Драгоцени слојеви прошлости

Чак и када у помућеној свести или уцењени, престанемо да мислимо на Грачаницу, Пећку патријаршију, Богородицу Љевишку, остаћемо у њиховој порти, онако вазнето како је то и песникиња непоновљиво надахнуто испевала. Процеси обешчашћивања лепоте трају и они су видљиви свуда, у свим деловима света. Онда када осмех Анђела замакне у гору, наступиће мрак и ужас

Наши савременици, притиснути невољама и свеприсутним „менталним инжењерингом“, данас себи постављају, рекао бих једно погрешно формулисано питање:  да ли наше, српско историјско наслеђе и присуство митова (посебно косовског мита и видовданског завета, али не само њих) којима су у великој мери прожети национална колективна меморија и јавна свест, па и наши вредносни избори, објективно неповољно утичу на националну оријентацију и на сналажење у новом времену и у промењеној стварности савременог света? Одговор је, међутим мање компликован него што би нам се могло учинити: Слојеви прошлости су драгоцен товар који колектив или појединац носи у себи, у својој меморији, свом ентузијазму. Није разумно у име недефинисане стварности или још магловитије будућности одстранити из живота једног народа прошлост.
[restrict]

Наравно, поглед у ретровизор није једини поглед и није разумно гледати само уназад, јер се у таквој позицији не види нити слути пут којим треба ходити.

Прошлост и њено вредновање не треба доводити у стање мита, јер митологизирање одузима дах разуму, али и оној правој емоцији која је подстицајни фактор уљудног кретања и живота појединца и колектива.

Митологизирање је једна паганска радња, ритуал и из таквих стања треба што пре излазити.

Историјски слој Косова и Метохије, вишевековно наслеђе и више него отмени трагови материјалног и духовног живота српског народа нису никакав мит, но стварност највишег ранга. И поред свих разарања, најчешће насилних демографских промена, српски народ на Косову и Метохији није енергија која се може подвести под митолошко сновиђење помућене свести.

У канџама неколиковековних преименовања и насилног убризгавања како оријенталних, тако и вестернизованих прагматизама, српски народ се на КиМ принудно исељавао, расипао, крварио, покушавао и војно и дипломатски да опстане на територији где је његова Царска трпеза.

То је тешка, дивовска борба коју води српски народ за свој опстанак на Основној земљи. То је дуг, болан и неумитан процес, веза највишег реда и стога се из те игре  парова не може изаћи лако, као са неког провинцијског бала.

Чак и када привидно не учествује, или када је рекло би се сатеран на маргину, српски народ сенкама својих подвижника и мученика, њиховим знамењима, стоји као страна у процесу који се не може без њега завршити.

Чак и када у помућеној свести или уцењени, престанемо да мислимо на Грачаницу, Пећку патријаршију, Богородицу Љевишку, остаћемо у њиховој порти, онако вазнето како је то и песникиња непоновљиво надахнуто испевала. 

Процеси обешчашћивања лепоте трају и они су видљиви свуда, у свим деловима света.

Онда када осмех Анђела замакне у гору, наступиће мрак и ужас.

Данас се ми у Србији не слажемо ни око разумевања улоге инетелктуалне елите.  У којој мери она може бити утицајна у пословима политичког одлучивања и избору стратешке оријентације друштва? Да ли се у условима новог времена догодио и тај револуционарни обрт у односу на 20. век – да интелектуалци више заправо немају ауторитет и значај који су имали у минулом столећу, када се њихова реч и те како уважавала (без обзира што су центри одлучивања и тада били на другом месту)?

Без оклевања тврдим да је наша елита увек била загледана у осмех Анђела и стога је њена улога у животу српског народа била мелемна и исцелителна.

Ми и данас имамо такву елиту која је способна да надиђе личне страхове и немуште корешподенције и делује на страни истине и на ползу и поучаније свога рода.       
[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *