Tranzicija poredaka

Ogled o postatlantističkom Balkanu

Besmislene su američke optužbe da Rusija svojim uplivom vrši destabilizaciju Balkana. Ona destabilizuje nestabilno, tj. nastoji da vrati „prirodno stanje stvari“. To podrazumeva vraćanje većeg dela Balkana iz zapadnog u pravoslavni civilizacijski areal

Da li na globalnoj geopolitičkoj pozornici stvarno nikada nije bilo dinamičnije i uzbudljivije ili je javnost sada samo mnogo bolje obaveštena nego ranije?
[restrict]

Kada je padom Berlinskog zida „21. vek poranio jednu deceniju“ i pompezno proglašen (naj)novi(ji) svetski poredak, mnogi su bili skloni da poveruju u njegovu večnost. Međutim, i same SAD, pobednik Hladnog rata, pripremale su se za vreme koje dolazi posle trijumfa. Shodno tome, nastojale su, ako već ne budu mogle da zadrže „globalnu dominaciju“, da koncepcijski definišu i praktično ostvare „globalno vođstvo“ (Bžežinski). Maksimum američke hegemonije i atlantističkog, talasokratskog „potopa“ ispoljio se upravo na Balkanu nasilnim brisanjem Jugoslavije sa političke karte i antisrpskim angažmanom Zapada, a simbolički je obeležen morbidnim „slavljeničkim vatrometom“ povodom 50 godina postojanja NATO-a – agresijom na SRJ 1999. godine. Bila je to geopolitička vododelnica globalnih razmera i alarm za ostatak sveta.

Usledila je neminovna reakcija: Kina je dodatno ubrzala svoj uspon, Rusija je počela da se izvlači iz „živog blata“ propasti, „islamsko buđenje“ moglo je da se ometa, ali ne i zaustavi, regionalne sile počele su da pokazuju sopstvenu moć i interese, dok su američki „mostobrani“ na istočnom i zapadnom pročelju Evroazije očigledno slabili, a vazali postajali neposlušni. Apsolutni unipolarizam, maskiran procesom globalizacije i ideologijom globalizma, a operacionalizovan kroz atlantizam i vesternizam, preobrazio se u relativni unipolarizam. SAD još uvek, ali sve teže, zadržavaju poluge globalnog upravljanja u svojim rukama. I geografski su one locirane u priobalju evroameričkog severnog Atlantika kao „Središnjeg okeana“ (Mekinder, Spajkmen). Stoga još nije nastupio multipolarizam, kako priželjkuje ugnjetavani nezapadni deo sveta. Izvesno je da se na takav poredak neće dugo čekati, ali pitanje je da li će on biti duže održiv ili takođe prelazan. Moguće je da će ravnotežu garantovati jedino neobipolarizam, iako za sada nije potpuno jasno ko će se nalaziti na „dva tasa globalnih terazija“. Američki i antiamerički pol? SAD i Rusija? Zapad i Istok? SAD i Kina? Kina i ostatak sveta? Islamski blok i „nevernici“?…

 BALKANSKI SEIZMOGRAF Posle kataklizmične dekonstrukcije Istočnog bloka i Sovjetskog Saveza nije nastupio „večni mir“. Optimistični poklič „smrt geopolitici – živela geoekonomija“ raznesen je cunamijem koji je nastao kao posledica tektonskog geopolitičkog poremećaja. Taj „globalni zemljotres“ prvi je osetio precizni „balkanski seizmograf“, ali njegov pisač nije posle glavnog udara registrovao logično smirivanje tla već je nastavio da beleži snažne vibracije. Egzistencijalno ugroženi Srbi, više reaktivno nego planski i strategijski, nisu mogli da pristanu na prekompoziciju postjugoslovenskog dela balkanskog prostora po atlantističkom modelu. A taj koncept – prema kome je južnoslovenska država pre jednog stoleća sklepana, potom antitelurokratski funkcionisala, te nasilno demontirana tako da srpski činilac bude maksimalno oslabljen – traje i danas. U tom kontekstu, SAD na čelu Zapada žure da dovrše i zacementiraju uspostavljenu „arhitekturu“ na geopolitički nemerljivo važnim „verigama sveta“. Brižljivo izabrani klijenti i nametnute „neadekvatne granice“ (Hantington) ključne su poluge za zadržavanje stečenih prednosti u sučeljavanju koje je već odmaklo.

Pomeranje geopolitičkih „tektonskih ploča“ koje je posledica narasle moći glavnih američkih izazivača Rusije i Kine (ne bi trebalo zaboraviti islamski svet), takođe je odmah prepoznao „balkanski seizmograf“. I sile u usponu pridržavaju se ključnog aksioma geopolitike – bez kontrole Balkana, tj. (jugo)istočne Evrope, ne može da se preuzme vladanje Evroazijom i svetom, i sledstveno – da se promeni globalni poredak. Naravno da SAD, sa stanovišta sopstvenih interesa, angažman suparnika tretiraju kao „maligni“ jer on dovodi u pitanje atlantistički projektovanu budućnost Balkana. Balkan je, dakle, obostrani ulog u nadmetanju za svetski tron. Istovremeno, ako (kada!?) SAD više ne budu „najjači pas u gradu“ (M. Olbrajt), neće moći da o(p)stane ni atlantistička struktura Balkana. Čak i kada bi novi „igrači“ istu takvu preuzeli kao svoju, a naročito kada bi ambivalentno prihvatili preorijentaciju nekadašnjih prozapadnih „podizvođača“ i zatečenu političkogeografsku kartu, Srbi bi morali sve da učine kako bi to onemogućili i samopreporučili se za glavnog aktera demontaže anahrone geopolitičke konstrukcije. U suprotnom, rasrbljavanje Balkana će se nastaviti. Jer atlantistički Balkan, uključujući i njegove derivate, ima antisrpski karakter.

