Геополитичка реалност на крају рата у Сирији

Блискоисточни фронтови

Последње месеце 2017. године обележавају бурна дешавања на Блиском истоку. Отварају се нови фронтови. Истина, неки стари се и затварају. Територија Исламске државе нагло се сужава. Више страна се бори да зграби што већи део области краткоживећег калифата. Размишља се и разговара о политичком процесу који ће уследити по окончању војних операција у сиријском грађанском рату

Сада већ извесни опстанак Башара ел Асада на власти у Сирији и снажење сиријско-иранских веза (и руског регионалног утицаја) донели су велики преокрет у региону. Нова поља сучељавања регионалних сила су отворена, најављена су нова савезништва и ојачана нека стара. Оно што изгледа као минијатурно хладноратовско сучељавање саудијске краљевине и иранске револуционарне републике неће се, за сада, завршити неком драматичном епизодом као што је пад Берлинског зида. На Блиском истоку има много више зидова.

Хариријев обрт

Од када је у драматичном обраћању либански премијер Саад Харири обзнанио своју оставку почетком месеца, поставило се питање смисла његовог чина. Појавиле су се брзо различите спекулације. Његово објашњење да оставку даје због страховања од Хезболаха и Ирана готово је једногласно одбачено. Да је реч о саудијској политичкој операцији, са којом је можда упознат и Израел, нагађало се након што је израелски министар одбране Авигдор Либерман објавио на интернету поруке: „Иран угрожава све. Саад Харири је то данас доказао. Тачка“ и „Либан је Хезболах. Хезболах је Иран. Иран је Либан.“ Тиме је, уочили су бројни коментатори, Израел показао да је спреман да подржи Саудијску Арабију. Барем када су посреди политика и дипломатија.

Према једном тумачењу Саудијци су били незадовољни због Хариријевог односа према Хезболаху, политичкој и паравојној организацији која има великог утицаја у Либану. Хезболах има 12 посланичких мандата у либанском парламенту, као и министарска места у влади коју је прошле године оформио Харири, после дуге и врло озбиљне политичке кризе. Према либанском политичком устројству, обележеном жестоким верским поделама, премијер мора да буде сунитски муслиман. До компромиса је дошло уз посредовање Катара и, како бележи добар познавалац либанских политичких прилика Роберт Фиск, формирање прошлогодишње владе је широко схваћено као „признање доминантне улоге Хезболаха и Ирана у либанској политици“.

[restrict]

Но после своје ријадске оставке, Саад Харири је још једном доспео у центар медијско-политичких дешавања: у среду, 22. новембра, изјавио је да суспендује оставку, на молбу либанског председника Мишела Ауна. У Либан се вратио преко Француске и Египта, на прославу 74. годишњице независности Либана. Када се сагледају пост фестум, пишу Дејвид Дауд и Џејсон Бродски за „Њузвик“, Хариријеви потези делују као припрема за повратак на велика врата у либански политички живот и за предстојеће парламентарне изборе. Делује необично да је његово путовање у Саудијску Арабију, драматично обраћање и међународна криза која је уследила била вешто одиграна политичка игра. Међутим, ни ову могућност не треба занемарити. Фиск је писао како су Саудијци постигли нежељени ефекат пошто је либанска нација устала у Хариријеву одбрану. Могуће да је све ово тачно – само што ефекат можда није био нежељен!

Додуше, постоји могућност да је ово била најјефтинија излазна стратегија пошто се показало да није тако лако сменити либанског премијера. Не само да су Либанци показали прилично неочекивано национално јединство већ је постојао и снажан међународни притисак. Француски председник Емануел Макрон је скренуо са правца свог путовања у Абу Даби како би разговарао са принцем-престолонаследником Мохамедом бин Салманом. У двочасовном разговору, како сликовито наводи Роберт Фиск, једина тема је била шта се то ког ђавола догађа! Висок степен интересовања показали су и америчке, француске и британске дипломате, као и дипломате Европске уније који су посетиле Харирија. Овај сусрет је онемогућен бившем француском председнику Николи Саркозију под изговором да је реч о „чисто саудијском питању“. Бесмисленост овог објашњења показује да се саудијска дипломатија није добро снашла у кризи коју је сама иницирала.

Да ли ће се саудијски однос према Либану променити видеће се. Саудијски министар спољних послова је својевремено изјавио како Ријад сматра „актом непријатељства“ учешће Хезболаха у влади. Према једном тумачењу Хариријеве кризе, циљ саудијске интервенције био је да, како пише бивши амерички амбасадор у Израелу Данијел Шапиро, створи контекст у коме ће избити нови рат између Хезболаха и Израела. Према његовом тумачењу Хариријево повлачење је требало да политички оптерети Хезболах либанским проблемима и усмери га да решење за постизање унутрашње кохезије тражи у сукобу изван граница земље – са Израелом. Слично гледиште је изнео и неименовани борац Хезболаха с којим је разговарала новинарка Суломе Андерсон. „Саудијци су му рекли да се повуче. Не желе га у влади која би у неком будућем рату морала да заузме страну против Израела.“ Без обзира да ли је овим опаскама правилно сагледана тренутна ситуација, њима је истакнуто нешто далеко значајније: јачање израелско-саудијског савезништва.

 

Тел Авив и Ријад, стари или нови савезници?

Фокална тачка у којој се сустичу заједнички интереси Израела и Саудијске Арабије је антииранско стратешко опредељење. Током посете Лондону израелски премијер Нетанијаху изјавио је за „Би-Би-Си“: „Када се Израелци и Арапи, сви Арапи и сви Израелци слажу око једне ствари, људи треба да обрате пажњу. Морамо да зауставимо ово иранско запоседање!“

Раније, ове јесени, један израелски званичник је сугерисао да је истакнути саудијски званичник инкогнито путовао у Тел Авив, у прву посету ове врсте између две државе. Јизраел Кац, израелски обавештајни министар, изјавио је почетком новембра како је сазрела ситуација за дипломатску офанзиву у Уједињеним нацијама против Ирана и Хезболаха. Ту би, каже овај званичник, требало тражити боље спровођење споразума о прекиду ватре из 2006. године (којим је окончан краткотрајни рат између Израела и Хезболаха). Овај споразум, између осталог, предвиђа и да Хезболах стоји даље од границе. Сличну дипломатску офанзиву (неуспешно) Саудијци су предузели пред Арапском лигом.

Да постоји некакво савезништво између Саудијске Арабије и Израела постало је готово извесно када је поводом Хариријеве кризе израелско политичко вођство готово дословце понављало саудијске ставове. Послато је и упутство израелским представништвима на страни да се држе главних оквира саудијског тумачења овог догађаја.

Но какве су перспективе оваквог савезништва? „Саудијска Арабија и Израел деле стратешке интересе. Али не деле тактичке“, коментарише Џозеф Бехаут из Карнегијеве задужбине за међународни мир. То ствара осетљиву ситуацију где Саудијска Арабија може да поступа брже и непромишљеније верујући да је подршка Израела неупитна и да доведе до развоја догађаја који Израел не очекује, или када га не очекује.

 

Прети ли нов рат?

Један бивши израелски безбедносни званичник који је инсистирао да остане анониман, а кога цитира Суломе Андерсон, наводи да се у израелским владајућим, војним, безбедносним и политичким круговима нов рат с Либаном сматра неизбежним: „Израел је уобичајено формулисао своје гледиште наводећи да је циљ да се одврати Хезболах од својих намера. Ово се променило: израелски циљ је да се потуче Хезболах.“

О томе може ли се и како ово постићи у више наврата су говорили и неки истакнути Израелци. Бивши заповедник израелских ваздушних снага Амир Ешел изјавио је на конференцији у јуну, недуго пре одласка са свог положаја: „Ако рат избије на северном бојишту, треба од самог почетка да делујемо свом снагом.“ „Оно што смо могли да урадимо за 34 дана у Другом либанском рату сада можемо да урадимо за 48 до 60 часова. Раст наше снаге је линеаран“, додао је. У сличном смислу је говорио и израелски министар одбране Либерман. Он каже и да ће се у будућем сукобу за непријатеља сматрати и либанска војска која се уплела „у мрежу Хезболаха“.

Питер Бомонт, дописник „Гардијана“ из Јерусалима, наводи да је у ратним играма које је изводила израелска војска сугерисано да би приликом евентуалног сукоба могло бити испаљено између 1500–2000 ракета дневно и да би можда било покушаја да се снаге Хезболаха инфилтрирају на израелску територију. Дмитри Адамски је у октобру писао у „Форин аферсу“ да је за Израел важна недоумица како ће се поставити Русија у евентуалном сукобу с обзиром на то да је заједно са Ираном и Хезболахом ратовала у Сирији.

Да је рат скоро известан сматрају и борци и званичници Хезболаха с којима је разговарала Суломе Андерсон. Један званичник је навео да се снаге Хезболаха премештају из Сирије у јужни Либан. „Сви долазе на југ. Специјалне снаге Хезболаха су сада у Либану. Сваког дана се допремају ракете, међу њима и оне велике, укључујући С-200. Хезболах не жели рат, али смо спремни“, каже он. Знаке опрезности показује лидер Хезболаха Хасан Насралах. Он је, у време када је Саад Харири поднео оставку, одржао говор који прилично одступа од његове уобичајене ратоборне реторике.

 

Јеменски фронт

У време када је Саад Харири саопштавао своју оставку, а Мохамед бин Салман учвршћивао своју моћ спровођењем антикорупцијске чистке, из Јемена је лансирана далекометна балистичка ракета Буркан 2-Х на Ријад. Мета је био аеродром недалеко од овог града, али је ипак пресретнута пре него што је стигла на циљ.

Ово није први пут да јеменски побуњеници дејствују против завојевача на северу. Али јесте први пут да дејствују оружјем ове врсте. Напад је изведен у знак одмазде због саудијског бомбардовања у коме је страдало 38 људи, од тога осморо деце.

Истовремено су се иза сцене одигравали разговори да се обнови мировна иницијатива којом би овај рат био окончан. Поједини коментатори сматрају да је тврдолинијашка струја међу Хутима настојала да минира ову мировну иницијативу.

Било како било, Саудијци су реаговали оштро – 6. новембра уведена је привремена блокада на копну, у мору и ваздуху са циљем да се онемогући допремање оружја из Ирана. Нема доказа да је ово оружје иранског порекла, али и да јесте, успешну блокаду јеменског излаза на море и територије ка суседном Оману немогуће је спровести. Блокада највећих аеродрома и лука само штети цивилном становништву које је и онако изложено ужасним притисцима.

Двоипогодишњи рат у Јемену који Саудијска Арабија води са широком међународном коалицијом је подухват који се непосредно везује за садашњег принца-престолонаследника пошто је започет у време када је он био министар одбране. Саудијци не располажу ефикасним средствима да овај рат доведу до победоносне завршнице. Легитимне мете ваздушних напада су исцрпљене, а шире нападе на инфраструктурна постројења уз могуће бројне цивилне жртве осуђује међународна заједница. Не постоји решеност да се изведе шире дејство копненим снагама на северу земље где су снаге отпора саудијској коалицији веома снажне.

Последњих неколико месеци саудијска спољна политика делује далеко интензивније него што је то икада раније био случај. Мохамед бин Салман показује нестрпљење и у спољној и у унутрашњој политици. За сада, у Ријаду, успешно се носи с потенцијалним отпором. На широј позорници блискоисточне политике резултати његових иницијатива су далеко слабији. Извесно је пак да је борба против Исламске државе била само једна позорница за шире геополитичко сучељавање. Нове позорнице су ту. Ту су и стари актери.           

[/restrict]