Уздрмани темељи европске куће

Потреси на тлу Старог континента који је дуго важио за оазу мира, спокоја и безбедности: Уместо продубљавања јединства и интеграција, Европску унију, уз садејство системских грешака и погрешне (бирократизоване) политике, захвата (опасни) процес растакања (сепаратизми), дезинтеграција (брегзит), изолационизма (затварање у националне атаре), уместо отворености и толеранције – ксенофобија и искључивост (директна последица несналажења у мигрантској кризи), уместо демократског одлучивања – све чешћа ауторитарност и (десничарски) популизам…

Ух, још једна (опасна) пукотина, готово је завапио (малерозни) шеф Европске комисије Жан-Клод Јункер. Мислио је на каталонску (реску) раселину која је озбиљно уздрмала не само Шпанију него и читаву европску кућу (ЕУ) коју, несустало, потресају криза за кризом управо у Јункеровом мандату (отуда оно: малерозан).

Иако његов учинак и „допринос“ у свему томе не мора бити велик, поготову никако пресудан, доста је умних глава које су уверене да управо хаотична ситуација у Европској унији, која траје (пре)дуго, а кулминирала је баш у време Јункерове „владавине“, подстиче, или непосредно рађа, процесе који су у директној супротности са „светим начелима“ којима се хвали, и на којима почива, европска кућа.

Уместо јединства и интеграција, у току је, очигледно, забрињавајући процес растакања (сепаратизми), дезинтеграција (брегзит) и изолација (затварање у националне, државне границе). Уместо отворености и толеранције – ксенофобија и искључивост (најчешће, и превасходно, као директна последица избегличке кризе). Уместо ширења демократије, људских права и слобода – јачање ауторитарности и популизма у све више чланица Европске уније. Уместо јачања демократских темеља (институција) на којима почива европска кућа, с јасно подељеним правима и надлежностима међу њима (влада, парламент, правосуђе) – концентрација моћи у једном центру (у једној личности).

[restrict]

Судбинско искушење

То све чини, бар за сада, нерешив проблем и, очигледно на дужу стазу, досад најтеже, егзистенцијално искушење за сутрашњицу, и судбину, историјски најважнијег и најамбициознијег пројекта, и подухвата, на тлу Старог континента. Због тога су, све чешће, и све грозничавије, очи упрте у нову немачку владу, која се тешко „порађа“, иако је исход избора за Бундестаг (24. септембра) сваком ко иоле познаје немачку политичку сцену, и распоред „играча“ на њој, недвосмислено говорио да ће пут до „Јамајке“ – највероватније владајуће „композиције“ од посве различитих странака, чије боје црна (демохришћани), жута (либерали) и зелена (еколози) чине заставу мајушне карипске државе – бити дуг, с неизесном завршницом.

Доста је оних, наиме, који су уверени да би управо „Јамајка“, под условом да буде заиста „рођена“, и под условом да буде кадра, упркос унутаркоалиционим напетостима, суревњивостима и различитим (страначким) интересима, да „изроди“ политику европских размера и амбиција, могла да спаси „европски воз“ од пута у (десничарски и популистички) изолационистички и националистички амбис. Под још једним условом: да опет, као у нека минула времена, проради, и тај (дезоријентисани) воз поведе у новом смеру и ортачки, немачко-француска локомотива.

Чешки Трамп

Чинило се у једном тренутку, после избора у Холандији, Француској и Немачкој, да је устукао баук који су, у очима европске политичке и медијске елите, симболизовали Марин ле Пен и Доналд Трамп, али су избори у Аустрији и Чешкој Републици поново, и снажније, укључили аларм: у овим државама, чланицама европске фамилије (ЕУ) победиле су политичке странке (и кандидати) које много не држе до светих и заједничких „европских вредности“ и које су, практично, по угледном немачком недељнику „Цајт“, објавиле „рат“ политичком естаблишменту, а посебно, симболу и средишту ЕУ – Бриселу.

Млађани Себастијан Курц (31), најизгледнији будући аустријски канцелар, освојио је на препад кормило (конзервативне) Народне странке, а потом стилом и садржајем, копија „умивеног десничарског популизма“ (немачки медији), највише гласова на парламентарним изборима. Уз „оригинал“, ултрадесничарску Слободарску партију Хајнца Кристијана Штрахеа, његовог највероватнијег коалиционог партнера, Курц би у новом парламенту располагао, практично, са ортачких шездесет одсто гласова, апсолутном већином.

С двотрећинском већином, неочекивано, у Чешкој су тријумфовале евроскептичне и „антисистемске странке“, предвођене (опет највероватније) будућим премијером, и милијардером (чешким Трампом и Силвијем Берлусконијем у једној особи, по оцени њему критички настројених медија) Адрејем Бабишом. Његова „протестна“ страна, Акција незадовољних грађана (АНО) добила је на недавним парламентарним изборима тридесет одсто гласова. Бабиш, истина, није стриктно, и изричито, против Европске уније, али не хаје превише за демократске институције, посебно слободу (критичких) медија, појављује се као заштитник западних хришћанских вредности и одлучан противник прихватања муслиманских миграната.

Лидер без лидерства

Тријумфом „чешког Трампа“ повећао се, уз Пољску и Мађарску, број чланова европске фамилије у којима неприкосновено „газдују“, представљајући „трн у оку“ бриселској бирократији, али и властима у Берлину и Паризу, „десничарски популисти“ – отежавајућа околност за успостављање европске хармоније и доминантне позиције новог „лидера слободног света“, у шта је немачку канцеларку „промовисао“, предајући јој великодушно (и неовлашћено) „штафету“ у том часу одлазећи, сада већ бивши амерички председник Барак Обама. Моћ најмоћније жене света слабе и спутавају и спољне (јача фронт евроскептика у европској фамилији) и унутрашње околности (на парламентарним изборима Ангела Меркел је сачувала канцеларски трон, уз високу цену).

