Инвалидна аналогија

Указујући на чињеницу да, иако се различито национално изјашњавају, Швајцарцима, Аустријанцима, Немцима и житељима Лихтенштајна не пада на памет да негирају како говоре истим, немачким језиком, Карл Маркус Гаус идентичан приступ сугерише Србима, Хрватима, Бошњацима и Црногорцима. Овоме се, заиста, нема шта приговорити. Па, где је, онда, проблем?

У сенци скандала који је, у току протеклог Сајма књига, дегутантном и плиткоумном изјавом изазвала румунска Немица Херта Милер, готово је незапажено прошао говор који је у име почасног госта илити гостију Сајма на отварању ове манифестације одржао аустријски књижевник Карл Маркус Гаус.
[restrict]

За разлику од изјаве како је један народ сам заслужио да буде засут бомбама са осиромашеним уранијумом, чиме је Милерова, упркос дугогодишњем труду да докаже дистанцу према нацистичкој идеологији и пракси својих најближих предака, манифестовала суштинску оданост школи мишљења чији је истакнути представник један амбициозни аустроугарски каплар, говор Аустријанца Гауса имао је пристојан садржај и форму, па, као такав, овдашњу таблоидно настројену јавност није претерано заинтересовао.

У првом и дужем делу свог говора, Гаус се бавио „идентитетским“ питањима и у томе није био нарочито оригиналан, што, после толико речи изговорених на поменуту и сродне теме, не треба схватити као замерку, уколико занемаримо ону примарну, а та је да се отрцаним темама, ако немаш да изјавиш нешто заиста ново, није упутно бавити.

Повлачење аналогије између аустријског фудбалера српског порекла и творца канона савременог српског језика који је у Бечу провео значајан део живота, представља постмодерну варијацију на пригодне говоре у којима се наглашавају везе између две културе, па ни то није нарочито спорно, иако представља згодан материјал за посебну анализу којој овом приликом недостаје простора.

Анализу би завређивао и суптилно провучен супериоран тон Гаусовог обраћања, но тај тон је, у поређењу с тоном којим нам се обраћају политички представници земаља немачког говорног подручја чије су културе на овогодишњем Сајму почасно гостовале, колоквијално речено – мајка Мара…

У Гаусовом говору је, међутим, најзанимљивије, а што, очигледно, и јесте за сам крај остављена поента његовог обраћања, питање језика, као кључног културалног и идентитетског феномена.

Указујући на чињеницу да, иако се различито национално изјашњавају, Швајцарцима, Аустријанцима, Немцима и житељима Лихтенштајна не пада на памет таква бесмислица да негирају како говоре истим, немачким језиком, Гаус идентичан приступ сугерише Србима, Хрватима, Бошњацима и Црногорцима.

И ако би на претходне делове Гаусовог говора, као што рекосмо, могле да се изнесу извесне замерке, овоме се, заиста, нема шта приговорити.

Па, где је, онда, проблем?

Проблем није у ономе што је Гаус рекао него у ономе што је пропустио да изговори.

А није изговорио име тог истог језика којим говоре они који се на Балкану национално изјашњавају тако како се изјашњавају.

Јер, као што је сам наговестио, термин српскохрватски језик је, са распадом српско-хрватске државне заједнице изгубио смисао.

Термин „бхсцг“, који су неоколонијалисти већ покушали да наметну, али, као претерано идиотски, није успео да заживи, и говорника је, очигледно, што му служи на част, да га изговори било срамота.

Једино име које би имало лингвистички смисао, и то управо по аналогији са немачким језиком, био би српски језик, између осталог зато што је тај језик, како истиче сам Гаус, „користећи дијалекте своје домовине, обликовао један од највећих интелектуалаца деветнаестог века“ Србин Вук Караџић.

Али да изговори то име, Гаусу се, опет очигледно, чинило претерано „политички некоректним“, па је тако и његова аналогија с немачким остала непотпуна, илити инвалидна.

Нико нормалан, наиме, не спори како је језик којим говори већина Јужних Словена један, као и немачки, па чак и да су разлике унутар тог језика неупоредиво мање од разлика унутар немачког језика.

Једино спорење и јесте спорење око имена.

И због тога је свака расправа на поменуту тему, без њеног именовања, лишена смисла.

А онај, опет, који сакупи храбрости да српски језик назове његовим јединим могућим именом, неће имати никаквог разлога да своју иницијативу покреће у Београду и у њен смисао убеђује Србе, који, чак ни док се језик којим говоре, као последица политичког насиља над лингвистиком, називао српскохрватским, нису били ти који су се бунили и заговарали затварање у торове.

Уколико би имао петљу за такав гест, Гаус би дакле, за почетак, требало да оде на загребачки Интерлибер и тамо саопшти своја размишљања.

Истина, провео би се као бос по трњу.

Али то је цена интелектуалне храбрости, која му, јасно је, недостаје.         
[/restrict]