По чијем је наговору Бакир Изетбеговић одједном јавно пожелео да Босна и Херцеговина призна једнострано проглашену независност Косова и Метохије, и какве то везе има с појачаним деловањем страних служби у Србији о ком говори Небојша Стефановић, нови секретар Савета за националну безбедност?
Бакир Изетбеговић, бошњачка трећина Председништва Босне и Херцеговине, унапред је био свестан ефекта који ће произвести његове речи – „Ево, сада ће се наљутити, наравно, моје колеге Срби“ – али је ипак одлучио да их изговори у интервјуу за „Дојче веле“ који је, како је наведено на сајту овог медија немачке владе, „сниман половином октобра у Сарајеву“ а емитован је тек овог понедељка 13. новембра, дакле, с прилично необичних тридесетак дана закашњења које је, с новинарског становишта, поприлично тешко оправдати, но добро.
[restrict]
ИЗЕТБЕГОВИЋЕВА ПРОВОКАЦИЈА Елем, „што се мене тиче“, изговорио је Изетбеговић, „Косово је досад требало бити признато“. И затим, на питање да ли ће Босна и Херцеговина у једном тренутку признати Републику Косово: „Надам се – да.“ Да би приде и припретио ратом ако Република Српска покуша да се отцепи од Босне и Херцеговине, и уз то замерио Србији на односу према Рашкој области, то јест Санџаку.
Изетбеговићеве претње ратом и звецкање оружјем не представљају никакву новост већ су, напротив, то традиционални реторички украси које он користи када описује једну од могућих будућности своје земље.
Па и његова опаска о Санџаку, дрска и провокативна, могла би да се схвати и као покушај придобијања сопствене политичке јавности око чије наклоности Изетбеговић огорчено ратује с Фахрудином Радончићем.
Али Косово је друга прича.
Истина, Бакир Изетбеговић није најавио да ће БиХ признати једнострано проглашену независност наше јужне покрајине, није рекао „да“ као што је непрецизно и погрешно пренео „Танјуг“ већ „надам се – да“ ће БиХ признати независност Косова – на крају крајева, Председништво БиХ своје спољнополитичке одлуке мора да донесе консензусом, што значи да његова бошњачка трећина није ни могла онако нешто да најави – но његове речи свеједно су веома проблематичне.
ОДГОВОРИ НА УДАРАЦ Зашто? Очигледно, али и не само због тога, зато што представљају ударац на наш територијални интегритет и суверенитет, па се зато на њих и мора одговорити онако како нам то, уосталом, и налажу европске вредности које је лепо демонстрирала Шпанија у случају Каталоније и за то добила одобравање Брисела. Што значи да никаква наша узвратна – вербална, разуме се – реакција није могла да буде претерана, а била је чак и релативно умерена. Председник Србије Александар Вучић приметио је да би завршио у Хагу да је рекао да Република Српска треба да буде независна и да је „тај интервју закомпликовао много тога у региону. Ствари данас изгледају другачије него јуче“, министар одбране Александар Вулин изјавио је да „Србија неће ћутке посматрати да се прети Србима и територијалном интегритету земље“, министар унутрашњих послова Небојша Стефановић најавио је за овај четвртак седницу Савета за националну безбедност чији је секретар недавно постао…
Отуда и чуди реакција овдашње проевропске опозиције која је власт оптужила за прекомерну реакцију, што је у реду утолико што спада у домен политичке борбе, али при томе ни речју није осудила саму изјаву Бакира Изетбеговића нити је приметила да у њој постоји ишта непримерено. Хоћемо да кажемо да су, без обзира на оно што мисле о Вучићу, а њихово је и право и обавеза да то мисле, морали да реагују и на Бакира Изетбеговића. Овакве пак реакције (парадигматична је реакција Зорана Живковића, који је одговор званичног Београда описао као „дизање галаме и прашине“ и „још једну оперетску представу Александра Вучића како би се он поново показао као спасилац Србије“), овакве дакле реакције показују да мисле само о Вучићу, али не и о Србији, и то је веома проблематично, не за Вучића него за Србију.
И просто је невероватно да је исправније, са српског становишта то јест, реаговао један бивши амерички амбасадор – Вилијам Монтгомери је рекао да је Изетбеговићева изјава „свакако једнострана и такве изјаве воде само већој нестабилности у региону. Надам се да ће међународна заједница снажно реаговати на његову изјаву и на провокацију коју је она изазвала, пошто су у прошлости реаговали и на изјаве Милорада Додика, које су по њиховом мишљењу биле провокативне.“
ПРВИ ПУТ Ове Монтгомеријеве речи упућују на суштину проблема који је створио интервју Бакира Изетбеговића за „Дојче веле“, а која се – суштина проблема – не своди само на његов вербални напад на наш суверенитет и територијалну целовитост.
Ствар је у томе што је, ма шта о Косову и Метохији иначе мислио Бакир Изетбеговић, а можемо са поприличним степеном извесности да претпоставимо у ком правцу иду његове мисли, ово био први пут да је јавно изговорио да прижељкује да Босна и Херцеговина призна Косово као независну државу. И баш из овог разлога његове речи захтевају нарочиту пажњу.
Јасно је, наиме, да није Бакир Изетбеговић тек сада дошао до овог закључка па га је зато тек сад и изговорио. Него је до сада он избегавао да то изговори, чак је и намерно пропуштао прилике које су му се намештале, а једна од таквих био је и директни позив Рамуша Харадинаја Босни и Херцеговини, изговорен 29. септембра, да призна независност Косова, на који се Бакир Изетбеговић уопште није ни одазвао. Што значи да тада није био прави тренутак за овако нешто, а сада је тај тренутак дошао.
Тренутак – за шта? Евидентно је да су његове речи о Косову и Метохији, приде зачињене претњама Републици Српској и гурањем носа у Рашку област где му место није макар је и називао Санџаком, евидентно је да његове речи провоцирају српску реакцију и не могу да послуже другој сврси до да поремете односе у региону ионако склоном ремећењу односа. Био је тога свестан и сам Изетбеговић, цитирасмо га на почетку да то признаје, а ипак је одлучио да то уради.
СТРАНИ ФАКТОР Зашто је одлучио да то уради? Зато што је сам то смислио, или му је неко рекао? Прва варијанта јесте могућа, али је и мало вероватна, већ и зато што је тешко докучити какву би корист Изетбеговић лично из ове епизоде могао да извуче. Тако да смо ближи уверењу да је посреди оно друго.
А то пак значи да је преостало да покушамо да одгонетнемо ко је Изетбеговићу дао знак за старт, а круг потенцијалних сумњиваца није претерано широк. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган? Ердоганов потенцијал за деструкцију јесте доказан у пракси, али ниво његових тренутних односа с Русијом и наглашено срдачан тон у коме је протекла његова недавна посета Србији не чине га нарочито озбиљним сумњивцем. Немци, будући да је „Дојче веле“ из непознатих разлога онако необично темпирао тренутак у коме ће пустити интервју с Изетбеговићем? Није немогуће, али, опет, није јасно шта Немци добијају производњом нестабилности на Балкану, напротив, од тога могу само да изгубе јер се наша нестабилност неумитно прелива и даље ка срцу Европе. Што значи да остају само Американци, а закључак да они стоје иза Изетбеговићеве провокације оснажује реакција америчке амбасаде у Сарајеву која је, замољена да прокоментарише Изетбеговићеве речи, искритиковала Милорада Додика („Позиви на отцепљење су супротни Дејтонском мировном споразуму и представљају озбиљну претњу миру и стабилности“) и уз то поручила да је случај Косова јасан и да „не постоје паралеле између Републике Српске и Косова“.
Уколико је наше размишљање тачно, америчко форсирање Изетбеговића, дакле, конфликта на Балкану, представља узнемирујућу најаву будућности која је пред нама. С тим у вези, како у интервјуу „Вечерњим новостима“ рече Небојша Стефановић, „стране службе појачале су деловања усмерена ка Србији, и имамо информације да ће те активности бити још интензивније“. Могу се и ове његове речи одбацити као још један пример производње страха и креирања атмосфере ванредног стања у циљу опстанка на власти, као „дизање галаме и прашине“, но већ нам и летимичан поглед на стање у коме се налази свет око нас, као и подсећање на нашу недавну историју чије последице и даље трпимо, одузимају право на луксуз у облику уверења да немамо противнике који активно раде у корист наше штете. Другим речима, надајмо се да Стефановић само подиже галаму и прашину јер је то за Србију ипак мање лоша варијанта, а спремајмо се као да говори истину. Злу не требало.
Србија и НАТО
Уколико председник Србије Александар Вучић и генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг ове среде на конференцији за новинаре у Бриселу ништа значајно нису прећутали него само нијансе и детаље, исход Вучићеве посете срцу таме, седишту војног пакта који нас је бомбардовао, нешто је бољи од осећања које иначе неминовно изазива сваки наш контакт с НАТО-ом.
Обојица су, наиме, још једном потврдила нашу војну неутралност. Поред тога, Столтенберг се није јавно успротивио нашој војној сарадњи с Русијом, и није нам јавно издао налог да Српско-руском хуманитарном центру у Нишу не доделимо дипломатски статус, што наравно не значи да генсек НАТО-а све то подржава, али значи да ситуација (још?) није дошла до тачке кључања у којој ћемо бити стављени пред ултиматум.
Али најважније и најконкретније, Столтенберг је поручио да нема формирања Војске Косова без српског пристанка: „Било каква измена у мандату безбедносних снага (Косова) мора бити спроведена у складу са уставом, а то захтева измене и допуне тог акта. То је наш став.“
НАТО је, ово се ваљда подразумева, у много наврата доказао да му се не сме веровати, обећавали су и да се после уједињења Немачке неће ширити даље на исток па видимо где су сада, и Столтенбергове речи отуда не можемо да прихватимо здраво за готово већ их пре свега тумачимо као производ њихове одлуке да са Србијом, у овом тренутку, поступају фино. Питање је, само, која је цена тога, и каква се стратегија иза тога крије.
[/restrict]
Nije mi jasno zašto se digla tolika galama oko izjave Bakirove koja ne prestavlj ništa novo.Veće je zlo šta on radi nego šta govori.On kao i naši izrodi misli tuđom glavom i govori tuđim jezikom a radi ono što mu se naredi !!.U Beogradu se najviše radi na priznavanju Kosova,više nego u Sarajevu ,zagrebu ,Briselu ili Vašingtonu !!.Niko normalan ne može shvatiti infantilnost politicara u Srbiji i Republici Srpskoj.Zbog svojih sitnih koristi i sujete spremni su žrtvovati sve :narod i državu!!!.Zalaganje za izgradnju “dobrosusjedskih odnosa” je prazna priča i “opravdanje” za nesposobnost i izdaju.Samo se sa dobrim susjedima mogu graditi dobri i prijateljski odnosi.Sa zlim susjedima i neprijateljima to nije moguće!!.Rat nije stao;danas se vodi samo drugim sredstvima!!.MIR JE SAMO PRIPREMA ZA NOVI RAT.U tome je sva suština, što ne shvataju naši političari!!!.