O varalicama

Obmane li nas nešarmantan čovek, to znači da smo glupi; obmane li nas šarmantna varalica, to znači da smo naivni. Ko bi izabrao da bude glup kad može da bude naivan?

Varalice su izgubile svoj šarm: spretan, vešt, političar ili bankar, umetnik ili advokat, varalica je ostao bez šarma. To saznanje kuca u temelj njegovog identiteta. Jer, moguće je biti nesimpatičan lekar, budući da je svrha tog izbora položena u lečenje. Moguće je biti mrgodni profesor, pošto je tu svrha položena u poučavanje. Ali varalica ne može razdvojiti varanje i šarm, jer tek šarm čini varalicu dostojnim poštovanja. Obmane li nas nešarmantan čovek, to znači da smo glupi; obmane li nas šarmantna varalica, to znači da smo naivni. Ko bi izabrao da bude glup kad može da bude naivan?
[restrict]

Žorž de la Tur je veliki slikar: i u najstrožoj panorami slikarskih platana možemo pronaći nekoliko njegovih slika. Njegova Magdalena sa mrtvačkom glavom na kolenu ili na noćnom stolu, zagledana u sveću koja svuda okolo rasprostire tamnu svetlost, kao da podstiče posmatrača da se izgubi u nekoj nestvarnoj odsutnosti, u praosnovnoj zamišljenosti i melanholiji. Ipak je njegova slika o smrti Svetog Sebastijana umetnički radikalnija: naglašeni geometrizam figura, njihov skoro apstraktan položaj, dominacija linije, naglašena tama koja pritiče sa svake strane i opkoljava svaku figuru, mutna svetlost jedne sveće – sve to deluje moderno. Kao da je standardni religiozni motiv podvrgnut duhovnom iskustvu modernog slikara. Neobično je, međutim, da na slici ne vidimo ničije oči: tuga se izražava na taj način što su oči svih skrivene, tek jedna usamljena suza na licu svetice svedoči o žalosti. Ovo izostavljanje očiju, njihovog dinamizma, kao da nam sugeriše kako nema nikakvog varanja u smrti Svetog Sebastijana ni u tuzi koja je nastala u suočenju sa tom smrću.

Odakle nam ova pomisao? Ako pogledamo drugu De la Turovu sliku – na kojoj svetlost nije tako mutna – prepoznajemo kako naša slutnja dobija opravdanje. Jer, slika koja nosi ime Le Tricheur, nastala u periodu između 1633. i 1639. godine, ulje na platnu, koja se nalazi u Luvru i koju na engleskom zovu The Cheater a na nemačkom Der Falschspieler, prikazuje nam zaprepašćujuće intenzivnu igru očiju. Ali onaj koga varaju, koji se nalazi na desnoj strani slike, suviše je zagledan u svoje karte, suviše usredsređen na ono ispred sebe, suviše nezainteresovan za sve oko sebe, da bismo mogli jasno videti njegove oči. Bogato obučen mlad čovek, iza koga se nalazi svetla pozadina, što nam sugeriše da je odabran da bude žrtva prevare, dok se tamna pozadina rasprostire iza varalica, predstavlja neophodan deo umetničke zamisli, ali ne i njen odlučujući domašaj. Jer, psihološko i značenjsko središte slike usmereno je ka figurama troje varalica: dve žene nastoje, dok ga poslužuju vinom, da ga liše novca sa stola, kao što muškarac po kome je slika imenovana krije karo keca iza leđa.

Ali njihovu međuzavisnost, koju je De la Tur naznačio kroz psihološku suptilnost pokreta njihovih ruku, odlučujuće izražava igra očiju: svako gleda u drugom pravcu, napetost je ispunila ovaj čas tišine, pogledom prate jedni druge, kao da nešto sumnjaju, kao da su na žrtvu zaboravili, skrivanje karata učestvuje u varanju kao i služenje vinom. Šta, međutim, znači ako na ovaj način posmatramo De la Turovu sliku? U tom slučaju je dopušteno pretpostaviti da je žrtva samo istorijski rekvizit slike, svakako neophodan, dok je univerzalnost slike položena u figure varalica. To postaje još naglašenije ako zamislimo sliku bez figure prevarenog. Ona tada dobija potpuno moderno svojstvo: izostavljanjem prevarenog, odjednom svi postaju prevareni. Jer, razrušena je suptilna psihološka igra samih varalica, ona je ostavljena bez spoljašnjeg težišta, oslobođene su sile varanja kao takvog, dolazi do eksplozije njegovog jezgra: ne zna se više ka kome je varanje usmereno, ko koga vara, prethodni pogledi saradnje postali su pogledi nepoverenja.

To znači da je ospoljeno duplo dno De la Turove slike, ono što je u njoj potisnuto, premda neprestano dejstveno. Dok su – sa figurom prevarenog – varalice međusobno povezane težnjom da nekog prevare, dok oni međusobno sarađuju vođeni tom svrhom, dotle su – bez te figure – otkriveni njihovi istinski odnosi: oni ničim više nisu povezani, oni se uvek istovremeno međusobno varaju, oni više ne upravljaju sobom zato što varanje – kao takvo, kao dejstvo, oslobođeno svrhe – vlada njima. Njihove oči se razilaze ne zato što prate sve oko sebe nego zato što prate jedni druge, u strahu od međusobne prevare. Onaj koji gleda u posmatrača, koji krije keca karo, ne upućuje nas da saučestvujemo sa prevarenim nego nas kontroliše u strahu da ga ne prevarimo, da sa neočekivane strane ne dođe nevolja. Tako se osvedočavamo u lebdivo i nezadrživo rasprostiranje varanja: sveobuhvatnost varalica prenosi se u posmatrača. Odjednom su u strukturu varanja uhvaćeni svi: i akteri, i posmatrači, i vreme. Tu više nema mesta za šarm.     

Slika Žorža de la Tura koja nosi ime Le Tricheur, nastala u periodu između 1633. i 1639. godine, ulje na platnu, koja se nalazi u Luvru i koju na engleskom zovu The Cheater a na nemačkom Der Falschspieler, prikazuje nam zaprepašćujuće intenzivnu igru očiju
[/restrict]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *