ТИПИЧНИ НОБЕЛОВСКИ НИВО

ЈОШ ЈЕДНОМ О СОЛЖЕЊИЦИНУ

Због чега Лав Пирогов данас говори: Када кажемо да је Солжењицин велики, сјајни писац, ми нисмо баш искрени. Феномен Солжењицина – није књижевни него више социолошки, идеолошки, политички… И наравно, присталице Солжењицина све то разумеју. Али да то признају, некако је неприлично. Праве се „као да“…

У народима попут српског и руског, који су на своје велике писце пренели многа овлашћења везана за националну политику, готово свака књижевна расправа брзо прераста свој непосредни повод. И што је најчудније, управо то „неоправдано“ ширење хоризонта понекад може бити веома лековито и за књижевну и за политичку самосвест. Отприлике тако се сада одвија и руска дебата о Солжењицину, са новим и неочекиваним погледима на његово богато стваралаштво.

Веома занимљиве примедбе крупним моралистичко-идеолошким претензијама Солжењицинове прозе износи критичар Лав Пирогов, указујући колико су понекад чудни дисидентски путеви. Ако сте довољно истрајни, каже Пирогов, у једном тренутку може вам се десити да се нађете на страни оних које сте својевремено сматрали потпуним туђинцима. „Солжењицин, рецимо, уопште није волео совјетску интелигенцију, па ни ону постсовјетску није обожавао. Солжењицин је волео Русију. А интелигенција Русију није волела. Зато Солжењицин није волео Стаљина (којег је волео народ, који је Русија, коју је волео Солжењицин) – а интелигенција такође није волела Стаљина. Испада да је то био одлучујући фактор: Стаљин је изнад свега. Ето како је све, са једне стране, замршено, а са друге – просто…“

[restrict]

Збиља, да је Солжењицин просто „волео Русију“ (а волео ју је страсно и љубоморно), да ли би он далеко догурао на тој својој љубави? За шта би му тада доделили Нобелову награду? За „Ивана Денисовича“? За „Матрјонин двор“? Тешко, тешко… А даље се с њим десила историја као са Лавом Толстојем, који је хтео да напише роман о повратку декабриста са робије, али је почео да копа у дубину и на крају крајева написао роман о Отаџбинском рату 1912. године. Није стигао чак ни до устанка декабриста. Тако је и код Солжењицина – каже Пирогов: у свим наредним делима љубав према Русији превише је опосредована, превише дубоко зароњена у темељ. Толико, да понекад уопште није ни видљива…

Сва наредна Солжењицинова остварења, апсолутно све што је написао после „Матрјониног двора“ – све је то био обрачун са комунизмом. Он је веома волео Русију, а Русијом је овладао комунизам – и шта да се ради… Када су 1993. године у име коначне победе над комунизмом на улицама пуцали у људе (не у „комунисте“ него у пролазнике – у исти онај народ који је Русија (у коју увек погађају кад у било шта циљају, ваљда зато што је превелика) – баш тих дана, доследни Солжењицин је из свог Вермонта писао: „Садашњи сукоби су неизбежна и закономерна етапа на предстојећем дугом путу ослобађања од комунизма.“ У смислу: кад сечеш дрво, мора да лети иверје…

Каже се: ко не уме да мрзи, тај је неспособан да истински воли. Па, с таквом љубављу ни мржња није неопходна – констатује Пирогов. Занимљиво је да слично размишља и Солжењицинов искрени поклоник, протојереј Александар Шмеман. Он каже: „Као што је Толстој хтео да изнова напише Јеванђеље, тако Солжењицин жели да изнова напише историју Русије.“ Страст разумљива – али једва да је оправдана. Превише иверја лети наоколо.

Даље, Пирогов подсећа на скандал који је у руској књижевној средини настао кад се Јуриј Пољаков усудио да иступи против државног учешћа у припреми јубилеја Солжењицина. Као, наш Исаич је фигура огромна, нема спора, али одвећ противречна. Позивао је Америку да бомбардује Русију… „Да ли је позивао или није, ја не знам“ – каже Пирогов. „Можда је нека његова личност о томе маштала. Па и Достојевски је говорио да у њему од браће Карамазових понајвише има Смердјакова, али ипак није убио оца канделабром.“ А Солжењицин је важним западним адресама овако објашњавао шта да се ради: „Комунистички лидери поручују: Не мешајте се у наше унутрашње ствари. Пустите нас да наше грађане давимо у тишини, спокојно. Али ја вам кажем: мешајте се што више, умешајте се колико год можете. Идите и умешајте се.“

На крају крајева, деведесетих година то се и догодило. Да ли је то мешање за Русију било добро – веома је спорно. Мада, ко зна… Као што је говорио Булат Шалвович Окуџава: „Раније нисам могао да живим у Паризу, а сад могу.“

Волети Солжењицина, нажалост, не значи волети оно што је он волео. Он ни сам не пружа такву могућност. Његова љубав према Русији била је инструментализована као мржња према комунистичком режиму. Ако од Солжењицина одузмемо „његову борбу“ – шта ће остати? Ако од Толстоја одузмемо његове моралне поуке – остаће велики уметник. А овде?

Пирогов иде још даље. „Далеко сам од популарног мишљења да је Солжењицин био лош писац. По мом мишљењу, он је писац осредњи, повремено ближи добром. А повремено даљи, наравно. Тако – отприлике типични нобеловски ниво.“

Можда најинтересантније штиво о Солжењицину представљају дневници протојереја Александра Шмемана. Он је био очаран Солжењицином, написао је о њему неколико чланака. Међутим, кад су се коначно срели… отац Александар са својим дневником опрезно дели неку врсту, рекло би се, збуњености:

Из њега заиста зрачи моћ… Али (ево почиње „али“) тих дана мене су запрепастили:

1) Извесни примитивизам свести. То се подједнако тиче људи, догађаја, погледа на природу итд. У суштини, он не осећа никакве нијансе, ни у чему никакву сложеност.

2) Неразумевање људи и, можда, чак изостанак жеље да се удубљује и уживљава. Распоређивање људи по готовим категоријама, утилитаризам у приступу.

3) Одсуство нежности, сажаљења, стрпљења. Напротив, на првом кораку: неповерљивост, подозривост, тумачење с лоше стране.

4) Невероватна самоувереност, непогрешивост.

5) Невероватна неповерљивост.

То су запажања свештеника – „инжењера душа“! При томе, да поновимо, човека веома наклоњеног Солжењицину. Замислимо да су нам показали тај цитат, не именујући на кога се односи, и питали о коме од великих писаца је то речено. Неразумевање људи, неосећајност за нијансе природе… Звучи смешно.

Касније, кад је Солжењицин радио над „Лењином у Цириху“, Шмеман је много размишљао о његовим речима да је Лењин – он, Солжењицин, само што је Лењинов задатак био да разруши Русију, а његов, Солжењицинов, да је обнови. С извесним душевним немиром он пише да је у Солжењицину заиста много Лењина: ту је и вера у свој посао, и нељудска устремљеност према циљу, и вештина да се искористе људи, одбацивање „одрађених“ и непотребних без икаквог колебања…

 Наравно, Лењин није писац – књиге су некако споредни део његове делатности. Па и код Солжењицина, може се рећи – такође. Једноставно, најближе његовој животној мисији – „преуредити Русију“ – лежао је инструментариј писца. Зато што је песник у Русији више него песник. Књижевност, наравно, може бити средство – васпитања, психотерапије, идејне борбе. Међутим, парадоксално, све се то најбоље постиже у књижевности која настаје као самоциљ, која се пише „због књижевности“. Због лепоте и других унутарлитерарних задатака. Ако је књижевност за писца „средство да изрази своју мисао“, онда мисао од тога, можда, и не страда, али сама књижевност – да. Задатак писца не састоји се у томе да читаоцима пренесе своје мисли (тада никаква уметност не би била ни потребна, било би довољно директно исказивање – публицистика), него у томе да створи свет – истински, који се не повинује ауторској самовољи, већ законима живота, свет насељен људима који располажу слободном вољом. А Солжењицин је апсолутно монологичан.

Према томе, закључује Пирогов, када кажемо да је Солжењицин велики, сјајни писац, ми нисмо баш искрени. Феномен Солжењицина – није књижевни, него више социолошки, идеолошки, политички… И наравно, присталице Солжењицина све то разумеју. Али да то признају, некако је неприлично. Праве се „као да“. И то их неуротизује. Зато је из оне реплике Јурија Пољакова проистекао читав скандал. Тај скандал је Солжењициновим адептима у ствари добродошао – предјубилејску кампању треба почети од нечега живахног. А много посла их очекује.  

Павел Басински

Разуме се, Солжењицин није никаква догма. Догматиком га чине управо они који га из неких разлога (а они су врло разноврсни и скоро увек у основи имају неки лични карактер) не воле или чак мрзе. Солжењицин није догма него писац који је обичне речи распоређивао тако да су оне рађале неке огромне смислове. Отварале и затварале читаве историјске теме. „Не живети у лажи“ – па то је нешто невероватно! Две речи плус једна речца и један предлог, али је та синтагма одредила и дала име читавом једном слоју руске менталности на извесној етапи њеног постојања. Уосталом, зашто само на етапи? То и данас има огроман смисао. Наравно, није све што је он написао данас актуелно. Али у коначном исходу задатак писца није да нам испоставља тачне прогнозе и пророчанства, мада и тога има код Солжењицина. Његов задатак скоро да звучи смешно: тачно распоредити обичне речи. И Солжењицин је то учинио, можда као нико у 20. веку.

[/restrict]