Књижевност и (Октобарска) револуција

Ентузијастичко представљање Револуције руска, и не само руска књижевност концептуализује независно од пропаганде Комунистичке партије, у извесном смислу чак и пре ње. Ниједан пропагандни напор бољшевика не може се мерити са утиском који на читаоца остављају чувене поеме Александра Блока „Дванаесторица“ и „Скити“. Подударност бољшевичке пропагандне и Блокове песничке визије довољно је упадљива да може осветлити и неке дубље проблеме везане за однос књижевности и револуције

Стогодишњица Октобарске револуције, како се уобичајено назива, или друге фазе Руске револуције, како постепено руска наука покушава да реконцептуализује овај догађај, неминовно повлачи за собом преиспитивање наслеђа овог епохалног преокрета у историји европских земаља. Неки помаци су већ очигледни, и тичу се наратива који са маргина представе о Револуцији полако добијају своје место у центру. Тако, на пример, некада одбацивана као завера, теза о немачком финансирању Лењина и најближих сарадника доспела је у мејнстрим, па је недавно и Дојче веле (не без претензија да припрети) објавио инструктиван чланак о томе. Тиме се руши једна од темељних слика Револуције, слика спонтано организованог народа који руши тирански режим и доноси слободу. Међутим, представа о црвеном октобру 1917. као месецу еманципације остаће да живи, за шта загрижене присталице марксизма имају да захвале добрим делом уметницима, дакле онима који стварају слике – било визуелне, било саткане од речи.

[restrict]

МАНИФЕСТ ШАМАР ЈАВНОМ МЊЕЊУ Упрошћено разумевање овог односа подразумевало би да су уметници креирали слику револуције коју би Агитпроп пожелео – али ствар је кудикамо сложенија. Наиме, ентузијастичко представљање револуције руска, и не само руска књижевност концептуализује независно од пропаганде Комунистичке партије, у извесном смислу чак и пре ње. Ниједан пропагандни напор бољшевика (укључив ту и књижевна дела) не може се мерити с утиском који на читаоца остављају чувене поеме Александра Блока „Дванаесторица“ и „Скити“. Ипак, подударност бољшевичке пропагандне и Блокове песничке визије довољно је упадљива да може осветлити и неке дубље проблеме везане за однос књижевности и револуције.

Наиме, Блоков уметнички развој текао је сасвим неповезано с марксистичким концептуализацијама уметности, сувопарно оријентисаним ка реализму као врхунцу уметничког стварања. Сублимирање различитих традиција руске културе у кључу револуције, које је Блок извео у поменутим поемама, зато за резултат даје више него што бољшевизам може да разуме, захтева, а у крајњу руку и прихвати. У књижевности и за књижевнике револуција представља нешто више и шире него за револуционаре саме. Управо због тога, револуционарност као осећање времена у књижевности може претходити политичкој револуцији, неко време ићи напоредо с њом, али и доћи у (по књижевнике, последично и по уметничку слободу) мимоход с њом. Зато се може рећи да револуционарне уметничке праксе претходе револуцији, у њеном почетном стадијуму иду паралелно с њом, али се у одсудном тренутку краја двадесетих и почетка тридесетих година, с променом револуционарне парадигме, постепено гасе, настављајући своју егзистенцију на Западу.

Овај процес највидљивији је на примеру руског футуризма, који се, иако се у историји везује за комунизам у оној мери у којој се италијански футуризам везује за фашизам, заправо развија иницијално независно од идеологије. Наиме, већ први футуристички манифест у Русији Шамар јавном мњењу, који потписују Д. Бурљук, А. Кручоних, В. Хлебљиков и најпознатији међу њима Владимир Мајаковски, објављен је у децембру 1912. године. Његов садржај експлицитно реферише на чисто уметничку сферу, као побуна на тада преовлађујући симболизам у руској поезији (одакле је поникао и претходно поменути Блок). Отежана комуникативност раног футуризма као да укида његову пропагандну употребљивост: преобликовања речи, неологизми и други видови онеобичавања песничког језика сведоче о дубокој књижевној заснованости футуристичког покрета, сасвим супротно од марксистичког разумевања књижевног развоја. Наиме, за Маркса, како је писао у Немачкој идеологији, а што је утицало на касније свеукупно разумевање историје људске духовности унутар теоријског мишљења на левици, ниједна чињеница свести, тиме и књижевност, не може имати самосталан развој јер „само људи, развијајући своју материјалну продукцију и своје узајамне материјалне односе, заједно са том својом стварношћу мењају и своје мишљење и производе тог мишљења“.

