Матија Бећковић – 15 ПОРТРЕТА

ПЕТАР ЛУБАРДА

Петар Лубарда је креда
Која је сликала
И са сваком сликом
Трошила се и смањивала

На сликама се видело
Колико га је било
А на креди
Колико га је преостало

Слике су од њега отпадале
Као да није сликао
Него заваривао
Коштаном сржи
И крвном плазмом

Одело по мери
Бивало му је све комотније
Дугме на кошуљи
Закопчавао је све даље од врата
Ноге су му се смањивале
А ципеле расле

Кад се истрошила
Родио се поново
На својим платнима
Као вечни пламен

 

МЕША СЕЛИМОВИЋ

Док је лежао на самртној постељи
Да бих га нечим обрадовао
И мало подигао
Читао сам му
Шта је о њему написао
Чувени професор књижности

Бог је сломио калуп
Кад је створио
Тог јединца писаног слова
Који зна све тајне језика
Да му сви будући векови
Не могу потрошити славу

Кад дочитах
Он јекну

Тај не зна вредност речи

 

ДУШАН РАДОВИЋ

Признати геније
Непризнате књижевности
Душан Радовић
Обожавао је свог оца
Машиновођу
Угљешу Радовића
И жалио што не уме
Да напише поему о њему

Веровао је да бих ја умео
И наговарао да му то учиним
Наводећи до у реч
Шта у њој мора да пише
И како да изгледа

Напиши је ти онако
Како мислиш да бих је ја написао
И биће боља
Од свега што бих ја могао
И да сањам

Али није написао
Ни он моју
Ни ја његову

Остала је само поема
Коју нисмо умели да напишемо

 

ДОБРИЦА ЋОСИЋ

У последњим данима живота
Гласом са оног света
Позвао ме да дођем код њега

Мислио сам зове да се опростимо
И одем у заказано време
Да чујем последњу реч

Уместо у постељи
Чекао ме на ногама

У кући су горела сва светла
А сто постављен за вечеру

Кад за трен остадосмо насамо
Он се нагну
И шапну

Запамти
Кад изгубиш мушкост
Више ниси
Ни човек
Ни писац
Ни Србин

То је моја последња реч

 

БРАНКО МИЉКОВИЋ

Прочитао сам оне твоје песме
Каже ми Бранко Миљковић
Почетком зиме 1960 године

Ти у њима ниси ништа слагао
А ја сам слагао сваку реч
И мислим све обрнуто
Од оног што сам написао

Али исте зиме наредне године
Кад се окренуо наглавачке
И челом пољубио земљу
Под трном за који је везао омчу
Као да је знао
Да се и његове речи
Преокрећу
У живу истину
А трн
У трон

ИВО АНДРИЋ

Већ је био у поодмаклим годинама
Кад су га посетила два агента
Носећи поруку
Да је крајње време
Да се упише у Комунистичку партију

Ја сам се чудио
Да се тога нисте и раније сетили
Рекао је потписујући приступницу

Редовно је плаћао чланарину
И није изостао ни са једног састанка
Али никад није изговорио ни једну реч

А зато су га и звали

 

МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ
Милутин Миланковић из Даља
Послао је свој ум
У најдаљу даљ
Да му из свих васиона и векова
Шаље космичке загонетке
Да их он на земљи
У малој соби
Капетан Мишиног здања
Својом руком откључава
Графитном оловком
У свесци с коцкицама

2

У собу у којој је бдео
С оловком у руци
Донели су му да нешто потпише

Он је гледао бело

Подсетили су га да је то оно
Што је тражио

Али и даље је гледао бело
Као да је на седмом небу

Док су му реч по реч понављали
Све што је и сам знао
Климао је главом
Држећи оловку
На месту за потпис

Али пре него што се потписао
Подигао је очи
И упитао

Извините

Како се оно
Ја зовем

3

Био је на оном свету
А заборављен на овом
Кад су космичке летилице
С најновијим изумима
Прошестариле свемиром

Али све што су те справе
Преметриле и израчунале
Било је већ одавно израчунато
И записано његовом руком
Графитном оловком
У свесци с коцкицама
У малој соби
Капетан Мишиног здања

4

Ко хоће да му име памте други
Мора га заборавити сам
Ко тежи слави на небу
Треба да је презре на земљи

МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ

Освећење храма
Христовог васкрсења
У Пребиловцима
Гледао је на телевизији
Са болесничке постеље

Смењивали су се говорници
И фотографије
Пребиловачких мученика
Међу којима
И четрдесет Екмечића

Изненада
Последњом снагом
Придигао се с кревета
И кликнуо
Ено мога тате

И за који трен
Кренуо ка Оцу

 

БАТА МИХАИЛОВИЋ

Само га је једном мајка помиловала
Мислила је да спава

 

СТЕВАН РАИЧКОВИЋ

Откада крочи и на ону страну
Остаде му глава на Калемегдану

Али не иде сама преко поља
Нити се помера с каменог постоља

А Ноћ је наша престаде да кликће
Чим паде она што никад не свиће

Док студен сажиже и срж у костима
Знам да је напољу и да јој је зима

И да се љути што бар тад не сврнем
И нешто донесем да је приогрнем

 

 

МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ

Мало ко разликује његово име и презиме
Од толиких му имењака и презимењака

Али то није важно

Ко зна колико пута је своје име прочитао
у читуљи
А само је он знао да није његово

Али то не значи ништа

Још мање је оних
Који знају неки његов стих

Али и то је без значаја

Од оних који су га читали
Најмање је оних који су нешто разумели

Али то је најмање битно

И тешко да ће икад бити друкчије
И у том погледу нешто се променити

Али све то ништа не говори о њему
Ни о ономе што је написао

МИЛОВАН ЂИЛАС

Питао сам Милована Ђиласа
Да ли му се ико супротставио
У време док је ведрио и облачио

Био је један
(Одмах се сетио)
Зове се Бошко Ђуричковић
Садашњи генерал
И народни херој

У рату је командовао јединицом
Која је његовом кривицом
Нешто озбиљно забрљала
Па сам га сменио
И пред војском ражаловао

Почупао сам му еполете
Одличја с груди
Петокраку с капе
Све побацао на земљу
И издрљао цокулама

Падајући у ватру
Наредиио сам
Дај пушку

Све што си ми узео
Ти си ми и дао
И како си давао
Можеш и да узимаш

А пушку ми није дао нико
Узео сам је сам
И можеш је узети
Само преко мене мртва

И ја видех
Да је спреман на најгоре

И начиних се
Да му је нисам ни тражио

 

ЧВОР

Краљ Петар Први
Ослободилац
(Или Други
И који год)
Док је био у изгнанству
Носио је са собом
Шарену џепну марамицу
Завезану у чвор

Тај чвор на тој марамици
Завезао је Карађорђе
И послао свом куму
Као знак
Да се вратио у Србију

Као Вероникин рубац
Марамица је чувала његов лик
И памтила
Шта је био с њом
А шта с њим

Нерашчворен чвор
Сећао се вере и секире
И знао шта ће бити

Све што слобода роди
Издаја ће убити

 

МИХАИЛО ЛАЛИЋ

У претрпаном Колашинском затвору
Са још једним сужњем
Пео сам се на таван
Да кроз избијен чвор
Гледамо шта се напољу збива

Био је тмушан кишни дан
Кад се озгор од Сињајевине
Кроз прамење таме
Магле и облаке
Изненада проби зрак сунца
И паде право на једног од тројице
Што су стајали на тргу
И нешто разговарали

Оно је Вук Бећковић
Каза мој сапатник

И то је једини пут
Кад сам видео твог оца

Рече ми Михаило Лалић
После деценија познанства

И као да се тог трена
Онај исти зрак сунца
Са неке нове Сињајевине
После толико година
Тмушних и кишних дана
Поново проби
Кроз прамење таме
Магле и облаке

Али оне између нас

И паде право
На Михаила Лалића
И заувек га осветли

У мојој души

 

МИХИЗ
Не излазим нигде
Не виђам никога
Не мили ми се ништа

Не гледам више ни кроз прозор

А што не одеш у Забелу
Или у Сремску Митровицу
И као бедел замениш некога
Ко једва чека да изађе
Макар само да база улицама
И зева на сунцу

А зар већ не робијам
Уместо неког другог

 

Цртежи: Предраг Драговић