Изрицање хашке пресуде српском генералу Ратку Младићу, као и повлачење признања државности Косова од стране за сада невеликог али свакако обећавајућег броја држава, обрт за који је ногу повукао не баш моћни, али евидентно одважни Суринам, догађаји су који су минулих дана озбиљно узбуркали домаћи политички живот. Извесно, и у симболичкој и стратешкој равни, ово су догађаји највеће важности: успоставили су вредносну поларизацију у поретку на унутрашњој српској сцени, такође и у дискурсу стратешког промишљања наше друштвено-политичке ситуације и националне судбине. Још увек није извесно да ли из ове поларизације, а пре свега противречја уоченог у симптоматичном муку елита и непомирљиво борбеном реаговању већинске Србије, даље следи и промена матрица по којима ће се кројити модалитети наше будућности и налози политичког усмерења државе Србије. Драгоцено је, међутим, што је домаћа јавност била, и јесте, у прилици да под утицајем поменутих догађаја сазна, или пак учврсти сазнања о важним геополитичким чињеницама и чиниоцима. Један од битних подстицаја у том смислу је и размишљање о улози, државничким и геополитичким маневрима Велике Британије, традиционално кроз историју моћног актера у одређивању српске судбине. Да ли се у вековној британско-српској љубави, која је по последицама за Србе увек имала несрећан крај, данас нешто променило, а што је евентуално наговештено у поменутим догађајима: у Хагу, и на светској дипломатској сцени? Или ће заслугом најновијег вашингтонског обрта и како је речено – „великог српског помирења са Америком“ – у сенци свега предложеног, мимо јавног фокуса остати за нас важне и знаковите врлине Британије? За разумевања природе, политичког устројства и геополитичког усмерења западних сила важна парадигма управо је она која је осмишљена и у стратегеме преточена у центру смештеном преко Ламанша, одакле се иначе одувек брижљиво пратио цео свет, па и ситуација на Балкану, посебно у Србији.
[restrict]
Размишљањима о савременој Британији, и „слици“ коју она својим деловањем, заснованим на концепту понекад безочно грубе, ређе цинично прикривене похлепе за моћи шаље свету, па и нама, стиже се и до неочекиваних констатација и одговора чију занимљивост посебно увећавају најновије британске активности.
Велика Британија није повукла дипломатски већ политички потез улажући протест држави Суринам због њене одлуке да повуче признање независности Косова и Метохије, каже за „Спутњик“ дипломата Зоран Миливојевић, закључујући да она овим поступком није само изашла из оквира дипломатске културе већ је направила и својеврстан преседан незапамћен у свету дипломатије, и то на начин који није познат у међународној пракси, док Дејан Мировић, професор међународног права, опомиње да се „овакво понашање Британије може посматрати и из посебног угла, јер они очигледно у својој свести и даље сматрају да су империјално царство, што показује да се колонијална свест код њих није променила. Са аспекта међународног права, понашање им је необјашњиво“.
Како „необјашњива понашања“ често бивају успешно објашњена у терминима психолошким и литерарним, може ли се за Британију наћи разумевање преко паралела у овом домену? Да ли се из понашања попут овог, везаног за протест Суринаму, може наслутити да се јавна свест, саморазумевање па и колективно несвесно на Острву већ неко време налазе у раскораку са стварношћу. Тачније у својеврсној кризи идентитета? Да ли је овај (само)заборав демонстриран у понашању према Србији својеврсна демонстрација погрешног доживљавања стварности, слично рецимо осећању и искуству рефлекса у доживљају познатом под именом „фантомска бол“? Понекад, наиме, они којима је ампутиран део тела „трпе бол“ и друге сензације у потпуном нескладу и противречју са материјалном стварношћу.
Шта је фантомски бол Британије који она тако радо лечи на Србији и српским судбинским и историјским приликама? Манија величине? Ирационална склоност и нетрпељивост? Препознавање менталитетског склопа и расне, те културолошке матрице која је Србима својствена, а Британцима неподношљива? Или је „бол“ чињеница да је Србија „фронт који пролази између два типа цивилизације, атлантске и евроазијске“ (Дугин)? Без обзира о чему је реч, антисрпски рефлекс је постојана британска страст, у новије време јавно практикована без устезања. На Косову рецимо. У Хашком трибуналу такође. Или у Савету безбедности Уједињених нација, коме су поднели антисрпску резолуцију о Сребреници. Дуга је и историја британског срчаног војног ангажовања на страни шиптарских ОВК терориста. Поменимо само сведочење француског пуковника Жака Огара, једног од првих западних официра који су ушли на територију Србије после потписивања Кумановског споразума 1999. године. У својој књизи „Европа је скончала у Приштини“ забележио је: „Војници из 20. пука САС су заправо били ангажовани на страни ОВК, они су им давали логистику и обучавали их. То сам открио у конкретним ситуацијама на терену.“ Такође, није тајна да је политичко, пристрасно, а правно скандалозно деловање и пракса Хашког трибунала, од оснивања па све до проблематичне, правно сумњиво утемељене пресуде генералу Ратку Младићу, вођена понекад видљивом, а чешће рукавицама обезличеном, британском руком.
Наравно, сви фантомски болови, не само Британије већ и колективног империјалног и хегемонског Запада имају дубље утемељење, а Србија управо ту чињеницу не би требало да заборавља. Тај корен и јесте у својеврсној ампутацији, ампутацији моћи, и одлазећој снази, која наравно још увек постоји и јесте велика, али јесте и – силазна!
Ђулијето Кјеза, познати италијански новинар, управо нас ових дана подсећа: „Западне елите одлично схватају да су форсирале вештачки модел развоја који је осуђен на пропаст јер је претња самом животу на Земљи. Али шта даље – не знају.“
Невоља са империјалним царством које то више није, за Србију није мала. И јавна свест и национално несвесно Британаца, Срби радо кажу –„Енглеза“, прожети су опсесијом величине, а њу је лако демонстрирати на народима Балкана, посебно на Србима чији су психограм брижљиво и толико пута успешно, што лукавством, што насиљем, надвладали.
Када је минулог лета у Лондону на високом нивоу био организован разговор о односима Британије и Балкана, саговорници београдске редакције „Спутњика“ су констатовали: „Званични Лондон је, практично, признао да по изласку из ЕУ Британија има неки маневарски простор још једино на Балкану, односно у Србији. Али – Британија више није тако јака.“
Испоставило се да се Британија, иако мање јака, потпуно у власти фантомске боли као рефлекса старе снаге, управо одлучила за офанзивнију политику на Балкану, па је министар одбране Велике Британије Гавин Вилијамсон, као један од својих приоритета, поставио „смањење руске самоуверености на западном Балкану“, а у склопу те намере најавио да ће послати контингент од 600 командоса који ће чинити специјалну јединицу за оперативно деловање на Западном Балкану.
Упркос овом (више тужном!) вежбању атрофираних британских мишића на Србији, не треба превидети да је некадашња острвска сила још увек неспорно водећи стратешки и концептуални мозак колективног Запада. Можда је добро док овако демонстрирану снагу фантомског бола (изгубљене величине) не почне, попут Британије, да живи и демонстрира Америка. Има слутњи да – хоће.
[/restrict]
