Повлачење књижевне критике или: Постоје ли људи којима се она обраћа?

Како је с протоком „модернизацијског“ процеса књижевност несталас радара већине штампаних медија

Kада би којим случајем недељне, и не само недељне новине савремене Србије залутале у руке читалаца од пре само петнаестак година, шта би тадашњи образовани читалац са изграђеним културним потребама могао да примети? На првом месту, апсолутни недостатак праћења књижевне сцене. Као да је, са протоком „модернизацијског“ процеса, књижевност нестала с радара већине штампаних медија. У том процесу, чини се, нимало случајно, предњачи НИН, недељник на чијим страницама се некада писала најбоља текућа књижевна критика. НИН-ова награда за роман године, стога, као да симболише тренутни статус књижевности у Србији: подразумева се да је ту негде, са стране, дозирано присутна и константно одсутна, пропуштена на странице медија тек када тренутна потреба то захтева. У разговору с једним од последњих НИН-ових књижевних критичара, универзитетским професором и писцем Михајлом Пантићем, потписник ових редова је добио интересантну информацију: књижевна критика је избачена јер не доприноси повећању броја читалаца. Ово сазнање коинцидирало је са приватизацијом НИН-а и увођењем у посед „страног инвеститора“. Шта нам то говори?
[restrict]

ИСТОРИЈСКИ ПОВРАТАК НА МАРГИНУ На првом месту, говори о томе да „страног инвеститора“ заправо традиционални читаоци НИН-а нису ни интересовали, узев у обзир да је „угледном недељнику“ тираж данас сасвим „неугледан“. На другом, не мање важном месту, показује нам да у процесу модернизације Србије књижевност треба да се врати тамо одакле је у јавни простор ушла негде у епохи романтизма: на апсолутну маргину. Као да се точак модерног времена окренуо и књижевност је лицем опет у трењу са површином историјског пута Срба.

Ипак, развијеност издавачке и књижарске сцене у Србији показује да и те како постоји довољно људи који би читали књижевну критику, па ова колизија између емпирије и идеологизоване флоскуле којом се укидање књижевне критике оправдава показује да је посреди један други наум: ограничавање менталних простора у којима образованији слој становништва треба да се креће. Тренуци у којима се књижевност пушта у медијски штампани простор то показују: одабир књижевних критичара нпр. у суботњем додатку Политике идеолошки је сасвим аналоган политичком налогу да Србија „промени свест“; опсежан „упад“ књижевности у НИН разговором са писцима и песницима удруженим око протеста због рушења у Савамали (антологије Чији град? и Наш град у издању „Контраста“); екстензивно коментарисање гостовања Херте Милер у Београду за време трајања Сајма књига у којем се спајају идеолошка провокација и медијски сензационализам. У два од три поменута примера тржишно-комерцијални аргумент уклоњен је у страну: одједном књижевност има употребну вредност која надилази комерцијалну. Уколико задовољава идеолошки налог, књижевна критика се може задржати у медију који се традиционално сматра елитистичким („Култура, уметност, наука“, суботњи додатак Политике), односно уколико је политички употребљива, може ући и у урбанизовани НИН.

МОЋ ИНСТРУМЕНТАЛНОГ УМА Не крије ли се, спрам књижевности, у овим поступцима инструментални ум који се неукусно огрће заставом слободе – тржишне, сексуалне, политичке, културне? Није ли инсистирање на културној различитости заправо лоше прикривена жеља за вишеструким подржавањем моћи? Књижевност не може доприносити проширењу те моћи јер не допире довољно брзо до пожељно великог аудиторијума (отуда и приглупи аргумент о коме смо писали у уводу), али може корисно послужити на маргинама неолибералне мобилизације (отуда и дозирано присуство, у специфичном облику и у специфичним приликама). Међутим, не увиђају сви ову привидну лукавост неолибералног ума. Одвећ преумљени постструктуралистичким теоријама које су модерну културу Запада окренуле наглавце, модерне генерације тумача књижевности радије ће у књигама тражити трагове опресије над мањинским групама, пријатно изненађени и охрабрени чињеницом да их приклањање том говору приближава не само могућности да некоме саопште своју реч и тако испуне свој унутрашњи налог већ их и приводи извору у култури све оскуднијег финансирања.

Дугорочно, овакав приступ погубан је по сам предмет интересовања ових тумача: идеологизована књижевност увек је уметнички гледано монотона јер бескрајно фаворизовање садржаја наспрам форме противречи природи књижевне уметности. Последично, таква књижевна критика постаје досадна и предвидљива у својим афирмативним судовима па се, у овом кораку, опаска о негативном доприносу читаности штампаних медија испоставља тачном. Појмови временом губе значење, али ова једноставна истина са прве године студија књижевности временом бива потиснута у дубоко подземље критичке свести којом доминирају употребљиве, а интелектуално заводљиве теорије. Зато, данас књижевна критика треба да омогући књижевности да и даље буде поље слободе. Ову слободу не треба разумевати у идеологизованом виду слободе од спољног притиска на индивидуу, на шта се све тренутно популарне теорије у књижевној критици своде. Напротив, књижевна критика треба да подстиче књижевне праксе које у сукобу уметничке и идеолошке истине стају на страну прве. Једино таква књижевна критика заиста је у служби уметности. У социолошком смислу, ова књижевна критика пружа људима са изграђеним културним навикама прилику да приступе новим духовним просторима, за које, већ по сложеној природи савременог друштва, не могу ни сазнати без књижевне критике.

ПЕЧАТ СЕ РАЗЛИКУЈЕ Потписник ових редова не гарантује нити тврди да су његови књижевнокритички написи на страницама Печата увек одговарали горепоменутом манифестном позиву. Ипак, опстајање књижевне критике у овом недељнику показује нешто важно: ипак постоји штампани медиј у Србији који своју културну мисију види управо као медијацијску, посредничку, а не спречавајућу. Чувањем књижевне критике одржава се све тешњи простор кроз које духовност допире до становнике савременог Мегалополиса и тиме се обдржава могућност људскости у свакоме од нас. Зато, следећи пут када уочите недостатак текстова о књижевности у неком актуелном дневнику/недељнику/часопису у Србији, запитајте се: Ако примећујемо да је нешто одсутно, зашто и даље покушавају да нас убеде да нам је то небитно? Ако покушате да одговорите на то питање, неприметно али поуздано ћете прећи у мод књижевног мишљења и закорачити ка слободи.               

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *