Паметнији попушта – до Печата

Печат је зачет 5. октобра 2000. године. Родио се знатно касније, али као сасвим формирано и одговорно биће

Данас сви знају, чак и они који нису прочитали књигу Тима Маршала, да је 5. октобра 2000. остварен плаћенички план преузимања власти у Србији, зарад оних који су стално били против ове старе и угледне државе.

Да, планери су били бездушни и хладни, као што је увијек вријеме у Лондону, али су извршиоци били наши људи. Снага удара није била у прорачунатости Енглеза него у наивности Срба. Веља Илић, „багериста“ из Чачка, није снагу имао у издајству него у наивном увјерењу да ће, поступајући по налозима западњака, учинити добро свом народу и Србији.
[restrict]

„За народ мора да се жртвује све – осим самог народа.“ Ово сам научио од Слободана Милошевића, када ми је образлагао одлуку да прихвати ултиматум Ахтисари–Черномирдин којим је заустављено НАТО убијање СР Југославије и активирање Кумановског споразума и настанак Резолуције СБ УН бр. 1244. Све наше унутрашње размирице су, тада као и увијек, биле безначајне у односу на намјеру наших непријатеља да нас затре. Да, Београд са два и по милиона људи су могли да убију и спале, они исти који су то урадили са Вијетнамом и његових двадесет (који милион, мање-више) убијених људи. Са знањем да жртвује све осим свог народа, Слободан Милошевић је отишао у историју која, још, није била спремна за њега. Иначе, историја увијек касни. Исправније, да би се у њу ушло, треба барем два пута покуцати на њена врата.

Ми који смо, и тада, сматрали да је Слобина национална и државна политика била исправна, били смо на нивоу раних хришћанских заједница. Знали смо да смо у праву, али смо трпјели прогон и шикану, немајући чак ни катакомбе. Били смо у праву, али и у застрашујућој (јавној) мањини. И као што нас је учила народна мудрост – попустили смо. Кажу да паметнији попушта, нарочито ако нас свађа заједнички непријатељ. Будући да је то ишло спорије него је морало, напустили смо завјет (братског) ћутања и направили Печат. Лист слободне Србије је, из наших замисли, постајао гласило слободне Србије.

У живом ми је сјећању вријеме када смо сакупљали новац којим ћемо платити губитке првих бројева Печата, али и текстови које смо прилагали да бисмо му дали садржај. Оно што је тада изгледало као морање, постало је важан дио наших биографија. Са бескрајним личним поносом објављујем да сам, у ауторском тиму Печата, од првих до ових дана, објавио педесетак озбиљнијих текстова. Када кажем озбиљних, не мислим на новинарску форму него на ауторску обавезу.

У овој причи постоји и лична нота коју држим значајном, али волим да је прећутим. Успјеху Печата се радујем из дубине своје, али и једне друге душе која нас посматра из даљине. Због те друге душе, заборављајући све своје сујете, рећи ћу оно што ниједан Црногорац не би вољно и јавно рекао – „Вучела, био си у праву када си ме наговарао да нам треба недјељник у којем би паметни и одговорни Срби слободно писали о општем добру.“ Сасвим сам сигуран да си успио у науму да направиш Печат каквим си га замишљао. Ласкам себи да сам се уклопио у ту намјеру, а радујем се кад читам текстове данашњих перјаница Печата који користе сва „чуда модерног свијета“ да би доказали да је у историји човјечанства ново само оно што смо успјели да заборавимо. Они иду напријед, а наше је да им не дамо да забораве. И да се радујемо кад они то не ураде.   
[/restrict]