ПОХВАЛА /НЕ/ДОСЛЕДНОСТИ: О ЈУГОСЛОВЕНСТВУ СЛОБОДАНА ЈОВАНОВИЋА

Због чега греши Борис Милосављевић када у разговору објављеном у прошлом броју Печата, а вођеном поводом његове књиге Слободан Јовановић. Теорија, изјављује да „За разлику од неких својих пријатеља, Слободан Јовановић није имао југословенских осећања“, и који нас докази уверавају да ова тврдња није утемељена на научно провереним чињеницама

У прошлом броју Печата, у интервјуу с г. Борисом Милосављевићем вођеним поводом појаве његове књиге Слободан Јовановић. Теорија, интервјуисани је изјавио: „За разлику од неких својих пријатеља, Слободан Јовановић није имао југословенских осећања.“ Ова тврдња уопште није утемељена на научно провереним чињеницама. Она је нетачна и чиста је дезинформација. Да читаоци Печата не би остали у заблуди о тој врсти опредељења С. Јовановића, изнећу више доказа.

Када се 1927. године у Загребу појавила књига Кореспонденција Рачки–Штросмајер, коју је за штампу приредио проф. др Фердо Шишић, Јовановић, који се иначе често оглашавао белешкама, приказима и критикама нових књига, огласио се и овим поводом. Похвалио је Шишићев начин приређивања докумената и, премда никад раније није писао о Рачком и Штросмајеру, нити је научно изучавао време и догађаје у којима су они учествовали, овог пута дао је о њима готово апологетске оцене, које ни у ком случају не проистичу из документације књиге проф. Шишића. Готово опсењен личношћу „великог бискупа“, из којег је извирала „нарочита снага и полет која је неодољиво привлачила људе, и није им давала ни о чем другом да мисле“, Јовановић се без иједног доказа окомио на неповољно мишљење Срба о ђаковачком бискупу. „Код Срба“, написао је Јовановић, „о Штросмајеру се обично погрешно суди, као да би он био један од оних калуђера-дипломата Католичке цркве који, углађеним понашањем и слатким речима, прикривају неке дубоке планове које никоме не казује.“ Јовановић је даље написао да је Штросмајер „у своме јавном раду, био отворен, смео, напрасит, као да не би био епископ, него народни трибун, – и у њега је било тако мало језуитизма, да је успео да се замери и Папи и Аустријском цару и свима мађарским политичарима. Он је био гоњен неком бујном стихијском енергијом, коју је његов пријатељ, Рачки морао усмеравати и обуздавати.“ Закључак Јовановића је да је „само такав вулкански дух“, какав је био Штросмајеров, могао „начинити од Југословенства једну од оних фаталних идеја које руше старе државе и стварају нове“. Сва Јовановићева некритичност и глорификација Штросмајера била је подређена оновременој југословенској државној идеји, па је стога његово писање о ђаковачком бискупу далеко од научно-критичког оцењивања ове занимљиве и за хрватску историју значајне личности.

[restrict]

Из истих идеолошко-политичких разлога Јовановић је без научне уздржаности, без довољно познавања изворног материјала, без конкретних знања о политичким акцијама Фрање Рачког, о овом идеологу својеврсног југословенства, које је било више хрватство него југословенство, писао без задршке, само позитивно и са незаслуженим похвалама. Рачки је, по Јовановићевом виђењу, имао „необично живо предосећање југословенске будућности“. Он је био видовит и зато, вели Јовановић, „кад данас читамо његове списе, нама се чини да кроз њих говори глас народне судбине“. Због, малтене, месијанских идеја Рачког, Јовановић је написао: „У данима кризе српско-хрватских односа ништа не може боље повратити веру у будућност, него две-три стране прочитане из Рачкога. Јер са тога вишег и ширег гледишта са кога Рачки узима ствари, Српско-хрватско јединство изгледа нешто што мора бити.“

ШТРОСМАЈЕР „КАО МОЈСИЈЕ” Приказ Шишићеве књиге из 1929. године, са изреченим оценама о Штросмајеру и Рачком, послужио је Јовановићу само као наговештај обимнијих текстова о двојици хрватских корифеја југословенске мисли. Поводом стогодишњице рођења Рачког, Јовановић је 2. јуна 1929. у Загребу, у Југославенској академији, одржао предавање с темом Фрањо Рачки и југословенска мисао.

Основне идеје којима је Јовановић прожео ово предавање биле су следеће: Рачки је био надахнут културним панславизмом. Иако католик, о православној Русији говорио је с љубављу и поштовањем. Размишљао је не само о културном већ и о религиозном јединству Јужних Словена, „које би се постигло измирењем источне и западне цркве“. Угрожени од Немаца и Мађара, сви Јужни Словени, које Јовановић назива Југословенима, могли су наћи спас само у „слози против туђинских господара“. Будући да је Рачки имао моћ да гледа „далеко у будућност“, „предвиђао је могућност заједничке државе уједињених и ослобођених Југословена“. Он је „прелазио преко разлика вере, историје, културе које су делиле Хрвате од Срба, и на основу истоветности њихових језика проглашавао (је) њихово народно јединство“. Хрвате и Србе сматрао је „за два племена једног те истога народа раздвојена самом повијешћу“. Рачки и Штросмајер желели су да међу Хрватима и Србима „остваре јединство књижевности и науке, јединство свега духовног живота“. „Од нових покољења Рачки је очекивао да, излазећи из уског оквира племенских организација и племенског начина мишљења, створе заједничку српско-хрватску државу која би одговарала захтевима савременог националистичког покрета, и без које није било будућности ни Хрватима ни Србима.“ Историјско и државно право Хрватске служило му је као најопасније оружје против Мађара. У службу отаџбине стављао је и филолошке и историјске расправе. По Јовановићевој оцени, Рачки је био оригиналан и у томе „што је разумео да није довољно причати о Југословенству и за њега се одушевљавати, него треба на основу националних наука израдити читаву југословенску идеологију, која ће прожети цео духовни живот народни и као сви велики системи идеја потпомоћи организовање народне енергије“. Тежио је „таквој српско-хрватској заједници која би, не потирући ни Хрватство ни Српство, створила ширу основу за народни развитак само за себе“. „Међу духовним вођима нашега народа“ – закључак је Јовановића – „Рачкоме припада једно од првих места“.

У есеју Штросмајерова спољашња политика, чији први део је настао 1929, а други 1931. године, Јовановић је читаво писање засновао у првом реду на већ објављене три књиге Кореспонденција Рачки–Штросмајер и на једном делу четвртог тома те документације. Јовановићу није био циљ да напише текст научног већ идеолошко-политичког садржаја. Желео је да својим допадљивим, течним и сугестивним писањем уздигне Штросмајера као творца и предводника југословенске идеје изнад свих смртника, да га учини непогрешивим и непорецивим, да га представи као пророка, којег ће сви хвалити, славити и следити. Због тога је написао: „У колико је старио, Штросмајер је све више окретао своје лице од садашњости и живео у сновима неке далеке југословенске будућности. Он је добијао и изглед и начин говора једног пророка.“ Тај стари Штросмајер је, по оцени Јовановићевој, као Мојсије, гледао у једну обећану земљу, у Југославију, „у коју неће сам никада ући“.

С много основа може се поставити питање: зашто се Јовановић сврстао у ред оних писаца који су идеализовали Рачког и Штросмајера, а овог потоњег претварали чак у пророка и свеца. Зашто је и Јовановић, попут многих његових савременика, заобилазио деликатне теме, као што су: права природа Штросмајерових односа с Римом, Фрањом Јосифом I и Хабзбуршком монархијом, питање хрватског државног права, његов кроатоцентризам, став према православљу, црквеној унији, старословенском језику у литургији Црне Горе и Србије, став према Србима у Хрватској, хрватско-српским односима и многа друга питања. Одговор је јасан. Зато што би о предводницима хрватског југословенског покрета морао рећи и оно што њима не би ишло у прилог. Али у одговору на ово питање не смемо да заборавимо ни време и политички тренутак у којем је Јовановић написао расправе о Рачком и Штросмајеру. То су године после атентата на Стјепана Радића, увођења шестојануарског режима и настојања краља Александра да интегралном југословенском политиком створи унитарну државу. Темељи интегралног југословенства грађени су на идеализованим идеолошким и политичким ставовима Рачког и Штросмајера. Стога режиму краља Александра нису биле потребне научно објективне и свеобухватније студије о Рачком и Штросмајеру. Њих је, са јасним циљем и задатком, требало само уздизати и хвалити, јер, веровало се, баш зато што је реч о Хрватима, да ће Хрвати брже, лакше и масовније прихватити званичну државну идеју о томе да они, заједно са Србима и Словенцима, чине три племена једног народа.

Текстовима о Рачком и Штросмајеру Слободан Јовановић дао је свој допринос јачању интегралне југословенске мисли. Тај допринос није био мали, јер његов углед био је велик. Он је био неоспорни ауторитет и у његово писање нико није сумњао. Напротив, сви су му веровали.

ЗА ПОЛИТИЧКО ВАСПИТАВАЊЕ СРБА И ХРВАТА Хвалоспеве о Рачком и Штросмајеру Јовановић је писао с уверењем да интегрално југословенство није без изгледа, да оно може да учврсти и ојача државу до које му је, као патриоти, веома стало. Занимљиво је и то да се Јовановић никад више, у потоњим деценијама, није вратио теми која се тицала Рачког и Штросмајера и њихове југословенске политике. Ако је, закратко, и поверовао у могући успех државне политике на основама интегралног југословенства, занемаривање те проблематике може да послужи као доказ да се за сва времена ослободио илузија које је имао крајем двадесетих и почетком тридесетих година. Разочаран односима с Хрватима, свестан свих тешкоћа заједничког живљења с њима, Јовановић је кренуо путем умногоме супротним од оног који је трасирао текстовима о Рачком и Штросмајеру. Тако се догодило да је својим радовима и угледом који је имао, за интегралну југословенску мисао придобио знатан број присталица међу Србима, а сам је ту мисао напустио.

Приликом једног јавног разматрања хрватско-српских односа, које се десило децембра 1939. године, Јовановић је изјавио: „(…) ми смо сви грешили што смо претеривали са унитаризмом: наша је жеља трчала испред стварности.“ Овом изјавом признао је да се залагао за национални унитаризам, али да је тај смер политике био погрешан.

Када је интегрална југословенска мисао доживела пораз, Јовановић није одустао од југословенства. Ако је одбачено југословенство као национална идеја, то, по његовом мишљењу, није значило да ће оно бити одбачено као државна идеја. Напротив, предлагао је да се уместо насилног изједначавања Срба и Хрвата ради на њиховом политичком васпитавању, тако што ће им се доказивати „да њихов спас није у њиховом племенском егоизму и фанатизму“, већ у југословенској државној заједници. Залагао се за то да се та заједница уреди тако „да се у њој и Срби и Хрвати осећају као код своје куће“. Уочавао је да је са Хрватима зло, али је веровао да ће без Хрвата бити још горе. Стога је сматрао да не треба постављати питање: „Хоћемо ли ми и Хрвати једни с другима, него морамо ли једни с другима?“ Јовановић је веровао да морамо, јер другачије не можемо ни ми Срби, а ни Хрвати очувати слободу. Другим речима саветовао је и Хрватима и Србима да се сете шта је југословенска мисао за њих значила уочи Првог светског рата, па да је из истих разлога поново пригрле. Чак и после страшних покоља Срба почињених од стране усташа 1941–1945. Јовановић се залагао за државну заједницу са Хрватима. До краја живота он је остао југословенски националиста.

Према томе, није тачна тврдња да Слободан Јовановић, „за разлику од неких својих пријатеља, није имао југословенских осећања“. Он их је и те како имао и у тим осећањима до краја живота остао је доследан. Немам намеру да се упуштам у питање да ли је изречена оцена настала услед недовољне изучености односа С. Јовановића према југословенству, или, можда, из неких других разлога. Али сматрам да смо дужни да на основу научно проверених чињеница изричемо истину. Због тога сам и одлучио да се огласим овим текстом уверен да саопштеним истинама Јовановић неће и не може изгубити од свог угледа и значаја који је у српском народу стекао својим знаменитим делима.                

[/restrict] онлайн займы займ на карту с плохой историейзайм денег на картуонлайн займ на карту сбербанка