Доста невоља, и превише, али ту је, наједном, још она најопаснија: „ускључала пошаст“, растакајући и експлозивни сепаратизам. Национално питање наглашене тежње за аутономијом, укључујући и отцепљење од „државне целине“, постаје драматично актуелно на Старом континенту. Затечени (и збуњени) лидери грозничаво „отварају уџбенике“ међународног права, а страх од „умножавања малих држава“ (председник Европског парламента Антонио Тајани) тера их на (политичке) барикаде и – политичку дволичност. Не само кад је реч о (својевременом) држању и понашању политичких моћника према Косову и драстичном чину недопустиве сецесије, која се другима (случај Каталоније) изричито оспорава, с бедним објашњењем и аргументацијом (која не постоји у међународном праву), да је, ето, Шпанија „чланица Европске уније“, а Србија није.

Драма Каталоније

Драма Каталоније, чији је парламент преточио референдумско изјашњавање од 1. октобра у одлуку о проглашењу „независне Републике Каталоније“, још није завршена иако је „побуна угушена“: централна власт у Мадриду, позивајући се на уставна овлашћења, укинула је и ту одлуку и, макар привремено (до ванредних избора у децембру), запретила хапшењем „побуњеника“. Тиме је каталонски проблем сведен на кривично-правно питање, премда је он, очигледно и превасходно, политичке природе.

Шпански премијер Маријано Рахој показао је „чврсту руку“ у одбрани шпанске целовитости и државног суверенитета и каталонском лидеру Карлесу Пуџдемону није остало ништа друго него бекство, иако је несустало поручивао да храбро иде у сусрет сопственој (не само политичкој) судбини, тврдећи да је за њега „боља (и) робија него – Шпанија“.

Само закратко се није знало где се Пуџдемон заиста налази, а онда су стигле вести да се, са још пет министара („влада у егзилу“), обрео у Бриселу. Не, наводно, у „престоници Европске уније“, која је „каталонским сецесионистима“, и званично, окренула леђа, него у престоници Белгије, па су промптно плануле спекулације о спремности, опет наводно, белгијских власти да одбеглом Пуџдемону пруже политички азил, спасавајући га тако од хапшења.

Колико у тим спекулацијама има истине, и програмиране политичке режије, у чијем средишту се можда нашао страх да би његово хапшење, укључујући робију од (најмање) петнаест година, представљало додатно доливање уља на ватру и (опасно) запаљиву ситуацију, показаће вероватно наредни дани.

Драстична и драматична подељеност

Једно је сигурно: сама Каталонија је драстично и драматично подељена. На улице Барселоне су, после стотина хиљада ватрених присталица отцепљења, пре неколико дана, а након одлуке о распуштању каталонског парламента и укидања аутономије, изашле такође стотине хиљада такође ватрених присталица недељивости Шпаније и њене легитимности.

Испод привидног мира који тренутно влада на улицама највећег, и најлепшег, каталонског града, осећа се потмула тутњава у којој се, иза сцене, сударају „пучисти“ (каталонски сецесионистички лидери мере Мадрида и премијера Рахоја означавају као пуч) и „побуњеници“, стављени ван снаге. У сваком случају, доскора ћутљиви противници отцепљења Каталоније су у овом тренутку гласнији, а да ли ће ту (тренутну) предност реализовати и на децембарским изборима, на шта Мадрид баца све карте, остаје, опет, тек да се види.

Политички експлозив

Иако борци за независну Каталонију воде, бар за сада, унапред изгубљену битку – у такозваној међународној заједници и у престоницама моћних држава нико није показао спремност да их формално и званично призна – у политичку, и медијску орбиту, лансирано је, у драматичној форми и интонацији, питање зашто се у толиком броју, и на толико места (региона), отвара питање (проблематичног) права на национално самоопредељење, са упрограмираним напетостима пуним (политичког) експлозива.

Британија напушта ЕУ, шкотска влада тражи да тамо остане, значи изван „империје“, републиканци у Ирској вребају прилику за расписивање референдума, који им је обећан деведесетих година, у нади да ће време и економија безболно све решити и да до референдума никад неће доћи, те тренутно „успавани“ канадски Квебек, као и (белгијска) Фландрија. Ломбардија и Венето су недавно, усред ужарене каталонске атмосфере, захтевали референдумски изричито, засад само фискалну аутономију у односу на Рим, и страх од вулканског сецесионистичког „домино ефекта“, не само у Шпанији (због Баскије и још неких региона), готово се физички осећа.

Последице трауматичног сукоба

На јавној сцени се, иначе, ових недеља жустро и жестоко полемише око тумачења права народа на самоопредељење, које је, на инсистирање тадашњег америчког председника (Вудро Вилсон) унет, по окончању Првог светског рата, у оснивачки документ Лиге народа, с потпуно опречним ставовима одобравања и оспоравања. Једни у „трауматичном сукобу“ шпанске државе и регионалних (каталонских) власти виде шансу да се крене „новим путевима“ и удахне живот „посусталом европском (интеграционом) пројекту“ (бивши грчки министар и левичар Јанис Варуфакис) демократизацијом (бирократизованих) регионалних, државних и европских институција. Други „вирус сепаратизма“ виде, готово, као злослутни пут у национализам и – нацизам, одобравајући сва средства у његовом обуздавању, па и употребу државне принуде и силе.

У сваком случају, једно је очигледно: иако идемо у сусрет леденим зимским месецима, политичка клима се и на Старом континенту, који је дуго важио за оазу спокоја и безбедности, усијава. Не само због сецесионистичког баука који се драматично надноси над Европом…       

 

[/restrict]