БЕОГРАД, MON AMOUR

Председник Путин је у праву. То, када је у питању НАТО, значи да важи девиза: „Прекршимо договоре!“

Да копам по историји, то не желим. Али да дам свој допринос, то свакако могу и изложићу се том изазову. То је, уосталом, дуг веома личне природе, јер је историја мог односа према Југославији почела средином деведесетих година сусретом с једном изузетном личношћу. Реч је о господину Зорану Јеремићу, својевременом отправнику послова своје земље у Бону.
[restrict]

НЕМИРНИ БАЛКАН Парламентарна скупштина ОЕБС-а одлучила je да, због забрињавајућег развоја догађаја на Балкану, посебно у Југославији, у Београд пошаље своју делегацију на разговоре са председником Савезне Републике Југославије, господином Слободаном Милошевићем и другим водећим представницима његове земље. Делегацију је требало да предводи белгијски председник Сената Франк Свалн. Господин Свалн је у то време био председник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Као један од њених потпредседника и ја сам био члан делегације.

С моје тачке гледишта приличило је да позовем господина отправника послова Зорана Јеремића. Он уопште није у оно време одговарао слици владајуће пропаганде против Југославије. Био је дипломата пријатног наступа, шармантан и симпатичан.

Осим тога, на Југославију сам „налетео“ много година раније. Било је то током припрема догађаја који су водили ка немачком уједињењу. Моја шетња са командом аустријске полиције, која ме је пратила током моје тадашње функције у Бечу, открила ми је изненађујуће и нечувене ствари. На Балкану су се дешавали немири. Аустријски безбедњаци су умели да ми то саопште веома пластично. Толико су инсистирали на томе да сам по повратку у Бон затражио од водећег штаба оружаних снага да уради студију о томе. Овај мој захтев изазвао је код војног врха снажно негодовање. Те сва наша пажња била је окренута ка Варшавском уговору, те не разумемо шта ће нам некаква студија о Балкану и Југославији, те зар тадашњи врх СДП-а није био одлично повезан с Београдом? Студија је ипак стигла и чак када је читамо данас, морамо рећи да је била прецизна. На столу је лежало све оно што од тада одређује свет. У сваком случају наш свет, и то од пре скоро тридесет година.

Осим тога, значај Југославије био нам је познат ако ни због чега другог, оно због великих војних вежби западне алијансе које су се одржавале у двогодишњем турнусу. У последњој вежби Хладног рата имао сам функцију „немачког министра одбране у вежби“ и командовао сам ратним дејствима. Нашли смо се у рату, како конвенционалном, тако и нуклеарном, а он је увек почињао у Југославији конфронтацијом с Варшавским пактом. Чак су и таласи миграција које смо од лета 2015. морали да гледамо у Европи, играли улогу у овим вежбама које су носиле назив Wintex/Cimex. Са данашњег становишта оно што је Југославију издвајало није било ни мање ни више до значај једног региона који је стајао за потпуно другу констелацију сукобљених блокова.

Надметање НАТО-а с америчким вођством на челу и Варшавског пакта са Совјетским Савезом у залеђу одређивало је ток догађаја који је у плану вежби водио ка избијању рата. А да ли је данас то другачије?

ПУТИН ЈЕ У ПРАВУ Потоњи след догађаја због поновног уједињења Немачке није утицао на то да Југославија и развој око ње нестану из мог видног поља. Отворено ћу рећи да сам из веома личних разлога сматрао сврсисходним да развој ситуације посматрам са извесном дистанцом. Не само што сам уочио да су се људи из мог политичког лагера у Немачкој у југословенском хаосу определили за одређене стране које су се у периоду пре поновног уједињења Немачке ангажовале на страни оних у још увек постојећем државном апарату НДР-а који су желели ако не да спрече, оно бар да одложе немачко уједињење. Њихова имена и данас добро памтим. Али то није био мотив моје уздржаности.

Децембра 1989. године сам за тадашњег канцелара др Хелмута Кола писао меморандум о чланству у НАТО-у поново уједињене Немачке. Моји кључни ставови били су да на подручју још увек постојеће НДР треба да буду стациониране само немачке трупе и да се НАТО ни у ком случају не сме ширити преко Одре као источне немачке границе. Било је предвиђено да подручје између држава Западне Европе и још увек постојећег Совјетског Савеза, према коме је због свести о свим историјским околностима требало да се поступа са крајњом осетљивошћу, буде поље ангажовања тадашње Европске заједнице. Тада је важио став да се државама у процесу распада пружи економска перспектива.

Ова размишљања су 21. новембра 1990. године ушла у Париску повељу кроз њену формулацију „Никада више рат у Европи“. Немачки канцелар је пре тога ставове из мог меморандума уградио у уговор о поновном уједињењу Немачке као његов саставни део. Овде се не ради о историјско значајном питању. Ово питање данас утиче на сукобе с Москвом и сада могу да тврдим само једно: председник Путин је у праву. То, када је у питању НАТО, значи да важи девиза: „Прекршимо договоре!“ Тако не можемо да успостављамо мир, нити да себи у сваком рату ломимо кичму.

Требало је само да пребројим своје противнике, утолико пре што сам спречио да се реализују планови војног врха у Бундесверу. У њима је било предвиђено да Бундесвер још не може да преузме у своје редове ниједног војника некадашње Немачке народне армије. Парола је гласила „Распустити НВА, без остатка“. Мој концепт да се, у складу са уставом наше земље, процентуално учешће становништва НДР узме као основ за останак војника НВА у немачким војним снагама прихваћен је као модел владе. У том случају нисам морао много да лупам главу бројем својих противника. 

Господин Зоран Јеремић је био личност која је у мени пробудила знатижељу. Он је разумно аргументовао, ништа није прикривао, познавао је наш менталитет, налазио је интересантна тематска подручја и њихове аспекте. Касније сам сазнао колики углед је господин Јеремић уживао као дипломата. Морам данас, као и онда, да кажем: С правом!

Ни дуги разговори с председником Милошевићем у Београду у оквиру делегације нису били другачији. Све је протицало рационално и одговарало је мојим европским искуствима. По повратку у Бон ово сам саопштио канцелару Колу и његов однос према Београду и председнику Милошевићу се променио. Промена је била тако темељна да ме је једна особа приликом вођења моје парламентарне фракције позвала из пленарне сале у страну: „Да сам ја то урадио шта сте ви у вези с Београдом постигли код канцелара, Хелмут Кол би ме оптужио за велеиздају.“ Било како било, ово је одређивало године до 1999.     

Наставак у следећем броју

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *