Кредити у швајцарцима: Банке лагале па пале!

Пише Дијана Ивановић

Кредити у којима се, након 10 година отплате, главница није умањила већ се повећала, и то у условима стабилне домаће валуте, нису ништа друго до шпекулативни посао који не може да издржи тест правичности и поштености

Најновија пресуда Еврпоског суда о кредитима индексираним у швајцарским францима у Румунији, може и у Србији да реши дилеме у вези с оваквим кредитима, јер Србија има директиве и законе идентичне европским, тврде адвокати из удружења „Швајцарски франак Србија“. Ова пресуда у Србији, али и у региону, може да се сматра историјском зато што је суд потврдио да су банке биле дужне да потрошаче обавесте о свим економским последицама и ризицима у време када су такве кредите нудиле на тржишту, што оне нису учиниле. Напротив…

КРАЈ ПРЕВАРЕ? Ова пресуда може коначно да значи и крај преваре за грађане Србије који су узели кредите у швајцарцима, односно да ће многи уговори бити проглашени ништавним.

Када су банке које су давале ове кредите дошле на српско тржиште, оне су као франшизне банке донеле нека своја правила пословања која важе само за ово тржиште, јер оне та правила не примењују у својим државама.

Неколико је разлога због којих швајцарски франак није смео да уђе као валутна клаузула у уговоре у Србији. Kao прво, НБС штити динар од раста евра, док франак слободно фруктуира на тржишту. Друго, зато што у време финансијске кризе капитал бежи у швајцарски франак који је јака, али и нестабилна валута што показују његови чести скокови. И треће, зато што га нема у монетарном систему Србије. Требало је, и још увек треба времена да се у нашој јавности помери фокус са банака као великих, моћних, и свемогућих система наспрам нас малих и незаштићених појединаца, и да коначно и Срби схвате да, када их банке не информишу о ризицима које преузимају код склапања уговора, то има своје име и своју тежину: непоштено и несавесно пословање, а наши закони то препознају, и само чекамо да их неко примени.

ПРЕНОС РИЗИКА Последња финансијска криза 2008. године отворила је многа питања која се тичу регулације и надзора финансијског сектора на глобалном нивоу. Узроци су се налазили у неодрживом кредитирању, презадужености и недостатку пословног морала. Специфичност светске финансијске кризе из 2008. је да су банке масовно осигурале своје лоше пласмане, преносећи кредитни ризик на осигуравајуће куће. Банке су добро знале да је кредитни ризик велики и да ће доћи до хипотекарне кризе, али су развиле тржиште CDS-ова (финансијски деривати који омогућују банкама да спусте или сасвим неутралишу ризик од банкротирања дужника, односно овим дериватом се кредитни ризик преноси на неку трећу страну, која није уговорна страна у кредитном послу), помоћу којих су неутралисале сопствени кредитни ризик.

РЕКЛАМИРАЊЕ ОБМАНЕ И управо тада у Европи, а такође и у Србији, креће агресивна кампања за кредите индексиране у швајцарцима. Ови кредити, код којих корисник добија динаре, али му се главница кредита и сви ануитети изражавају у швајцарској валути, пласирани су у Србији углавном младим брачним паровима који имају примања у динарима и немају никакве изворе прихода везане за швајцарски франак, посебно не на рок од 30 година, дакле, за ту врсту кредита, кредитно неспособним грађанима, каже адвокат Јелена Павловић, председница Удружења ЦХФ Србија, и додаје:

„Банке у Србији знале су, и као високо специјализовани учесници на финансијском тржишту морале су да знају, да је кредит индексиран у ЦХФ двоструко валутно ризичан, да су корисници кредита због валутне неусклађености кредитно неспособни, да ће осим камате морати свакога месеца да плате и две курсне разлике (прву ЦХФ/ЕВРО и другу ЕВРО/РСД), да ће индексација стално прерачунавати главницу кредита, укратко, да се ради о високоризичном производу, где су обавезе корисника кредита повезане са шпекулацијама на девизном тржишту.

„Уместо да одбију да пласирају такав токсичан производ, већина банака у Србији је одлучила да зарад великих бонуса уђе у ризичан посао, који је престао то да буде оног момента када је држава Србија решила да тај ризик преузме на себе. Овога пута о трошку свих њених пореских обвезника, преко Националне корпорације за осигурање стамбених кредита.

„Док су банке са једне стране мамиле грађане агресивним рекламама и приликама које се не пропуштају да реше своје стамбено питање помоћу њиховог ’неодољивог банкарског производа’, у кампању су укључиле и министре у тадашњој влади, који су од портала Министарства финансија, па све до чланака у новинама на све могуће начине рекламирали ове кредите као најповољније. Са друге стране, исте те банке мамиле су и остале чланове владе да их подрже у кредитирању и да на тај начин допринесу развоју грађевинске индутрије. У тај ’загрљај’ улетели су и грађани и буџет Републике Србије.

„Колико су грађани преварени, сада је кристално јасно – све информације које су корисници добили у банци о стабилности швајцарског франка, мањој каматној стопи, могућности преласка на индексацију у еврима, показале су се већ после неколико година као потпуно бескорисне.

„Оне друге информације (да НБС интервенише само ради паритета ЕВРО/РСД, док то не чини ни са једном другом валутом, ради чега ни једна друга валута осим евра нема никакве везе са вредношћу домаћег новца; да инвеститори у несигурним временима теже да исти задрже, а не да инвестирају, због чега капитал у време кризе бежи у сигурне валуте; да је валута швајцарског франка у економским круговима на гласу као ’сигурна лука’ и означава сигурно уточиште када се ’на морима светских тржишта и берзи дигне олуја’, да је та олуја од 2003. године била извесна, због чега се знало да ће швајцарски франак сигурно јачати у односу на евро, а на коју извесност је више пута упозоравао ММФ, ОЕБС и централна банка Швајцарске, да ће корисник кредита индексираног у швајцарцима бити онемогућен да изађе из таквог кредита, чак и продајом стана, ако се промени валутни пар ЕВРО/ЦХФ у корист ЦХФ, да ће његове будуће обавезе зависити од односа ЦХФ/ЕУР, а затим ЕВРО/РСД) – те најбитније информације ниједан корисник кредита никада од стране банке није добио.“

ШПЕКУЛАЦИЈА КРЕДИТОМ Сваки корисник кредита који има обавезу која се мења како се мења валутни пар ЦХФ/ЕВРО, а затим ЕВРО/РСД, данас је, мимо свог знања и воље, трговац, шпекулант у првом смислу речи, на једном од највећих и најнеизвеснијих светских тржишта – девизном тржишту, и то без без било каквих ограничења колико може да изгуби. У конкретном случају, његове обавезе зависе од тога у ком односу ће бити економија Швајцарске према економији 19 земаља које користе евро, а затим од односа економија тих 19 земаља према економији Србије. Кориснику кредита нико није објаснио каквом ризику ће бити изложен, пре него што је тај исти корисник сву своју имовину, садашњу и будућу ставио на коцку у игри међувалутних парова.

„Наравно да је посреди шпекулација, али не шпекулација корисника кредита, који никада не би ни могао осмислити и тражити од банке такав производ, већ је шпекулација искључиво на страни банака, које су добро знале и морале да знају да ће цена таквог финансирања зависити првенствено од валутних парова и кретања курса валуте швајцарски франак, а не од камате, која је као цена представљена кориснику кредита“, наглашава Јелена Павловић.

ЈЕЛАШИЋЕВО „УПОЗОРЕЊЕ“ Контрааргумент оних који би желели да кориснике кредита у швајцарцима представе као лакоме, коцкарски расположене грађане који су се повели за ниским каматама, па нека сада лупају главу, оличен је у чувеном упозорењу тадашњег гувернера НБС Радована Јелашића да не препоручује грађанима узимање тих кредита, али зашто, није им рекао. Он никада јасно није објаснио који су то заправо ризици и како се могу одразити на обавезе корисника кредита, а посебно шта то значи по обичног човека који није у стању да прочита упозорења централних банака Аустрије, Мађарске, Швајцарске, ММФ-а…, на које их је гувернер преко портала НБС-а упутио да се информишу (иначе, портал је по истраживању нарученом управо од НБС-а из 2006. пратило мање од 1 одсто грађана).

Нашу саговорницу Јелену Павловић питамо да ли је Народна банка Србије могла да спречи банке да неодговорно кредитирају грађане и правна лица?

„Без обзира на намеру Владе Србије да промовише ове кредите, само две мере централне банке могле су све да спрече, а то је: издавање обавезујућих упутстава за банке како да правилно информишу клијенте, и друго – одлуком о начину на који ће банке вршити кредитну анализу. Ниједну од тих мера централна банка није предузела. Банке су све ризике клијентима пређутале, а кредитну анализу за наредних 30 година вршиле су као да ће курс швајцарског франка у односу на динар бити 30 година непромењен. Треба свакако истаћи да пропусти НБС не могу амнестирати одговорне појединце у банкама који су одлучили да ове кредите агресивно пласирају и да на њима истрајавају чак и после 2015.године, када је било свима јасно да овај ’производ’ садржи озбиљну грешку. Кредит у коме се након 10 година отплате, са ануитетима који су увећани 120 одсто, главница није умањила већ се повећала, све у условима када је домаћа валута стабилна, није ништа друго до шпекулативни посао који не може издржати тест правичности и поштености.“

НКОСК Банке у Србији добро су знале коме пласирају ове кредите. Знале су да их пласирају грађанима који су због валутне неусклађености потпуно кредитно неспособни, и којима је на дан узимања кредита зарада била већ преполовљена ратом. Зато су свој кредитни ризик, осим вишеструким средствима обезбеђења (хипотеке, личне менице, осигурање живота, осигурање имовине) осигурале и на терет државе Србије – дикректним пребацивањем кредитног ризика на НКОСК, Националну корпорацију за осигурање стамбених кредита, чији је Република Србија оснивач!

А да ли су информације о ризичности ових кредита имали највиши државни службеници када су одлучили да током 2014. године оснују НКОСК, која, како ће се касније испоставити, осигурава само пласмане банака, а не стамбене кредите, не знамо, али смо готово сигурни да ми, грађани Србије, и не слутимо да смо јемци лоших банкарских пласмана, а још мање колико ће нас то коштати.

Јелена Павловић упозорава: „На веб-страни АПР-а могу се наћи и званични подаци о томе колико пута је НКОСК докапитализован, међутим колико тренутно кредита плаћају сви порески обвезници, за то се већ мора уложити значајан труд, с обзиром на то да је НКОСК последњи Информатор о раду објавио 2011, иако се незванично говори да се ради о више од 2.000 кредита. Да ли порески обвезници у Србији знају да су јемци лоших банкарских пласмана, да ли знају колико ће их то коштати? Не! Ако су банке пласирале кредите валутно неусклађеном становништву, како је такве кредите одобрила НКОСК, као државна институција, која се такође бавила кредитном анализом? Србија је можда једина земља у којој централна банка регулише рад банака и има функцију и штити кориснике банкарских услуга. Драстичан пример сукоба интереса! Све околности заједно чине да грађани, који као порески обвезници плаћају крајњи цех сваког непрофесионалног банкарског пословања, немају никаву стварну контролу над банкарским системом који чине управо иста централна банка и пословне банке.

„Грађани у индексираним кредитима ће сигурно банкротирати, али овога пута с њима банкротира и НКОС, са свим датим гаранцијама које ће Република Србија морати да испуни.

„НКОСК већ по слању друге опомене, плаћа банкама све доспеле неплаћене обавезе корисника кредита, затим наставља да свакога месеца плаћа редовне ануитете и на крају, по продаји некретнине, надокнађује банци до 75 одсто нето губитка банке. Тада регресно тужи корисника кредита, који и не сања о томе да је осигуран само пласман банке, а не кредит, како му је то приликом закључивања уговора представљено. О томе би требало да размишљају не само они који имају те кредите већ и сваки порески обвезник ове државе. Посебно би о овом проблему морали активно и непрестано да размишљају представници судске власти, који у дугогодишњем чекању држе више од 36.000 породица које имају ове кредите.“

Поред тога што се предмети и по неколико година налазе на Апелационом суду коме је 2013. поднета колективна тужба, грађанима је додатно отежан процес јер је Уставни суд муњевитом брзином прогласио неуставним одредбе Законика о кривичном поступку које су предвиђале могућност колективне заштите, иако се радило о уговорним односима којима су обухваћени бројни људи и породице од којих многе нису у могућностии да појединачно туже банке. Иначе, колективна заштита је европски стандард и обавеза ове државе која треба да поштује начела савесности, поштења и професионализма које је сама прописала. И док се српске породице муче с појединачним парницама, грађани Хрватске су исте године поднели колективну тужбу и добили процес.

 На крају, каже наша саговорница, ниједан представник судске власти који у Србији утврди да су ови уговор ништавни, у целости или најмање у индексацији швајцарским франком, неће бити први, већ последњи, јер су исто давно пресудили Врховни суд Исланда, Трговачки суд у Загребу, Врховни суд Аустрије, Врховни суд Мађарске, Врховни суд Шпаније, судови по колективним тужбама потрошача у Грчкој, затим другостепени судови у Италији и Румунији, а јасну смерницу за решавање овога питања је дао током прошлог месеца и Европски суд у Луксембургу. Са свим тим одлукама, јасним директивама, идентичним законима и идентичним чињеничним стањем, шта више чекамо у Србији?     

ДА ЛИ ЈЕ ОВО МОГУЋЕ?!

Карактеристично је искуство Марка Васића.

„Те 2007/2008. године банке су клијентима који су тражили кредите здушно препоручивале кредит у ЦХФ, јер је то, по њиховим речима, стабилна валута што повлачи и нижу камату. Затим иде препорука да се кредит обавезно осигура, јер Управни одбор банке тако лакше и брже одобрава кредит.

На питање да ли је то моје осигурање кредита, уколико се деси да изгубим посао или да настане немогућност плаћања рата у неком периоду, уследио је потврдан одговор од кредитног саветника банке.

Наравно, сваком клијенту то одговара, па сам тако и ја нашао новац за осигурање кредита код Националне корпорације за осигурање стамбених кредита (НКОСК), мислећи да је то заиста добра понуда за ублажавање или анулирање ризика. Лично сам издвојио више од 2.000 евра за то осигурање.

Потпуни шок наступа када сазнате да вам је банка прогласила доспеће кредита услед неплаћања зеленашких обавеза према банци. Тада на снагу ступа НКОСК, који банци плаћа недоспеле рате све док се стан не прода на аукцији.

После продаје стана, клијент сматра да је с кредитним аранжманом завршио, али онда сазнаје да га управо НКОСК даље терети за остатак дуга, јер је непокретност продата упола испод процењене вредности.

Тада схватате да сте издвојили доста новца за осигурање које заправо није ваше већ осигурање банке, што вам никада није ни предочено ни објашњено, напротив.

Постаје јасно да је у питању уговорни однос банка–НКОСК и да клијент са тиме нема никакве везе нити икаквог бенефита, иако је полису уредно платио.

Када сам од банке затражио на увид полису коју сам платио, банка је на све начине избегавала и одбијала да ми је достави, а све због тога да би прикрила ову незакониту радњу која нажалост постоји само у Србији.

Како бих заштитио своја права, помоћ сам затражио од НБС као јединог реулатора банкарског тржишта у Србији, али НБС нажалост изиграва неутралну страну и обичног преносиоца порука између банке и клијента. Наиме, банка изјављује како није дужна да даје било какву документацију клијенту који је по било ком основу у судском процесу с њом, а затим НБС то потврђује?!

Ветар у леђа клијентима је својевремено дао прилично оштар став гувернерке Табаковић према НКОСК-у, али је она убрзо променила своју реторику и потпуно престала да помиње агенцију у јавности, иако се у једном тренутку, непосредно по ступању на дужност, гувернерка запитала чему она заправо служи?

Тако је настала армија клијената банака, којима су уговори раскинути, некретнине продате далеко испод цене у другом или трећем кругу аукцијске продаје, а они после свега бивају утужени од стране НКОСК-а за, у просеку, више десетина хиљада евра, што им се скида са текућих рачуна када се опет запосле. Плени им се друга непокретна и покретна имовина у власништву породице, а чим наследе неку другу имовину, она такође одмах иде на добош и тиме се намирује НКОСК, који је у потпуности обештетио банку из државног буџета. Дакле, имамо армију несолвентних породица са врло неизвесном будућношћу, оптерећених неправедним дуговима, а да иронија буде још већа, НКОСК је финансирана од новца пореских обвезника, дакле свих грађана Србије“, каже Марко Васић.