 SMENA FAVORITA I AUTSAJDERA Novi Balkan može da proistekne iz neminovne deatlantizacije sveta ili da takav postane kao rezultat istovremenih i međuzavisnih regionalnih i globalnih procesa, ali najpre će upravo on biti glasnik promenjenih odnosa. Najpre, sve manje će biti interesna sfera (samo) talasokratskog Zapada. Neokenanističkim „obuzdavanjem“ srpskog činioca kao najbolje pozicioniranog, najprostranijeg, najmnogoljudnijeg, resursima najbogatijeg i ekonomski najperspektivnijeg u eksjugoslovenskom prostoru, a protežiranjem objektivno slabijih srpskih suseda, Zapad je diktirao veštačku ravnotežu i tako, u stvari, postao generator nestabilnosti. Stoga su besmislene američke optužbe da Rusija svojim uplivom vrši destabilizaciju. Ona destabilizuje nestabilno, tj. nastoji da vrati „prirodno stanje stvari“. To podrazumeva vraćanje većeg dela Balkana iz zapadnog u pravoslavni civilizacijski areal kome, inače, pripada, uspostavljanje harmoničnijeg geopolitičkog sklopa, redefinisanje granica na adekvatnijim i održivijim osnovama, korišćenje „evroazijskih osobina Balkanskog poluostrva“ (Cvijić) za orijentisanje nedostajućeg vektora telurokratske neoevroazijske koncepcije koja će istisnuti dosadašnju talasokratsku atlantističku… A budući da na Balkanu nije moguć vakuum moći, niti utopija „Balkan Balkancima“, Rusija teži da formira svoju interesnu sferu! I nije jedina. Pojavljuju se stari akteri u „balkanskom geopolitičkom čvoru“ – Nemačka, Italija, Turska… Ali pod uslovom da svet izbegne armagedon, jedan novi će ih sve natkriliti – Kina. Da li će jednog dana biti nostalgije za „starim dobrim vremenima“ američke hegemonije?

Geopolitički preobražaj Balkana i njegova sasvim drugačija perspektiva nužno će dovesti do radikalno promenjene „simbioze interesa“. Hrvati i Albanci, glavni današnji američki regionalni eksponenti, važne talasokratske poluge i „obuzdavači“ srpskog činioca osumnjičenog da je proruski, postaće „žrtvena jagnjad“ (Dugin) procesa deatlantizacije. Stoga bi ih ne samo trebalo sprečiti da u oprobanom maniru postanu pragmatični „preletačevići“ u (neo)evroazijski tabor već i lišiti ih privilegija stečenih zahvaljujući atlantističkom vazalstvu. Jedna obaveza je da se Hrvatima ponište prostorni rezultati višekratnog masovnog uništavanja i progona srpskog stanovništva, te zauzimanja Republike Srpske Krajine. Time bi se slomila „hrvatska geopolitička čeljust“ (diktirana AVNOJ-skim oblikom teritorije) koja predstavlja stalnu antisrpsku ekspanzionističku pretnju i remetilački faktor balkanske stabilnosti. Druga nužnost je da se demontira velikoalbanski demogeopolitički mehanizam i iščupa „klin“ koji je prodorom u kosovsko-metohijski deo Srbije dosegao do „geopolitičke makrotvrđave Balkana“, te na taj način takođe dobio destabilizujuću funkciju i postao ne samo antisrpski već antiruski i antikineski instrument. Na drugoj strani, srpski narod i srpske zemlje od atlantističkog parije preobrazili bi se u ruskog i kineskog geopolitičkog favorita. Budući pozicionirani kao balkanski heartland, oni bi bili ishodište i ruskog i kineskog evroazijskog vektora, te imali ključnu ulogu u formiranju i funkcionisanju postatlantističkog Balkana.

Da li geopolitičko preoblikovanje Balkana znači suočavanje i sa „baukom“ promene granica? Očigledno je da su one, prvenstveno u prostoru bivše Jugoslavije, problematične i konfliktne. Iako se to pitanje „gura pod tepih“ u strahu od novog rata, to ne znači da neće biti otvoreno. I nije neizbežno da bude uz prolivanje krvi. Naprotiv! Uostalom, i sa samog Zapada, koji ih je povlačio i deklarativno insistira na njihovoj trajnosti, dolaze poruke o „prilagođavanju realnosti“. Jedino dugoročno rešenje biće ako se granice budu zasnivale na predratnom, a ne nasilno izmenjenom prostornom razmeštaju konstitutivnih naroda (ne i nacionalnih manjina), uz uvažavanje nepovratnih promena i primenu korektivnih principa razgraničenja kao što su fizičkogeografski, istorijski, funkcijsko-gravitacijski, vojnostrategijski i dr. Tek tako će biti stavljen PEČAT na mirniju i stabilniju budućnost Balkana. 
[/restrict]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *