МИЛАН РАДУЛОВИЋ (1948–2017) – СВЕДОК КОСОВСКОГ ЗАВЕТА У КУЛТУРИ

У књизи „Уметност и вера“ писао је: „Косовски завет је српско читање, тумачење и живљење савеза који је Бог склопио са човеком, сведочење и потврда снаге и вечног важења тог споразума у српској историји”

Неколико пута сам се обратио Милану Радуловићу са жељом да направимо интервју за „Печат“, а поводом његове изврсне студије о српском културном обрасцу у књижевности. Сваки пут ме је учтиво, али одлучно, одбио, рекавши да уместо разговора могу да прикажем ту књигу. С једне стране, тако је пројавио непатворену скромност, а с друге свест о чињеници да је јавне послове окончао, и да се треба посветити сопственој души. Док сам писао текст за зборник Института за књижевност у његову част, два-три пута сам му предочио како развијам тему о Радуловићевом увођењу владике Николаја и оца Јустина у историју нашег експресионизма. Усред плодотворног дијалога, рекао је да иде у болницу на испитивања. Кратко време после наших разговора, као гром из ведра неба, стигла је вест да је уснуо у Господу, од болести која је међу нама постала епидемија после НАТО „усрећивања“ Републике Српске (1995) и Србије (1999).

[restrict]

Милан Радуловић (13. август 1948, Мало Поље, Хан Пијесак – 30. октобар 2017, Београд) био је историчар књижевности и књижевни критичар, професор на Богословском факултету у Фочи и бивши министар вера Републике Србије (2004–2007). Завршио је Филозофски факултет у Сарајеву 1972, а на Филолошком факултету у Београду 1998. одбранио докторску дисертацију „Уметничка форма и историјски контекст романа Добрице Ћосића“. Од 1982. био је запослен у Институту за књижевност и уметност у Београду. Свети архијерејски синод СПЦ поставио га је 2000. за ванредног професора на Духовној академији Светог Василија Острошког у Фочи, а за редовног професора Православног богословског факултета у Источном Сарајеву изабран је 2009. године. За допринос развоју књижевнокритичке свести у нас овенчан је наградом „Исидора Секулић“. Као историчар књижевности, Милан Радуловић се подробно бавио сагледавањем веза између теологије и литературе, а својом књигом „Модернизам и српска идеалистичка филозофија“ померио је границе читања књижевне прошлости, уводећи у историју домаће књижевне критике „прокажене“ ауторе попут већ поменутих Николаја и Јустина, али и Ксеније Атанасијевић и Владимира Вујића. Објавио је 17 књига и више од 40 научних радова у тематским зборницима, те око 90 научних и стручних радова у књижевним и научним часописима.

Од 2001. до 2004. био је посланик у Народној скупштини Србије, потом министар вера у Влади Србије (2004–2007). СПЦ га је одликовала 2006. орденом Светог Саве првог степена „за делатну љубав према Светој мајци Цркви и истрајно сведочење Христа Васкрслог“.

Радуловић је био министар вера у доба када је Војислав Коштуница показивао, како би Мило Ломпар рекао, шта значи храбра и достојанствена „власт после пораза“ (док су остале гарнитуре на челу Србије после 5. октобра 2000. биле примери шта значи удворичка и кукавичка „власт после издаје“). Коштуница је настојао да досовски квазиреволуционарни хаос претвори у ред и поредак правне државе, па је окупио сараднике који су на том пољу желели да му помогну. Међу њима је био и Радуловић. Неуморно је радио на увођењу темељно заснованог законодавства о црквама и верским заједницама, који је на нашу стварност у овој области успешно применио појам „традиционалне верске заједнице“, учврстивши положај веронауке у домаћем школском систему. Помагао је културну делатност и издаваштво СПЦ, али и осталих, за Србију традиционалних, верских заједница. Зато се и нашао на удару америчке империјалне критике, јер су САД желеле да појам „традиционалних верских заједница“ ишчезне са духовног и културног обзорја простора на коме живимо, и да све буде препуштено безобалном „плурализму“, погодном за лов у мутном.

Као и сваки аутентични Србин, Радуловић је сматрао да је Косовски завет кључ наше културе. У књизи „Уметност и вера“ писао је: „Косовски завет је испуњење основног смисла садржаног у Новом Завјету Господа нашег Исуса Христа; Косовски завет је српско читање, тумачење и живљење савеза који је Бог склопио са човеком, сведочење и потврда снаге и вечног важења тог споразума у српској историји. Овако гласи популарно одређење појма Косовског завета, који представља један потпуно оригиналан мотивски комплекс српске књижевности. Једино у српској књижевности овај књижевни мотив је жива духовна енергија која покреће, самерава и осмишљава животне процесе, културне вредности и историјске токове. (…) Косовски завет је српски културни образац, односно духовна, верска и државотворна свест српске нације.“

Док буде људи попут Милана Радуловића, Косовски завет српског народа ће остати логосна вертикала нашег постојања.              

[/restrict]