Ко су лучоноше русофобских схватања

Проблемска и историјска реконструкција русофобије у нас

У књизи Русофобија у Срба 1878–2017. Дејан Мировић задире у саму стварност нашег друштва, преузима ризик да говори о стварима које представљају живо ткиво једне стварности, тематским регистром дотичући сам врх савременог европског и ширег интелектуалног тренутка

У књизи Дејана Мировића Русофобија у Срба 1878 – 2017. одмах пада у очи потпуна европска актуелност саме теме. Јер, ова књига се појављује готово у исти час када и књиге које у француском, италијанском и немачком подручју објашњавају и тумаче појам русофобије. Да је наш аутор био свестан овог обухватнијег контекста своје књиге, показује њено прво поглавље, јер је у њему дат преглед савремених поимања русофобије.

НАГЛАШЕНО ПРОВОКАТИВАН АНГАЖМАН Но, наш аутор – своје излагање о четири књиге које тематизују проблем русофобије – почиње разматрањем књиге Русофобија руског научника Шафаревича, која је објављена 1992. године. Он потом описује књигу Русофобија италијанског новинара Дела Кјезе и изузетну књигу Русија – Запад (хиљаду година рата) швајцарског новинара и публицисте Ги Метана. Обе су објављене у 2015. години. Као последња у овом низу, појављује се књига Слика непријатеља: Русија (историја једне демонизације) аустријског новинара и публицисте Ханса Хофбауера, која је објављена 2016. године.

Све четири књиге су посвећене питању русофобије као феномена: околност да су њихови аутори припадници различитих народа даје посебан значај подударностима између њихових судова, као што нам њихове разлике илуструју различите културноисторијске контексте у којима се осветљава историјска улога Русије, њен политички и културни домашај, као и представе о њој унутар доминантног медијског и културног тока у западним (америчким) подручјима.

Тако Дејан Мировић досеже, тематским регистром своје књиге, сам врх савременог интелектуалног тренутка. Оно што је тема многих интелектуалних разговора, што је дискусија која обухвата различите историјске, социолошке, правне, политичке, књижевне и културне слојеве, приказано је у свом дугом трајању. Но, наш аутор уноси нешто сасвим особено у општи оквир описане проблематике: он не пише књигу о русофобији као таквој, односно о западном (америчком) пореклу русофобских представа, премда такви садржаји постоје у појединим пишчевим назнакама, него пише књигу о русофобији код нас. Он, дакле, задире у саму стварност нашег друштва, преузима ризик да говори о стварима које представљају живо ткиво једне стварности, јер има критички осветљених аутора који су живи. Тако наш аутор улази у једну врсту дискусије која је испуњена осетљивошћу, па његова књига има наглашено провокативан ангажман.

[restrict]

ДУБОКИ ЗАСАДИ РУСКОГ УТИЦАЈА У овој књизи суочавамо се са два различита аспекта једне исте теме: с проблемом генезе и са садржајима структуре. Генеза русофобије у нас подразумева преглед историјског кретања које описује историјске чиниоце и актере у њима. Почетни моменат унутар одабраног периода везан је за Берлински конгрес и настајање политичких странака у нас: то је време око 1878. године. Никако није сувишно – посебно са аспекта генезе – назначити да је цео XVIII и велики део XIX века у нас испуњен значајним руским утицајима: због католичког прозелитизма у Аустрији, патријарх Арсеније III Чарнојевић писао је чувену посланицу руском министру Головину 1705. године; потом је рускословенски језик постао део нашег црквеног богослужења; док се религијски просветитељ Рајић школовао у Кијевској духовној академији, дотле је секуларни просветитељ Орфелин објавио у Венецији Житије Петра Великог које је посвећено руској царици Катарини II; на саветовању у Враћевшници 1810. године, наш највећи западњак Доситеј предлагао је да се следи Русија а не Аустрија.

Све то показује дубоке засаде руског утицаја – и црквеног и секуларног – у нас. На тој подлози настаје једно противкретање које добија наглашено политички садржај, да би он временом постајао и културни. Ту је корен разилажења између русофилских представа које су распрострањене у српском народу и значајне интелектуалне струје културног и политичког мишљења која има русофобски карактер: у њој проналазимо проаустријску оријентацију Напредне странке и наглашено западњаштво грађанске интелигенције до Првог светског рата, антисовјетску оријентацију после Првог светског рата, титоистичко југословенство после 1948. године, другосрбијанску оријентацију после распада Југославије 1991.

У приказивању учесника овог кретања, наш аутор дефинише елементе структуре русофобије: појам, схватања, топосе, облике. Они конституишу русофобију као важан како оперативни тако и начелни појам. Сам појам русофобије је, нарочито у књизи Ги Метана, разложен на четири модела: француски, енглески, немачки и амерички модел. Наш аутор, говорећи о различитим личностима у српској култури, показује преплитање различитих модела русофобије унутар каткад идеолошки супротстављених начина мишљења. То нам показује да његова књига има стабилан теоријски оквир.

ПРЕДОДРЕЂЕН ЗА РУСОФОБСКИ НАЧИН МИШЉЕЊА Она – у настојању да означи токове русофобског мишљења у српској интелигенцији – оцртава портрете различитих политичких и културних личности. Јер, Дејан Мировић настоји да опише различите ставове, схватања и поступке истакнутих политичких, интелектуалних и књижевних личности нашег друштва. Он, дакле, анализира феномен русофобије преко деловања истакнутих појединаца у српском друштву, да би их потом доводио у везу са истраживањима јавног мњења, са социолошким пресецима стања јавне свести. Тиме је створио слику појединца у односу са сликом друштва, као и опис интеракције односа између појединих ставова и онога што се конституише као опште мишљење.

У књизи је снажно наглашена веза између западних политичких чинилаца и токова русофобских представа и мишљења у нашем друштву. Јер, велика склоност ка западним политичким вредностима врло често је код нас праћена снажном русофобском оријентацијом у односу на конкретне интересе Русије. О чему је овде реч? О томе да се не доводе у везу категорије исте врсте. Док се о западним (америчким) утицајима циљано говори као о вредностима, дотле се о руским утицајима превасходно говори као о интересима. Оправдано би, међутим, било да се утицаји пореде као интереси у оба случаја или као вредности на обе стране таса. У том правцу, књига има и један аспект везан за руско друштво, што чини значајном њену везу са Шафаревичем, јер она показује да је ова неравнотежа плод западних утицаја и унутрашњег кретања самог руског друштва од Петра Великог, па има своје заточнике и у самој Русији. Она је, дакле, један референтни начин мишљења који припада руској интелектуалној матрици. Као великог репрезентанта русофобског начина мишљења у нас, наш аутор узима Милана Пироћанца, који је био вођа једне од прве три политичке странке у Србији: анализом његовог дневника, наш аутор показује да његова политика није била тек превасходно оријентисана ка Аустрији, него је у исто време била натопљена једном врстом културних представа које су његову личност чиниле готово предодређеном за русофобски начин мишљења. На сличан начин су осветљени Чедомиљ Мијатовић и краљ Милан.

ПРИЈЕМЧИВ ЗА НИЈАНСЕ Но, истакнути члан Напредне странке, потом и њен вођа, Стојан Новаковић послужио је – баш зато што је сама странка имала један проаустријски оквир – нашем аутору да направи једно фино разликовање. Он, наиме, показује како је Стојан Новаковић постепено еволуирао од првобитног става и заузео један продуктиван став који је подразумевао рационалну русофилију: као једну врсту плодотворности руског утицаја у резултанти српских интереса. То значи да наш аутор није тотализовао представу о Напредној странци него је показао како је унутар ове политичке оријентације дошло до диференцирања услед аутономних садржаја српског искуства.

Унутар наше интелектуалне елите, пак, у периоду до Првог светског рата, постоји снажна матрица русофобских ставова: наш аутор је прати у анализи исказа Јована Скерлића. Као да апсолутна фасцинација западним (француским, демократским) представама и вредностима постаје подлога за негативну фасцинацију руским (царистичким) садржајима. После Првог светског рата долази до разгранавања ових негативних диспозиција, јер оне опстају у другом идеолошком кључу: русофобија као културнополитички појам бива подведена под идеолошки појам совјетофобије. Критика комунизма се појављује као идеално покриће за цветање русофобије. Но, наш аутор остаје пријемчив за нијансе. Тако у исказима Слободана Јовановића препознаје изразито русофобске садржаје, који су, међутим, праћени са уравнотеженим, позитивним и прецизним осветљавањима руске политике.

