Слободан Јовановић и југословенство

Одговор академику Василију Крестићу

Пише Борис Милосављевић

На основу тема о којима је писао (и тема о којима није писао) може се видети да код Слободана Јовановића није било изражавања југословенских осећања, за разлику од југословенства неких његових пријатеља и сарадника с почетка 20. века

У књизи о Слободану Јовановићу која је била повод за интервју у Печату југословенство није тема која се разматра. Поменуто је у одговору на питање „Да ли је Слободан Јовановић био Југословен?“ У одговору стоји да „за разлику од неких својих пријатеља, Слободан Јовановић није имао југословенских осећања“. Форма интервјуа у којем се дају одговори на бројна питања, наравно, не може обезбедити целовитост, исцрпност и потпуност свих одговора као научна студија. Сажимањем у интервјуу се изгубило да се мисли на почетак 20. века, односно период пре настанка заједничке државе. Посебно желим да истакнем да се одговор није односио на наредни период живота Слободана Јовановића у заједничкој држави када је објавио текстове о Штросмајеру и Рачком у другој половини двадесетих и почетком тридесетих година 20. века. Због сажимања које је довело до непрецизности у објављеном тексту интервјуа, разумљив ми је разлог реаговања академика Василија Крестића, са чијим сам разматрањем питања односа Слободана Јовановића према Хрватима и југословенству, наравно, упознат.
Осврћући се на временски период пре ратова, Слободан Јовановић је указао да је „још у 19. веку било код нас од времена на време говора о заједничкој држави с Хрватима, али тек у некој даљој и још неизвесној будућности“. Истакао је да се „почетком 20. века о тој држави говори увелико, и то као о нечему што има да дође у релативно кратком року“. Када сам давао интервју, сматрао сам да би читаоци Печата били заинтересовани да сазнају да су почетком 20. века у погледу југословенства постојале разлике између Слободана Јовановића и неких његових пријатеља и сарадника, све истакнутих и познатих личности, пре свега из круга окупљеног око Српског књижевног гласника. Свака од тих личности била би тема за себе јер је неко био више и дуже привржен југословенској идеји, неко је привремено усвојио југословенску идеологију и сл.
Имали смо више него довољно разлога да закључимо да је југословенски пројекат био осуђен на неуспех. Мислим да је потребно указивати на политичке узроке ове тежње (која ни данас није одсутна), наивност и непотребни вишак добре воље у југословенским осећањима, као и на позитивне примере одсуства таквих осећања у време када је југословенство узело маха у српским интелектуалним круговима почетком 20. века, када су постојале и друге могућности организовања српског народа. На основу тема о којима је писао и тема о којима није писао, може се видети да код Слободана Јовановића није било изражавања југословенских осећања, за разлику од југословенства неких његових пријатеља и сарадника с почетка 20. века.
Искористио бих прилику да укажем да у том контексту посебно треба истаћи и институције које нису усвајале југословенску идеју. У једном приказу Слободан Јовановић подвлачи тезу о несагласности између националне политике Српске православне цркве и националне политике онакве каква је формулисана у Начертанију Илије Гарашанина: „Православна црква на дну душе, иако према другим вероисповестима до крајности трпељива“, имала је за идеал искључиво српско уједињење. С друге стране, „Гарашанинов идеал била је једна Југославија која би поред Срба обухватала не само и Хрвате него још и Бугаре. Ово југословенство учинило је нашу владу у извесним приликама и сувише неосетљивом за религиозне разлике које су међу Југословенима постојале; у извесним приликама она је до наивности потцењивала политички значај тих разлика“.
Пошто се приближава стогодишњица краја Првог светског рата и стварања јужнословенске државе, било би добро да се поново укаже и на питање југословенства у српској интелигенцији почетком 20. века, узимајући у обзир све аспекте и водећи рачуна o свакој појединој личности и нијансама по којима су се њихова становишта разликовала.

Посебно желим да истакнем да се одговор није односио на наредни период живота Слободана Јовановића у заједничкој држави када је објавио текстове о Штросмајеру и Рачком у другој половини двадесетих и почетком тридесетих година 20. века. Због сажимања које је довело до непрецизности у објављеном тексту интервјуа, разумљив ми је разлог реаговања академика Василија Крестића, са чијим сам разматрањем питања односа Слободана Јовановића према Хрватима и југословенству, наравно, упознат.