Invalidna analogija

Ukazujući na činjenicu da, iako se različito nacionalno izjašnjavaju, Švajcarcima, Austrijancima, Nemcima i žiteljima Lihtenštajna ne pada na pamet da negiraju kako govore istim, nemačkim jezikom, Karl Markus Gaus identičan pristup sugeriše Srbima, Hrvatima, Bošnjacima i Crnogorcima. Ovome se, zaista, nema šta prigovoriti. Pa, gde je, onda, problem?

U senci skandala koji je, u toku proteklog Sajma knjiga, degutantnom i plitkoumnom izjavom izazvala rumunska Nemica Herta Miler, gotovo je nezapaženo prošao govor koji je u ime počasnog gosta iliti gostiju Sajma na otvaranju ove manifestacije održao austrijski književnik Karl Markus Gaus.
[restrict]

Za razliku od izjave kako je jedan narod sam zaslužio da bude zasut bombama sa osiromašenim uranijumom, čime je Milerova, uprkos dugogodišnjem trudu da dokaže distancu prema nacističkoj ideologiji i praksi svojih najbližih predaka, manifestovala suštinsku odanost školi mišljenja čiji je istaknuti predstavnik jedan ambiciozni austrougarski kaplar, govor Austrijanca Gausa imao je pristojan sadržaj i formu, pa, kao takav, ovdašnju tabloidno nastrojenu javnost nije preterano zainteresovao.

U prvom i dužem delu svog govora, Gaus se bavio „identitetskim“ pitanjima i u tome nije bio naročito originalan, što, posle toliko reči izgovorenih na pomenutu i srodne teme, ne treba shvatiti kao zamerku, ukoliko zanemarimo onu primarnu, a ta je da se otrcanim temama, ako nemaš da izjaviš nešto zaista novo, nije uputno baviti.

Povlačenje analogije između austrijskog fudbalera srpskog porekla i tvorca kanona savremenog srpskog jezika koji je u Beču proveo značajan deo života, predstavlja postmodernu varijaciju na prigodne govore u kojima se naglašavaju veze između dve kulture, pa ni to nije naročito sporno, iako predstavlja zgodan materijal za posebnu analizu kojoj ovom prilikom nedostaje prostora.

Analizu bi zavređivao i suptilno provučen superioran ton Gausovog obraćanja, no taj ton je, u poređenju s tonom kojim nam se obraćaju politički predstavnici zemalja nemačkog govornog područja čije su kulture na ovogodišnjem Sajmu počasno gostovale, kolokvijalno rečeno – majka Mara…

U Gausovom govoru je, međutim, najzanimljivije, a što, očigledno, i jeste za sam kraj ostavljena poenta njegovog obraćanja, pitanje jezika, kao ključnog kulturalnog i identitetskog fenomena.

Ukazujući na činjenicu da, iako se različito nacionalno izjašnjavaju, Švajcarcima, Austrijancima, Nemcima i žiteljima Lihtenštajna ne pada na pamet takva besmislica da negiraju kako govore istim, nemačkim jezikom, Gaus identičan pristup sugeriše Srbima, Hrvatima, Bošnjacima i Crnogorcima.

I ako bi na prethodne delove Gausovog govora, kao što rekosmo, mogle da se iznesu izvesne zamerke, ovome se, zaista, nema šta prigovoriti.

Pa, gde je, onda, problem?

Problem nije u onome što je Gaus rekao nego u onome što je propustio da izgovori.

A nije izgovorio ime tog istog jezika kojim govore oni koji se na Balkanu nacionalno izjašnjavaju tako kako se izjašnjavaju.

Jer, kao što je sam nagovestio, termin srpskohrvatski jezik je, sa raspadom srpsko-hrvatske državne zajednice izgubio smisao.

Termin „bhscg“, koji su neokolonijalisti već pokušali da nametnu, ali, kao preterano idiotski, nije uspeo da zaživi, i govornika je, očigledno, što mu služi na čast, da ga izgovori bilo sramota.

Jedino ime koje bi imalo lingvistički smisao, i to upravo po analogiji sa nemačkim jezikom, bio bi srpski jezik, između ostalog zato što je taj jezik, kako ističe sam Gaus, „koristeći dijalekte svoje domovine, oblikovao jedan od najvećih intelektualaca devetnaestog veka“ Srbin Vuk Karadžić.

Ali da izgovori to ime, Gausu se, opet očigledno, činilo preterano „politički nekorektnim“, pa je tako i njegova analogija s nemačkim ostala nepotpuna, iliti invalidna.

Niko normalan, naime, ne spori kako je jezik kojim govori većina Južnih Slovena jedan, kao i nemački, pa čak i da su razlike unutar tog jezika neuporedivo manje od razlika unutar nemačkog jezika.

Jedino sporenje i jeste sporenje oko imena.

I zbog toga je svaka rasprava na pomenutu temu, bez njenog imenovanja, lišena smisla.

A onaj, opet, koji sakupi hrabrosti da srpski jezik nazove njegovim jedinim mogućim imenom, neće imati nikakvog razloga da svoju inicijativu pokreće u Beogradu i u njen smisao ubeđuje Srbe, koji, čak ni dok se jezik kojim govore, kao posledica političkog nasilja nad lingvistikom, nazivao srpskohrvatskim, nisu bili ti koji su se bunili i zagovarali zatvaranje u torove.

Ukoliko bi imao petlju za takav gest, Gaus bi dakle, za početak, trebalo da ode na zagrebački Interliber i tamo saopšti svoja razmišljanja.

Istina, proveo bi se kao bos po trnju.

Ali to je cena intelektualne hrabrosti, koja mu, jasno je, nedostaje.         
[/restrict]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *