Србија и пријатељи: вапај са Сајма књига

Пише СРЂАН ФУРТУЛА

Директор и уредник једне по финансијској снази мале, али по утицају и избору књига велике издавачке куће, за „Печат“ пише о својим утисцима са овогодишњег Сајма књига

Прошао је 62. сајам књига, за неке добар, за неке лош, посета можда никада већа, а тешко да се из овог квантитета могао изродити квалитет, јер се није радило о озбиљној читалачкој публици. Истина је да је међу посетиоцима било много организовано доведене деце узраста до 12 година. То је лепо видети, јер будућност је тек пред њима, али та деца су само бесомучно трчала по огромним сајамским халама без некога ко би им давао било какве смернице и дао било какав дубљи смисао догађају на који су доведена, очигледно, само форме ради.
Дубљи смисао своје посете Сајму имали су финансијски и порески инспектори, али њих није привлачила литература него темељни претрес штандова и фискалних каса малих издавача, који су у очима државе, изгледа, највећи порески дужници, што је доводе до ивице понора. Овде би требало напоменути да су такозвани мали издавачи по неписаном правилу некомерцијални и баве се објављивањем озбиљне и добре литературе. У својој сиротињи и беспрекидној борби за опстанак, управо су они једва чекали сајам не би ли зарадили неки динар и затворили буџет за објављивање још ког наслова, како би Србин имао шта добро да прочита и научи. Горак укус који све ово оставља наводи на закључак да неко жели да угаси озбиљно издаваштво у Србији и да ову грану делатности сведе на корпорацијски и тржишни модел, а куповину литературе на ниво „пет књига за 1.000 динара“. Да има шта да хвата прашину на полицама око телевизора.
Други ниво погрешности односа државе и друштва према овом сајму и култури уопште је избор гостију и опхођење према њима. Како је овогодишњи сајам био посвећен немачком језику и свим европским земљама у којим се овај језик говори, тако нам из Немачке дође Херта Милер, нобеловка, прихваћена од српске и светске јавности. Херта Милер пише политички коректно о темама које су сада доминантне, покушавајући да на тај начин превазиђе свој комплекс оца, јер се он борио у редовима злогласног Вафен СС-а, а сетићемо се шта је по Босни чинила Вафен СС дивизија Принц Еуген, састављена од банатских Немаца. И Херта је из Баната, додуше румунског, па се њен тата борио у Украјини.
На промоцију књиге Херте Милер дошло је више од 500 слушалаца, сва сила медија, дипломатски кор… Пред свима њима, поштована Херта Милер је усред Београда, усред Србије, рекла да су Срби сами криви за НАТО бомбардовање, да је НАТО оборио Слободана Милошевића, а не народ на улицама октобра 2000. године чиме нам је лицемерно поручила да, као и троимени подстанар из „Балканског шпијуна“, треба да будемо добри и да се надамо да ће нам „Ђура опростити што нас је тукао.“
Није угледна нобеловка, међутим, била једини гост. Поред осталих, дошао је још један писац, Оскар Фрајзингер, из Швајцарске. Овај професор немачког, дванаест година посланик у савезном парламенту Швајцарске, министар у свом кантону Вале, пријатељ Срба, противник независности Космета, није политички коректан, годинама уназад говори о најезди миграната неевропског и нехришћанског порекла. Само њему и Роберту Музилу, аутору једног од најутицајнијих романа 20. века „Човек без својстава“, од како постоји удружење књижевника Швајцарске ускраћено је право на чланство у удружењу. Музилу давних тридесетих година прошлога века, а Фрајзингеру сада, у времену у коме ми живимо, због његових политичких ставова.
Наш пријатељ Фрајзингер дошао је да представи свој нови роман „Спокој горе“, који је изашао у Србији („Укронија“) свега неколико месеци након премијере у Немачкој. Не претендујемо да пишемо о квалитету његове прозе него о срамоти српских медија међу којима ниједног није било да дође на уредно најављено представљање књиге. Оскар, као оличење старе Европе и аристократског духа, ниједним гестом није указао на ту нашу срамоту. Нас би, као Србе, требало да буде срамота. Осећање срамоте и јесте прави повод за писање овог текста, јер ако овако поступамо с пријатељима, а непријатеље дочекујемо раширених руку, имамо ли се чему надати?