Касапљење демократије и новинарства

Како Би-Би-Си „документарно“ затвара круг лажи

Добро временски темпирани документарац о генералу Ратку Младићи под називом „Наш свет – босански касапин“ из реанимиране кухиње Би-Би-Сијевог новинара Марка Урбана, „храброг и поштеног ратног извештача“ са ових простора, припремио је медијски терен за толико сањану победу правде и закона оличене у недавном изрицању доживотне пресуде генералу Ратку Младићу. Казне која је управо од поменутих перјаница западног новинарства одавно припремана због чега заправо најпре представља њихов тријумф

Исти аутори, протагонисти и гомила лажи, полуистина и обмана чине готово стопроцентну садржину 17. новембра емитоване епизоде из „Би-Би-Сијевог“ документарног серијала „Наш свет“. Ова епизода поменуте серије о збивањима у свету посвећена је у савршеном предосуђујућем тајмингу српском генералу Ратку Младићу кога су својој верзији историје управо поменути бардови западног новинарства евидентирали под надимком „Босански касапин“. Емитовање ове епизоде о Младићу само неколико дана пред изрицање пресуде коју десет година чека пред Хашким судом, део је одавно присутне и разрађене пропагандне сатанизације нашег генерала а, преко њега и уз помоћ њега, разуме се и читавог српског народа у Босни и ван Босне. Судски процеси против наших генерала и политичара, уосталом, од почетка фарсичног Хашког трибунала су се водили и добијали у медијима и преко њих. Дуго чекање да се то коначно догоди и са Младићем унервозило је све актере волуминозне пирамиде лажи којом је створен и одржаван мит о Касапину и српском геноцидном гену. Да би се припремила осуда коју су сви тако жељно очекивали пуних двадесет година (Младић је, наиме, у медијима декларисан као звер и злочинац број један наше цивилизације још пре две деценије када га је хашки суд први пут ставио на врх своје листе најтраженијих оптуженика заједно са Караџићем) морала је поново да проради иста медијска машина.

[restrict]

Социјално-политички документарац лажи Исти модел, нимало застарео, на челу са аутором и водитељем овог „социјално политичког документарца“ Марком Урбаном, који је пре две деценије једнако потресен као и данас пристрасно антисрпски извештавао са лица места из ратом окрвављене Босне; вратио се дакле на некадашње поприште ужасних сукоба како би пре изрицања пресуде Касапину подсетио свет да би само једна пресуда била правична. Она која је и изречена – на доживотну робију. Ова епизода серије је снимана пре изрицања те од медија прејудициране казне којом је, како сви усхићено рекоше, правда коначно задовољена, иначе би било и сасвим отвореног ликовања због праведне одлуке и у садржају ове емисије. Али је терен тако добро обрађен и припремљен да делује као да је Урбан, све заједно са брижљиво и тенденциозно одабраним саговорницима које је интервјуисао за потребе овог филма, водио и окончао судски поступак. Мада, објективно, у неку руку он то у име и за рачун свог „Би-Би-сија“ и јесте урадио. И онда и сада. Пре ратовања и суђења због ратовања добијен је прво овај медијски процес српске стигматизације.

У једва пола сата ове епизоде врхунске европске правде и правичности гледалац има задатак да прогута крајње поједностављено, пристрасно, антисрпско виђење босанског сукоба. Неки облик дајџестиране верзије не само рата виђеног на терену већ оног медијског. Све, наравно, са тешким речима на челу са помињањем геноцида над муслиманским живљем и истински безочним поређењем босанске трагедије које је извео Касапин (Младић) са фашизмом у Другом светском рату. Вишегодишња опсада и бомбардовање Сарајева, Меркале, снајпери, и, разуме се, врхунац врхунца – Сребреница. Све злочин до злочина за најтежу казну. Сви стереотипи су реактивирани уз исто непостојање доказа, доказа у које се заиста може поверовати. Неколико добро мотивисаних и припремљених „сведока“ одржавају тензију босанско-муслиманске трагедије и ТВ истине коју знају само они и њихов „историчар“ и документариста Урбан. Иако је од поменутих злочина прошло више од две деценије и поред, ваљда, макар каквог напретка и техничког и сваког другог у истраживачком приступу било којој теми, па и овој, дакле и поред бројно већих могућности да се до макар мало објективније слике дође данас него што је било могуће док је Урбан био на лицу места у време хаоса у Босни док су се ти злочини и све друге трагедије одвијале и догађале, он се нимало није потрудио да искористи ни временску дистанцу ни било какво друго дистанцирање од одавно етикетиране и наложене „званичне истине“ у чијој је креацији ономад и сам учествовао. Тако смо овом епизодом у суштини добили обнављање обавезног штива уочи објаве такође одавно познате пресуде генералу – симболу свега лошега и нечовечног. Необично је можда само то што га нису назвали балканским Хитлером, мада нису пропустили да један од „преживелих сведока“ учини пред камерама и такво поређење.

Јадни, непоштени и пристрасни памфлет Да је ову епизоду о „Босанском касапину“ режирала сарајевска телевизијска продукција или неки други страсно декларисани мрзитељ Младића и уопште свега и свакога српског, јер ових тридесетак минута делују управо као производ из такве кухиње, можда би било макар мало схватљивија непрофесионална, па и непримерена површност и пристрасност у третирању теме. Уз неколико одавно рабљених снимака Младића са ратишта и јадно монтираних, из контекста и од разума извучених, његових опаски које су, као, снимљене у потаји (на једном месту су чак безобразно нетачно преведене на енглески!), те уобичајених снимака прецизно укомпонованих у жељено обнављање антимладићевско-антисрпских осећања, ова емисија не нуди ништа друго. Од „Би-Би-Сија“, у чију се професионалност и објективност некада веровало до те мере да се њихово обављање новинарских послова узимало за углед, овакав јадни, површни, непоштени и до те мере пристрасни памфлет против једне личности, преко њега (сасвим умишљајно!) и целог народа из кога потиче, не само да је непрофесионалан већ би морао бити и кажњив макар унутар професије, а свакако срамотан. И, ето, издејствовали сте најтежу казну. И шта сад? Да ли сте исту тражили и за генерале чије су наредбе убијале децу по нашој земљи у милосрдном бомбардовању Југославије? Да ли ће било који генерал из тог дивног, правичног, брижног и милости пуног демократског западног света који исте врлине утерује свуда где је потребно дроновима, насиљем, експлоатисањем и свим могућим облицима неправде, икада одговарати пред било каквим судом? И где су ти специјални судови за СР Југославију, Сомалију, Ирак, Авганистан, Сирију…? Како би било једноставно за капиталистички рај послушних потрошачких јагњади која би само да уживају у лагодном животу њиховог увек исправног и праведног света, а у томе их ометају дивљаци попут Срба, да су у историји постојали и зло им наносили само Хитлер и, ето сада, Младић. Дакле, сада, када је коначно и Младић платио за своје зло (штета што нема смртне казне), коначно ће светом потећи мед и млеко, праведност и љубав, поштење, правда за све…             

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *