Будућност је наша!

Не може се трансформисати стварност ако се мисли да се она не може трансформисати, и не може се деловати ако се унапред верује да је свака акција неефикасна

Ватрена жижа око које треба да кружи нова филозофија праксе састоји у прелиминарном реактивирању промишљања саме праксе – и, самим тим, у могућности репрограмирања синтаксе постојећег – а, на другом месту, у подстицају упућеном савременицима да делују пробуђени из свог „догматског дремежа“ апраксије и постмодерног end of history (крај историје) кошмара. Модел смернице мора да буде више од societas perfecta (савршеног друштва), односно треба да буде communitas semper perfectionanda (заједница у сталном усавршавању), резултат разума и воље.
[restrict]

Патња, неправда, експлоатација и друге вишеструке патологије нашег времена нису, саме по себи, довољне да уздрмају избавитељски подстицај ка алтернативно структурисаној другости. Да би усамљеничка меланхолија постала „друштвени капитал“ произишао из гнева и да би се тако подстакле свеукупна револуционарна акција и борба против капитала, потребно је да та антиципативна свест претходи могућности другости, да претходи сну о конфигурацији нашег начина да будемо алтернатива ноћној мори коју осећамо на нашој кожи. Послужимо се Хамлетовим речима (IV, 5, стихови 42–44), we know what we are, but know not what we may be (знамо шта смо, али не знамо шта бисмо могли бити).

ПРОМИШЉАЊЕ ПРОМЕНЕ Трансформациона пракса може настати само из промишљања промене, јер се тако види да је садашњи хоризонт дефектан. Биће-другости, као суштинска корелација хтети-бити – на тај начин открива своју специфичну стварност, своју суштину могућности која виртуелно пребива у структури бића и која тражи да се оствари путем људске акције. Из тог разлога, реализам и историцизам без трансценденталног усклађивања остају контрадикторни у антитетско-поларној солидарности. За први као и за други, у одсуству трансценденталне структуре на коју се могу ослонити, све што јесте (реализам) и све што се дешава (историцизам) потпуно су рационални по себи. У ствари, они се не могу просуђивати ако не полазе од себе самих, у интегралној ресорпцији стања морати-бити у самом бићу.

 Усклађивање са историјским светом који неутралише два усмерења реципрочно прожета могућношћу и другошћу по себи је неизбежно. Пун месец је тада такође и метафора трансценденталне свесне структуре човека, који може, по Хегелу, сазнати вечно у свом историјском времену, налазећи у привремености присуство онога што је у складу с његовим поимањем као и онога што је у супротности, и на тај начин, још једном, прихватајући да је ordo temporum (временски ред) место истине схваћене као ауторазвој произведен деловањем. За разлику од владајуће идеолошке логике која идеализује стварност (хипотетизујући је преко механизма потврдне натурализације), то значи, а на супротан начин, остати веран строгом следу реализације идеалног.

 Тренутно стање у коме је човечанство може да се схвати као неподношљиво искључиво у светлу идеје о потпуности свести, то јест само кроз процену постојећег на основу могућности, мерењем растојања или, у случају садашњости, мерењем изопачења. У ствари, Nomos (закон) економијe принуђује нас да будемо супротно од онога што бисмо могли бити, ако бисмо се ускладили са нашим реализованим концептом и, самим тим, са оствареном могућношћу човечанства као сингуларно-колективног субјекта. Нихилизам се такође одражава у програмском уклањању значења да он делује на штету сваке људске перспективе која нуди алтернативе владајућем мишљењу. На овај начин разара се један од најважнијих предиката субјективности, трансформативно планирање које чини да је човек animal utopicum (утопијска животиња) која живи у садашњости антиципирајући будућност. Без будућности, то јест без слободног планирања свог постојања, и индивидуалног, и друштвеног, не може бити слободе.

ДРУШТВО НЕСЛОБОДЕ  Због тога, упркос реторици која нас у то уверава, данашње друштво не може бити дефинисано као слободно све док се његовим становницима одузима могућност планирања будућности и то како у друштвеном оквиру изградње праведније заједнице у којој би политичка одлука била изнад економске хегемоније, тако и када је реч о појединцима и њиховој могућности планирања свог субјективног постојања. Данашњи доминантни homo precarius (човек увек у стању привремености) представља највулгарнију негацију било какве дугорочне егзистенцијалне перспективе.

 Укидање утопијског набоја који је својствен постојању човека на свету иде у корак са разарањем културе и симболичког наслеђа уопште, као гнезда могућности и смисла. Због тога је данас научно сујеверје стратешки савезник економског фанатизма. Заједно, они руше свако симболично-културно наслеђе и отклањају и најмањи остатак смисла у складу са императивом који присиљава људе и културе да се усагласе са једним јединим хегемонистичким моделом капиталистичке глобализације, тог отуђеног космополитизма лишеног симбола и перспективе. Од Ернста Блоха до Ернста Касирера, човек је окарактерисан као animal utopicum захваљујући својој природи animal simbolicum-а (симболикум животиња). За разлику од псеудоконкретности реализма који непрестано раздваја објективности од субјективности, реалност је симболична грађевина човека, производ његове акције и његове мисли, без којих њега не би било. То је још један начин да се тврди да се реалност не поклапа са хладним збиром објективних података, које прорачуната мисао треба да стерилно евидентира, што је данашња шифра „економског кретенизма“, који прихвата као једини образац онај економско-квантитативни и хладно аксиоматски образац профита. Насупрот томе, постојеће је резултанта конструкције и симболичног посредовања које врши људска свест која се историјски одређује.

 У данашњој пустињи ЈА, као активни субјект у стању да се објективизује у све рационалнијим облицима, одбачено је у корист новог антрополошког модела који представља врхунац отуђења: homo videns (човек посматрач). Као посматрач космоса у коме су прави субјекти роба и анонимни механизми фетишизиране економије, којом манипулише медијски циркус и којом влада медија-кратија, homo videns само пасивно посматра стварност, прилагођавајући јој се у све мање промишљеним облицима, према ономе што је Гиј Деборд назвао Societé du spectacle где се дешава „отуђење посматрача у корист посматраног објекта“ (§ 30). Ово је испуњење модерног догматизма, који је постао апсолутни у облику укупне пасивности субјекта сведеног на инертног посматрача реалности коју му представља шопенхауерски владајући капитал „као вољу и представу“. Због тога је, већ код Деборда, спектакл постављен данас као „сунце које никад не залази над империјом савремене пасивности“ (§ 13).

 Једина изводљива реакција се састоји у филозофској конверзији која омогућава да се варира, првенствено на имагинарном нивоу, коефицијент неминовности наметнут доминантном мистиком потребе. Из тог разлога, треба се, као Фихте и пре свега, окренути младима. Иако су у великој мери интегрисани у надградњу која је позадина симболичког освештања садашњег анималног царства духа, они могу бити филозофски образовани да воле слободу које данас нема, и то тако да стекну свест о контрадикцији у којој живе и симетрично, о телосу (сврси, циљу) у чије име треба размишљати и деловати.

 Пре него што отров фатализма запоседне њихове душе и постане неискорењив, треба их образовати за могуће репрограмирање синтаксе света у коме живе. Треба се, другим речима, ослонити на револуционарни потенцијал чији је носилац младост сама по себи. Она је, пре свега на биолошком нивоу, индукована да живи од будућности, од снова и од перспективе. То је први корак који треба предузети с обзиром на то шта се по дефиницији може дефинисати као практични рад на подмлађивању света. Није све изгубљено: јесте само ако се мисли да је оно што постоји нетрансформабилно, а не и да то што постоји није све. Доћи ће боља времена ако будемо активно настојали да их створимо: будућност је наша.             

Превео с италијанског Драган Мраовић

[restrict]