Лажу, лажу генерале

Политички и медијски линч српског народа продужује се унедоглед. Сваки дан неко лане, неко мучки уједе. Да и то лајање није предигра за неко ново клање!?

Лепо неко рече да данас и огледало лаже. Лаже свак, нема ко не лаже. Неко ради ћара, неко из нужде, неко ради разоноде. Лагало се увек, откад смо истерани из раја, али, чини се, никад као данас. Ајде што мужеви лажу жене, жене мужеве, деца родитеље, што лажу ловци, рибари, мађионичари, лопови, адвокати, свештеници, пророци, писци – то им дође као алат уз занат, то су претежно беле, безазлене лажи. Лажови, типови са појачаном маштом, често су и књижевни јунаци, комични и трагични, као и њихови парњаци у животу, од забавног фантасте барона Минхаузена до претужног Андрићева барона Дорна, аустроугарског пристава у Сарајеву, „референта за ловачке приче“. Наклоност према белим лажима кадшто је и фолклорно обележје неке социјалне заједнице, житеља горњих или доњих села, неке вароши, па и менталитетска ознака неког народа. Поред ових ситних огрешења о истину и морал, постоје и црне, велике лажи са трагичним друштвеним последицама, данас бројније и бруталније него икад. Међу њима су најцрње оне медијске, планетарне обмане које смишљено обликују јавно мнење како би уистиниле најочигледније и најбескрупулозније лажи политичара и државника, или моћних светских институција. Да би то постигли, медијски лажови, бардови и барони, не сервирају јавности само своје „аналитичко тумачење“ појава и догађаја него кривотворе слике и документа, измишљају чињенице и поричу непорециве истине.
[restrict]

НЕПОУЗДАНИ КАО ВАЗАЛИ Лажима су затровани чак и знаменита гласила и информативне агенције, некад симболи истинољубивог и објективног обавештавања јавности. Нема више чистих руку. Више не морамо као некад, источно од Зида, читати између редова, сад се лажи изговарају из пуних уста, а оне највеће, као проверена истина, објављују на насловницама.

Такав медијски лaвеж обично прати лепет крила „милосрдних анђела“ и малоуранијумске бомбе као аргументи који оверавају њихову истину и правду. Да се не бисмо задубљивали у историју, присетимо се само јучерашњих крсташких похода на Либију и Ирак и пропагандних лажи које су оправдавале те походе и њихове „хуманитарне“ злочине. А тек колике и какве жртве смо ми принели демону лажи. Сетимо се Маркала и Рачка, финске форензичарке Хелене Ранте и Клинтонових сто хиљада мртвих и осамсто хиљада протераних Албанаца, тих монструозних злочина и лажи, монтираних по истом сценарију, а који су били непосредни повод да и ми зарадимо своју порцију од више од десет хиљада тона урана и барута, само у БиХ, те дамо згодну прилику НАТО крсташима да, први пут откако постоје, провере своју слогу и снагу. Па и да Немци, први пут после Другог светског рата, истрче из свог дворишта и облете старе мете.

Ми смо жртве тог медијског лавежа више од четврт века. Цела лагарија са Хашким трибуналом смишљена је да правно покрије тај срамни злочин, превасходно над српским народом. У његовим осветничким пресудама на деценијске или доживотне робије занемарени су, такорећи, ти поводи ратног похода (causus belli), али су, у недостатку поузданијих доказа за кривицу оптужених, измишљени тзв. командна или објективна одговорност и здружени злочиначки подухват, непостојеће или, у најмању руку, сумњиве правне одредбе које се могу произвољно примењивати, како мисле најугледнији правници код нас и у свету.

Не знам ништа о праву, али знам, као што знају сви Срби и не-Срби који хоће да знају, да оптужбе, на основу којих су изречене драконске казне српском војном и политичком руководству, кад је реч о чињеницама, највећим делом, или у целости, нису истините. Оптужница против покојног председника Милошевића, као и скорашње првостепене пресуде  Караџићу и Младићу, кажу правници, потпуно су ништавне. Све су то неутемељене и неодрживе тврдње, засноване на дубиозним правним конструкцијама, или голим лажима.

Стога, капа доле генералу Младићу и његовом коментару пресуде: „Лажете, лажете, мај.. вам вашу, све је то лаж!“ Ако смо добро чули тај крик док су га изгуривали из суднице. Према генераловом моралном кодексу и схватању правде и војничке части, тај суд и не заслужује ништа осим презира, па и псовке. Где је она „часна реч“, коју му је дао председник Француске Жак Ширак, да никад неће бити изведен пред било какав суд, где је онај папирић, потписан па затурен (?), у коме је исту судску поштеду „балкански земљомер“ Ричард Холбрук гарантовао Караџићу? Истина је, они нису били тужиоци ни судије. Ма немојте ми рећи. Па они су формирали тај суд да озаконе свој политички наум и војни злочин. И најтежи од свих злочина, злочин против мира. Они су потпалили рат у БиХ, они су омогућили „Олују“ и етничко чишћење Срба из Хрватске, они су се удружили са шиптарском ОВК и окупирали Косово, они су сеирили док су гореле српске куће, цркве и манастири, а стотине хиљада Срба бежало пут севера… Све је то генерал, добро начетог здравља, пресабирао у својој глави док је, као жртва једног сулудог времена и посвемашњег лицемерја, стајао пред тим марионетским судским већем. Знао је да то није суд часних победника него инквизиторски трибунал за јеретике. И шта је друго могао да каже? Осим да обори главу, а то у његовом Калиновику није обичај.