Нису без значаја и занимљивости ни разматрања дела истакнутих писаца: док је Григорије Божовић осветљен у свом наглашено русофилском ставу, дотле су Драгиша Васић и Милош Црњански осликани у комплексности и разностраности својих схватања. Премда је Драгиша Васић био изразити русофил, наш аутор осветљава сложене односе између таквог културног става, који очитује пишчев спис Утисци из Русије, и српске националне идеје, коју је – пред Других светски рат – обновио Српски културни клуб, као организација у којој је било западних (енглеских) утицаја. Сама српска национална идеја – како је то упечатљиво показао Милош Тимотијевић у недавној монографији о Драгиши Васићу – схваћена је као плод једног скрајнутог континуитета, који почиње од деветнаестовековних националних либерала, најизразитије окупљених око Либералне странке Јована Ристића.

ОКАМЕЊЕНИ ТАБУ У НАШОЈ ЈАВНОСТИ И наш аутор – у случају Драгише Васића – покушава да укаже на околност да је пишчев став према Русији био везан за извесну српску националну либералну оријентацију. Тако он дотиче готово окамењени табу у нашој јавности, по којем је либерално само оно што је антинационално. Та формула, коју је јавно заковала титоистичка интелигенција у свом пост-комунистичком постојању, дубоко је неистинита, јер су – сасвим супротно од свега тога – национални либерали били врло битан чинилац демократског мишљења унутар српске друштвене стварности. Одједном постаје видно да русофилија није нужно везана за не-либералне садржаје у нашем политичком животу.

Наш аутор оцртава и занимљив портрет Милоша Црњанског: изразити антикомуниста, Црњански се показује у великој сложености свог лика, јер се у његовим уметничким текстовима и политичким чланцима уочавају елементи словенофилије, па унутар тога и русофилије. Показује се да између идеолошке и културнополитичке стварности има различитих односа, да они остављају разуђене трагове у једно духовном свету, који се распростире од симбола и садржаја у књижевним ликовима до новинских чланака и дипломатских извештаја.

 Док је период између  1918 и 1941. године превасходно одређен својим совјетофобским обликом, дотле после 1948. године и раскида са Информбироом бивају појачани облици систематске индоктринације друштва различитим садржајима. Они испод совјетофобског оквира у суштини негативно тематизују разнородне садржаје руске традиције. Наш аутор прати такво кретање унутар представника владајуће елите, односно унутар Комунистичке партије: посебно место у његовим анализама заузима портрет Милована Ђиласа као једног од значајних експонената како прозападног начина мишљења, тако и човека који је оснажио топосе русофобског дискурса.

Упоредном анализом Ђиласових исказа у времену док је био у врху комунистичке резултанте и у времену када ју је напустио, наш аутор долази до закључка како је гласовити дисидент о истим стварима писао противуречно. Његове мене су складне са западном (америчком) традицијом српских „либералних“ комуниста, у којој посебно место заузима Марко Никезић. Он је – вели наш аутор – имао изразито прецизно формулисане негативне ставове према руској политици, који су – у списима Латинке Перовић и наше другосрбијанске интелигенције – формирали доминантну матрицу јавног мишљења у нас. У тој матрици, пак, наша академска и универзитетска јавност – и ти ауторови судови су у потпуној подударности са Ги Метановим увидима – представља лучоношу једног русофобског схватања како историјских тако и културних ствари.

Постављена више као проблемска него као историјска реконструкција русофобије у нас, књига Дејана Мировића има богате садржаје. У њих спадају, рецимо, истраживачки приказ листа Видело као партијског органа Напредне странке, осветљавање истакнутих личности, објашњавање појава, појмова и погледа, откривање више слојева унутар појединачних ситуација. Упуштајући се у једну тему која је на врху актуелних тема, њен аутор је исказао свој интелектуални ангажман на линији русофилије. То се код њега преплиће у два тона. Он емотивно прати расположење које припада широком спектру наших људи, док истовремено показује слух за рационалне апекте русофилије: за оно што упућује нашу државну, интелектуалну културну политику ка садржајима који су афирмативни према руском присуству – овде и сада.    

Излагање на промоцији књиге Русофобија у Срба 1878 – 2017. на Међународном сајму књига у Београду

[/restrict]