У међувремену будни духом

Како су четири студентске представе – два драмска класика и два савремена текста – изведене у Дрвенграду на другом Јесењем позоришном фестивалу демантовале уврежено мишљење да уметност проживљава дубоку кризу

Дводневни Јесењи позоришни фестивал редитеља Емира Кустурице, другу годину заредом одржан под покровитељством НИС-а, отворио је духовни простор не само за оне чији се уметнички кредо дозива оваквим несвакидашњим догађајима већ и за оне који су, задесивши се овде, закључили да су управо успешно побегли бесмислу. Отуда се и слоган фестивала, изрека Матије Бећковића „Као да живимо у међувремену“, показао као најсрећније одабран језички кључ за разумевање ширине уметности с једне, и скучености живота лишеног духовне димензије, с друге стране.

 

НОВИ ЕПИДАУРУС „Давно је у старој Грчкој постојао обичај да људи долазе из свих крајева земље у Епидаурус да виде шта је то последње што знају из митологије постављено на сцену, и које је то узбуђење које ће их провести кроз катарзу“, рекао је Кустурица. Данас на овај простор нимало налик Пелопонезу, уклештен између српских планина, долазе људи из различитих градова Србије, али иностранства. Овај фестивал отуда претендује, оценио је Кустурица, да постане нови Епидаурус.

Фестивал је отворила представа Душана Ковачевића „Хиноза једне љубави“, која је писана, како је рекао писац, са осећањем да се догађа на неком оваквом месту, близу звезда, на планини. 

Ковачевићева опсесија космосом сведочи о дубокој вези коју позориште оживљава када је у питању велики писац с временом у којем живимо. Наше време је, сматра Кустурица, никада ближе открићу да постоји још цивилизација, да нисмо једини и то пре него што ова уђе у своју ратну катарзу. Позориште служи да нас одбрани од те врсте катарзе.

„Говори се већ стотину година како је уметност у кризи, а Душан Ковачевић је констатовао да уметност није у кризи, друштво може да буде у кризи.“

Да је уметност у кризи демантовале су четири студентске представе, два драмска класика и два савремена текста изведена у Дрвенграду. У такмичарском програму Јесењег позоришног фестивала студенти су пред мајсторима глуме показали домете свог умећа. Факултет драмских и филмских уметности Синергија извео је представу „Браћа“ Михаила Дурњенкова, Факултет драмских уметности из Београда комад „Скоро па драма“ Итана Коена, Академија уметности Нови Сад Пиранделових „Шест лица тражи писца“, док је  Академија уметности Београд извела „Галеба“ Чехова. Но за њих ништа мање значајна била је размена искуства и знања са глумцима, писцима, доајенима позоришне сцене.

ДЕСИО СЕ ЖИВОТ Тај сегмент фестивала – посебно учешће у драмским и редитељским радионицама Душана Ковачевића и Снежане Тришић – оценили су као драгоцено искуство које ће несумњиво имати утицаја на њихов даљи рад на себи.

„У међувремену се изгледа десио живот. Сад само треба наставити с њим“, прокоментарисао је један од учесника који је живо пратио излагање Душана Ковачевића о раду, инспирацији, стваралаштву…

Са Мећавника студенти су понели и награде. Награду за најбољег глумца на овогодишњем фестивалу добио је Душан Мамула, док је за најбољу глумицу проглашена Гордана Ђокић. Најбоља представа овогодишњег фестивала по оцени жирија била је „Скоро па драма“ у извођењу студената Факултета драмских уметности из Београда.

Друго вече посетиоци су морали с жаљењем да констатују да се фестивал приближио крају. У дворани „Проклета авлија“ после представе „Галеб“ он је и званично затворен.

„Много се боље човек осећа када отвара, него кад затвара фестивал. Сигуран сам да ће у будућности бити више представа, па ће и награде бити слађе. Позоришни фестивал ову недођију, уз подршку НИС-а, поново претвара у културни центар. Фестивал је затворен, али ће га бити и следеће године“, поздравио се са присутнима Кустурица.

Трагање за смислом у једном времену, па чак и тако мало инспиративном какво је наше, показало се достижним. За то, сложили су се гледаоци, потребно је мало више духовног простора и нових Епидауруса.