ПРОИЗВОД МИШЉЕЊА За марксисте, један од „производа тог мишљења“ је и књижевност. Отуда, свака књижевност која је настала за време буржоаског друштва и његових „материјалних односа“ не може бити истински књижевност револуционарног пролетаријата. Макар с тим премисама прокламован је, почетком Стаљинове ере, соцреализам као апсолутни уметнички корак уназад у односу на авангардну књижевност. Ипак, у почетку је деловало да није тако. Мајаковски, без обзира на интимно мишљење вођа револуције о његовој поезији, заузимао је истакнуто место у совјетском друштву, а објављиване су збирке поезије и других превратничких песника, чак не само и футуриста. Револуција, као и авангардна књижевност, носила је интернационални предзнак у свом кретању, а превратнички потенцијал рушења старог тражио је своју подршку у свим сферама људске активности, па и у поезији. Међутим, са марксистичке тачке гледишта, овај савез револуције и поезије не може бити идеолошког и доктринарног, већ искључиво инструменталног типа. Отуда, иако је у језички и визуелни идентитет ране револуције недвосмислено утиснут печат авангардних уметничких стилова (футуризма, конструктивизма), то није био Лењинов и Стаљинов природни већ изнуђени избор. Уосталом, није ли њихов миљеник био Горки?

СУДБИНЕ (КОНТРА)РЕВОЛУЦИОНАРА Децембра 1925. пронађено је тело Сергеја Јесењина. Званична истрага утврдила је да је реч о самоубиству, мада до дан-данас нису престале контроверзе које је овај чин изазвао и добар део књижевне јавности (као и у случају Бранка Миљковића код нас) тврди да је у питању убиство. Априла 1930. године пронађен је мртав и Владимир Мајаковски. Овај пут заиста је реч о самоубиству. Двојица песника уложили су свој песнички дар и енергију у стварање новог друштва, у којем, недвосмислено им је било јасно, за песнике, укључив и њих, места није било. Ово осећање духовне пустоши и неслободе, које примећују и српски књижевници у путописима из совјетске Русије (Д. Васић, С. Винавер) заправо је непосредна последица марксистичког мишљења.

Такође, већ од самог почетка, у новом поретку није било места за противнике комунизма. Николај Гумиљов стрељан је у Петрограду 1921. године, а његова супруга Ана Ахматова и син Лев трпели су прогоне. У транзитном логору у Владивостоку, после низа година у прогонству, умро је Осип Мандељштам, у затворској болници у опкољеном Лењинграду смрт је дошла и по Данила Хармса, а судбина Михаила Булгакова добро је позната. Истовремено, неки од сјајних приповедача емигрирали су. Из заграничја објављивали су Иван Шмељов, Иван Буњин и Гајто Газданов, а Владимир Набоков своју каријеру наставио је у оквирима америчке књижевности. Сви они били су осуђивани или протеривани на основу монтираних процеса, па ипак – ако се и даље држимо марксистичке доктрине – они и јесу били контрареволуционарни, у најмању руку сувишни у том поретку. Јер ако књижевност настаје као производ свести коју креирају материјални односи у једном друштву, онда она не може, без завере или заблуде (метафора коју је користио Виктор Шкловски када се јавно „посипао пепелом“), личити на „декадентну буржоаску“ уметност. Отуда, и Николај Гумиљов и Осип Мандељштам јесу били контрареволуционарни, какав је, уосталом, био и живот самих Руса.

Коначно, последњи ексер у мртвачки ковчег за руску авангарду закован је октроисаним ступањем соцреализма на књижевну сцену. Стаљиновој доктрини једне социјалистичке државе која се брани од спољашњих и унутрашњих непријатеља аналогно је био потребан редуктиван уметнички систем у којем није било места недоумицама о уметничкој инвенцији и слободи. Међу корице објављених књига ишло је оно што се могло „објаснити дијалектичким материјализмом“, а оно што му је измицало остајало је у фиокама, попут романа одакле смо преузели цитат из ове реченице (Мајстор и Маргарита, М. Булгаков).

За књижевнике, револуција је била нешто веће и свеобухватније од догађаја који су спровели револуционари. За револуционаре, књижевност је била слушкиња револуције коју је лако било отерати или примирити – по потреби. Данас, један век после револуције, књижевна уметност има сву слободу, препуштена „једино“ цензорским правилима тржишта, на коме ништа што не повлађује масовном (не)укусу не може бити исплативо/одрживо/живо, док оно што је субвенционисано мора бити и подобно. Од кога су онда креатори културне политике данас учили – од прогоњених или прогонитеља? Истина, аутентично непоћудне писце више нико не прогони у Сибир, али нити објављује, нити чита.    

[/restrict]