Нема сумње да ће и ову судску фарсу историја разобличити и лажи обелоданити, али слабашна је то утеха. Десетине хиљада невиних Срба, као и припадника других народа, дакако, ову евроатлантску, далекометно антируску, политичку и оружану кампању на Балкану платило је главом; Милошевић почива у Пожаревцу, Караџић и Младић робијају у Хагу, нема Српске Крајине, нема Срба у Сарајеву, етнички је чист и већи део Косова, митологизован је неспорни злочин у Сребреници, укњижен на наш национални конто, окупирана Србија не зна где су јој границе, вида ране и пљује изнад себе. А сваки Србин ће се још дуго прати од блата којим су га силници и лажови облепили. Ма колико нас хашки правдољупци уверавали да се са хиљаду година српске робије задужују појединци, чланови „банде здруженог злочиначког подухвата“, а не цео народ. Што је још једна велика лаж.

Лаж и лавеж не престају. Политички и медијски линч српског народа продужује се унедоглед. Сваки дан неко лане, неко мучки уједе. Да и то лајање није предигра за неко ново клање!? Нисмо ми ником крв дужни, али смо непоуздани као вазали, они на нашој њиви изградили највећу војну базу, а ми нећемо у њихову војску. То, збиља, није нормално. Стога нам њихови милосрдни генетичари и препоручују да променимо своју природу, своју хајдучку, вучју и канибалску ћуд коју је онај немачки професор књижевности, тумач наше епике и српски академик, пре неку годину, открио у нашим генима.

ЈАНУСОВСКИ ПОГЛЕД НА СВЕТ Помало смо се навикли на ту немачку пошту, више од једног века примамо њихове брзојаве и ултиматуме, сад су прекоморска писма од старих савезника знатно црња од немачких, као да су род оној некадањој смртовници аустријског песника Карла Крауса: Serbien muss sterbien! Додуше, све су те поруке „добростиве“, умотане у демократске флоскуле, у целофан декларација о људским и грађанским слободама и правима, „да се власи не досете“. Само, те правице су за њихове грађане и поданике, а за нас је канџија, све док не увардимо шта је њихово господарско, а не грађанско право.

Ма све и да клекнемо пред њиховом ћабом и добровољно теслимимо косовску тапију, требало би нам сто година пузања док се не усправимо у њиховим очима. А можда ни тада.

Тај јанусовски поглед на свет уграђен је у темеље прве демократске школе, а модерна империјална идеологија усвојила га је и уградила у политичку праксу, потчињавајући му све друге врлине демократије као друштвеног модела. „Етичко изједначавање са робовима које је већ тако јасно формулисано у петом веку п. н. е. није довело до укидања ропства – по обичају, етичка мисао је и тада била слабија од економских структура моћи“ (Томас А. Слезик: Шта Европа дугује Грцима). Слично је и са признавањем равноправности Грка и не-Грка. Повезујући омаловажавање не-Грка и робовласничко питање, чак је и Аристотел мислио да „не-Грци имају ропске душе и требало би да се потчине Грцима…“

На потпуно исти начин, економске и политичке структуре евроатлантског братства по ћару и оружју данас мисле о Србима. Као Грци о не-Грцима. Тако мисле, тако говоре, тако се према нама понашају. За њих је демократија, за нас демонократија. Ми смо „ропске душе и требало би да им се потчинимо“. И боље да се сами лоботомирамо него да нам они ломе лобању. Тако, зар не, мисле и они Аристотелови „гимназисти“, нови француски филозофи. А „уз мислиоце пристају убице“ (В. Иго: За Србију).

Лажу, лажу, Генерале!

Нажалост, ово хеленско поимање света, као заједнице господара и робова, или слуга, мало лепше речено, и међу Србима има присталица. Нови српски патриоти, неолиберали и комуноконвертити, просто се чуде како не видимо да сунце већ одавна излази на западу. Није то ни маштарија ни фатаморгана. Пут на запад нема алтернативу. Као да смо то јуче негде чули. Па добро, право, или мало право, мало около, али у истом правцу, кажу понављачи данас. Макар тамо стигли са окрњеном баштином, као вазали, а не господари, своји на своме. Доста смо орали друмове. Живот је кратак, хватај батак.

Умножили су се, канда, унуци Аћима Чумића који је, ако се не варам, први у нашој историји, још 1890. поручивао: Робом икад, гробом никад! покушавајући да укаже на погубност косовске херојске вертикале.

Може можда и тако, ништа није било да већ није било. Али тако би Срби постали не-Срби. А то не бива. Док не променимо гене. Робуј мирно, Генерале.      
[/restrict]