после правоснажне пресуде Хашког трибунала у случају „Прлић и други“, аеродром у престоници најновије чланице Европске уније би морао да промени име. Док је бивши председник Србије и СР Југославије Слободан Милошевић у првостепеним пресудама бившем политичком лидеру Срба у Босни Радовану Караџићу и команданту Војске Републике Српске Ратку Младићу постхумно ослобођен оптужби за учешће у „заједничком злочиначком подухвату“ у БиХ, бивши председник Хрватске Фрањо Туђман је осуђен. То је, рекло би се, за Србију и најзначајнији део правоснажне пресуде против премијера такозване Херцег Босне Јадранка „Прлића и других“.

[restrict]

УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ Жалбено веће Хашког трибунала, предвођено судијом Кармелом Ађијусом, који је уједно и председник овог међународног кривичног суда, потврдило је казне изречене у првостепеној пресуди из маја 2013. којим је Прлић осуђен на 25 година, бивши начелник Главног штаба Хрватског већа одбране Слободан Праљак, бивши министар одбране Херцег Босне Бруно Стојић и Праљаков наследник на челу Главног штаба ХВО Миливој Петковић су осуђени на 20 година, бивши министар унутрашњих послова Херцег Босне Валентин Ћорић на 16 година, а бивши шеф службе за размену заробљеника Берислав Пушић на 10 година.

Жалбено веће, у којем су поред Ађијуса били и судије Лиу Дакин, Фаусто Покар, Теодор Мерон и Баконе Џастис Молото, овом пресудом потврдило је и закључак да је постојао удружени злочиначки подухват хрватске стране чији је шеф био Фрањо Туђман и чији је циљ било „формирање ентитета у складу са старим границама Хрватске“. „Судско веће налази да је крајњи циљ лидера Херцег Босне, као и Фрање Туђмана, био формирање хрватског ентитета који би, макар делом, био у оквиру граница Бановине из 1939. године и омогућио уједињење хрватског народа. Налази и да је најкасније средином јануара 1993. успостављен удружени злочиначки подухват како би се спровео тај крајњи циљ и заједнички злочиначки план за ’доминацију Хрвата Херцег Босне путем етничког чишћења муслиманског становништва’“, износи се у пресуди и додаје да „Жалбено веће сматра да аргументи да Туђман није био упознат са операцијама ХВО у БиХ нису доказани, те их одбацује“. Наводи се и да су „Хрватски лидери, посебно (министар одбране) Гојко Шушак, (шеф хрватске дипломатије) Мате Гранић и Туђман имали одлучујући утицај на одлуке политичких структура Херцег Босне“. Жалбено веће остало је и при ставу Судског већа да је Туђман „желео да директно или индиректно прошири границе Хрватске на територију БиХ“, да је „усвојио двоструку политику у јавности се залажући за поштовање постојећих граница БиХ, док је приватно подржавао поделу и уједињење хрватског народа“, те да је „подржавао стварање Херцег Босне“ и да је своје „планове о проширењу Хрватске одбацио тек под међународним притиском око 21. фебруара 1994. године“. Жалбено веће сматра и да је Туђман „желео да Хрватској припоји етнички чисту Западну Херцеговину“.

Читајући сажетак првостепене пресуде Ратку Младићу, судије су, иако је он био оптужен да је злочине починио заједно с Милошевићем и његовим београдским сарадницима, потпуно избациле било какво помињање власти Србије или СР Југославије. Штавише, у комплетној пресуди, иако прикривено у фусноти 15.357 на дну стране 2.090, јасно се наводи: „Докази које је добило Судско веће не указују да су Слободан Милошевић, Јовица Станишић, Франко Симатовић, Жељко Ражнатовић или Војислав Шешељ учествовали у спровођењу удруженог злочиначког подухвата.“

На основу ових пресуда лако би се могло закључити да „агресију на БиХ“, како то стално говоре и власти у Сарајеву и у Загребу, није извршила Србија него управо Хрватска. Ситуација по Загреб је утолико тежа што званични Београд независну БиХ није признао све до после потписивања Дејтонског мировног споразума, а билатералне односе успоставио је тек крајем 2000. године, док је Хрватска независност БиХ признала већ маја 1992. па не постоји начин на који може тврдити да њена интервенција у Херцег Босни није агресија и међународни сукоб, како је то сада дефинисао и Хашки трибунал.

НОВИ ХРВАТСКО-МУСЛИМАНСКИ СУКОБ Оваква пресуда тешко је погодила Загреб чија је председница Колинда Грабар Китаровић одмах прекинула званичну посету Исланду и упутила се назад на Пантовчак, али до закључења овог броја „Печата“ није дала никакву изјаву поводом пресуде. Уместо ње реаговао је премијер Андреј Пленковић рекавши да се ради о за Хрватску „неприхватљивој пресуди“ и најавио да ће његова земља размотрити све расположиве правне механизме да би је оспорила. „То нити је истинито, нити је праведно, нити је добро, нити природно. У политичком смислу такве квалификације не прихватам“, рекао је он на ванредној конференцији за новинаре. Председник Сабора Гордан Јандроковић рекао је да је шокиран догађајима у Хагу и да пресуда којом се утврђује постојање удруженог злочиначког подухвата у којем је учествовала и Хрватска, као и међународни карактер сукоба Муслимана и Хрвата током рата у БиХ представља „изокретање следа догађаја и игнорисање онога што је Хрватска учинила за БиХ“, те да одбацује „такав начин тумачења историје“. Бивши премијер и председник Социјалдемократске партије Зоран Милановић оценио је да је удружени злочиначки подухват „измишљотина“. Најречитије је ипак реаговање сина Фрање Туђмана Мирослава, који је рекао да није Хрватска чинила зло него је то била муслиманска војска која је „покушала да протера 150.000 Хрвата из централне Босне“, док су се Хрвати „само бранили“. 

С друге стране, члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић оценио је да је пресудом „стављен међународни печат на тамни део истине о разлозима стварања и начину деловања Херцег Босне и о делу циљева тадашњег руководства Хрватске“. „Утврђено је да је група челника Херцег Босне, учествујући у удруженом злочиначком подухвату, заједно са тадашњим челницима Хрватске, на челу са тадашњим председником Фрањом Туђманом, настојала да успостави етнички хрватски ентитет у границама Бановине Хрватске из 1939. године и створи претпоставке за његово припајање са Хрватском“, додао је.

Управо у овом, све дубљем поновном сукобљавању Хрвата и Бошњака у оквиру Федерације БиХ можда треба тражити узроке овакве пресуде Хашког трибунала. Из српског гледишта, пресуда „Прлићу и другима“ која потврђује постојање хрватског удруженог злочиначког подухвата не даје Међународном кривичном суду никакав нови легитимитет, не потврђује његову непристрасност и неполитизованост. Напротив. И после ове пресуде испада да су се Срби у БиХ и Хрватској сами убијали и да нико други није одговоран за злочине над њима. Горак укус остаје и због тога што су Судско и Жалбено веће имали довољно доказа и снаге да установе постојање удруженог злочиначког подухвата против Бошњака, али не и против Срба у Крајини, упркос отвореним Туђмановим изјавама о протеривању српског становништва попут оне о „задавању таквих удараца да Срби практично нестану“. Чињеница да ни Готовина, ни Орић, ни Харадинај нису осуђени за злочине над Србима само је још један доказ да је и ова одлука о осуђивању шесторице из Херцег Босне и укључивања хрватског државног врха у удружени злочиначки подухват (иако је њега и злочина недвосмислено било) донета из политичких разлога. Ти политички разлози су притисак на Хрватску и Хрвате у БиХ да одустану од било какве идеје о стварању „трећег ентитета“ и окретање леђа унитарној БиХ под управом Бошњака. Такође, занимљиво би било видети хоће ли Сарајево сада поднети неку тужбу Међународном суду правде у Хагу против Хрватске, као што је то био случај у односу на Србију (чије учествовање у рату у БиХ, за разлику од овог хрватског, није доказано).             

Рушење Старог моста оправдано

Жалбено веће оценило је, с изузећем мишљења судије Покара, да је Стари мост у време напада био легитимни војни циљ, да је његово уништење пружало дефинитивну војну предност хрватским снагама и да се не може сматрати безобзирним разарањем без икакве војне потребе. Одбачен је став из првостепене пресуде да је уништење моста за последицу имало потпуну изолацију дела становника Мостара и несразмерно велики психолошки ефекат на становништво у односу на војну корист. Сва шесторица оптужених ослобођена су кривице у односу на овај део пресуде.

 

ХАШКА СУДНИЦА И ЗВАНИЧНО ПОСТАЛА МЕСТО ЗЛОЧИНА

Иако многи мисле да је Хашки трибунал током свог вишедеценијског рада починио прегршт злочина, тек приликом последњег изрицања једне пресуде пред овим судом судница је дословно постала место злочина. Један од шесторице осуђених Хрвата, Слободан Праљак извршио је јавно самоубиство. „Слободан Праљак није ратни злочинац, с презиром одбијам вашу пресуду“, рекао је он пошто је проглашен кривим и осуђен на 20 година затвора и наочиглед свих испио неку текућину. После овога изрицање пресуде је прекинуто, да би било настављено после вишесатне паузе у другој судници. Судија Ађијус је то објаснио чињеницом да је судница број 1, у којој је почело изрицање пресуде, „сада место злочина“.

Упркос бројним поређењима Праљковог чина са, на пример, самоубиством Хермана Геринга који је попио отров да би избегао вешала, овај гест је нешто сасвим друго. Не да се Праљак није суочавао са вешалима него би, да се није убио, ускоро био на слободи. Сва шесторица осуђених Хашком трибуналу предали су се 5. априла 2004. и Праљак је био један од ретких притвореника који је одбијао привремено пуштање на слободу. С обзиром на то да је у затвору већ провео нешто више од 13 и по година, и да је одслужио две трећине казне (13 година и четири месеца), могао се надати врло скором изласку на слободу. Очито је да је овом бившем редитељу осећање за правду и част било важније од слободе и да се убио због тога, а не из страха од робије. Такође, после свих контроверзи у вези са радом Међународног суда, Праљак је успео да забије последњи ексер у ковчег њиховог интегритета. Упркос томе што многи познаваоци прилика у суду и припадајућој му притворској јединици у Шевенингену наводе да је отров било лако унети, питање је зашто је то тако. Томе треба додати и дилему која се сада поставља да ли је, ако је један притвореник био у прилици да отрује самога себе, било могуће да неки други притвореник буде отрован туђом руком.

[/restrict]