Печат недеље

Грађанистички рат

Катарза кроз коју тренутно пролази Покрет слободних грађана, како је превирања у покрету назвао редитељ Горан Марковић, прети да се претвори у његов суноврат

Звезда Саше Јанковића, бившег заштитника грађана, сорошевског кандидата на председничким изборима у Србији и другопласираног на тим изборима коју су од њега начинили највећу наду овдашње прозападне опозиције, суновратном се брзином претвара у падалицу.

ОСИПАЊЕ ПОКРЕТА После јавног одласка новинара Срђана Шкора и академика Душана Теодоровића из Покрета слободних грађана – пропраћеног оптужбама на рачун Јанковића да је ПСГ претворио у своју приватну фирму с нетранспарентним финансијским пословањем, те да „не поседује радне и креативне способности и моралне врлине“ – из Покрета су изашли, или су се од њега дистанцирали, набраја дневни лист „Данас“, и бивши судија Зоран Ивошевић, активисткиња Аида Ћоровић, новинарка Татјана Војтеховски, позоришна редитељка Милица Краљ, глумац Бранислав Трифуновић, композиторка Кристина Ковач, професорка Весна Ракић Водинелић, рокер Никола Чутурило, новинари Бошко Јакшић и Биљана Лукић, диригент Огњен Радивојевић, редитељ Кокан Младеновић, адвокат Божо Прелевић, чак и иницијатор Апела 100 Саши Јанковићу да се кандидује за председника Србије Драган Поповић, као „и многи други“, наводи „Данас“, и цитира једну од потписница тог апела, архитектицу Мију Давид, која сад каже да је „од почетка имала резерву према Јанковићу. Нажалост, показало се да сам у праву. Он је сујетан човек жељан моћи и заправо је добро што се то показало пре него што је моћ освојио. Мислим да ПСГ више не постоји на политичкој сцени“. А слично ће, уз покушај да догађајима да нешто позитивнији призвук, и редитељ Горан Марковић, који је недавно изашао из Председништва ПСГ-а, али је остао члан покрета: „Овај тренутак бих окарактерисао као ’катарзу’. Једна фаза је доведена до врхунца, почиње друга. Да ли ће Покрет слободних грађана преживети промену агрегатног стања – видећемо.“

НЕПРИСТОЈНА ПОНУДА А да суноврату свог покрета додатно допринесе, постарао се и сам Јанковић. Након што је недавно с презрењем јавно одбио сарадњу с председником Демократске странке Драганом Шутановцем кога је оптужио да се нуди Александру Вучићу, Саша Јанковић је у интервјуу „Куриру“ открио да је и сам после председничких избора исказао жељу да се понуди Вучићу: „Пало ми је на памет да би се Вучићу могао поставити захтев који је довољно логичан, јасан и јак да наметне нови ток догађаја… Рекао сам отприлике: ’Чињеница је да он са мање од 30 одсто гласова има 100 одсто институција и власти. Истакнимо захтев: тражио си место председника републике, присвојио си га, али не можеш имати целу државу. Захтевамо да другог по политичкој снази према резултатима избора (то јест, њега, Јанковића) предложиш за председника владе, с обавезом да он формира владу националног јединства која би спречила пад у диктатуру и друштвени конфликт између СНС-а и другог дела Србије’.“

АТОМИЗАЦИЈА ОПОЗИЦИЈЕ Текући распад Покрета слободних грађана на саставне делове – за њиме, наравно, не треба жалити, с обзиром на то да му се извориште налази у проамеричком невладином сектору – утолико је значајнији што се пред очима јавности догађа само неколико месеци уочи градских избора у Београду.

С тим у вези, поставља се питање каква ће бити даља судбина несуђеног предизборног савеза Саше Јанковића и Вука Јеремића чији би кандидат за градоначелника, према неозваниченим најавама, требало да буде бивши градоначелник Драган Ђилас. Иако једна ласта не чини пролеће, овакав би савез могао да произведе додатне сукобе у ПСГ-у – „Блиц“ тврди да ће и књижевник Драган Великић напустити Сашу Јанковића у случају оваквог савеза – а то би даље могло да се одрази и на одрживост сарадње Јанковића и Јеремића, и на Ђиласову вољу да се кандидује јер му сви ови сукоби и осипања несумњиво умањују шансу за успех.

И иначе је овај део овдашње – не називамо је српском – опозиције безнадежно завађен. Саша Радуловић са Сашом Јанковићем и Драганом Шутановцем, Вук Јеремић с Борисом Тадићем, самостални излазак на изборе најављује и Иницијатива Не да(ви)мо Београд која циља на слично бирачко тело, ту је и Лука Максимовић који је у међувремену престао да буде Бели Прелетачевић…

Тако да је сувишно и напомињати да једни другима – демонстрирајући да су нарочито способни само за међусобне сукобе – они успешно спуштају шансе за прелазак цензуса, а ништа боље и не заслужују, и да из читаве те папазјаније корист пре свега извлачи актуелна власт. И при томе чак не мора ни много да се труди.               

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *