Зона сумрака – Херта у татиним чизмама

Основни је ред да када дођете у нечију кућу, не вређате домаћина. Исправно је, такође, говорити истину, и када она није пријатна. Како решити ову ситуацију? Једноставно, или избегавате одлазак у госте код људи које не поштујете, или истину у датом тренутку подређујете пристојности. Све друго је одраз обичног простаклука

У Италији постоје две врсте фашиста – рекао је чувени италијански писац Енио Флајано – једни су фашисти, а други антифашисти. – Што је потпуно истинито и за Немачку. Овај сукоб у самоме себи носио је нобеловац Гинтер Грас, некадашњи борац 10. Вафен СС дивизије Фрундсберг, а потоњи оштар критичар националсоцијализма. Грас је амбивалентан однос имао и према Србима. Док се 1999. године ватрено залагао за бомбардовање СРЈ, 2014. је ревидирао свој став. Његов саборац са ратишта у Украјини и Померанији, банатски Шваба Милер из Ничидорфа у Румунији, није имао овакав унутрашњи сукоб. По сведочењу његове кћери Херте, Милер је волео да, после неколико пића, с пријатељима пева нацистичке песме. Херта се овога стидела и оцу је због тога, како сама тврди, „отежавала живот“. Међутим, сукоб на релацији тата и кћер, нациста и антинациста, сасвим је површан, и у суштини њих двоје су исто, само под различитим именима. Није шија него врат, што би се рекло.

[restrict]

На основу чега се усуђујемо да доносимо овакав суд? Немамо цитате тате Милера, не знамо чак ни његово име, али припадништво СС-у нам даје довољно назнака. Што се Херте Милер тиче, нажалост, имамо и превише цитата и то само оних датих протеклих дана у Београду, где је гостовала поводом Сајма књига. Нобеловка, попут Граса, Херта Милер каже: „Нисам пацифисткиња и верујем да се неке ситуације могу решити само одређеним захватима. Када постоји рат, тада мора да се изврши захват како би једна страна изгубила све и била поражена од друге стране.“ Ратни сукоб, овакав како га је Херта описала, не спада у домен класичног рата, који за циљ по Карлу Шмиту има постизање мировног споразума, него тоталног рата, чији је циљ потпуно уништење непријатеља. Један од првих отворених заговорника тоталног рата био је нацистички министар пропаганде Јозеф Гебелс, који је своје следбенике фебруара 1943. отворено упитао: „Да ли желите тотални рат? Ако је неопходно, да ли желите рат тоталнији и радикалнији од било чега што можемо и да замислимо?“ По схватању начина на који треба ратовати, дакле, Херта и њен тата се нимало не разликују. Циљ је не мир него потпуно уништење непријатеља. Чак и њена терминологија подсећа на нацистичку: коначно решење – одређени захват.

Ни узроци за рат се не разликују много. Милерова објашњава да људи који су нападнути морају да имају подршку са стране, уколико сами не успевају да се одбране од јаче силе. Управо је ово био и Хитлеров аргумент прво за комадање Чешке (судетски Немци били су потлачени и угњетавани), а потом и Пољске, те им је притекао у помоћ. Штавише, Хитлер није био ограничен само на патњу свог, немачког народа, него ноћу није могао да спава ни због патњи Хрвата заточених у Југославији и, још важније, Украјинаца које је малтретирао Стаљин. За ове Украјинце борио се Хертин тата у 10. СС дивизији, а борила би се и она. Само је Стаљина заменио Путин: „У Украјини је много људи настрадало и верујем да би тим људима морало да се да оружје зато што се неке победе не могу тек тако извојевати. Питам се зашто постоји НАТО? Руси могу тотално да униште ту земљу… У Украјини практично не може нормално да се живи само зато што су хтели у Европску унију.“ Све је исто к’о и 1941.

Херта Милер кроз диоптрију ’41. гледа и на сукобе у бившој Југославији. Као што су Павелићеве усташе своје злочине над Србима правдале њиховом побуном против младе хрватске државе рођене после 23 године дугог тамничења у Југославији, тако и Херта Милер све објашњава злом национализма у којем је учествовала и Српска православна црква. Херта Милер, наравно, има право да све ово мисли, мада би због изреченог, да није прекривено плаштом либерализма, у многобројним земљама, укључујући и њену Немачку, била позвана на кривичну одговорност. Може бити позвана и у Стокхолм да јој се уручи Нобелова награда за књижевност, па чак и у Осло да јој се додели она за мир. Када ју је Обама добио, може и она упркос, или захваљујући, својим ставовима о рату и миру. Проблем је што таква особа не треба да буде позивана у Београд у било каквом званичном својству, а ако се и нађе неко сумњивих церебралних или моралних капацитета ко ће то учинити, она би, као достојанствена жена, требало такав позив да с гнушањем одбије. Достојанства овде, међутим, нема. Да је достојанствена, пре би за Нобела написала роман о страдању жртава свог оца на Источном фронту, него своје мајке у совјетском заробљеништву. Тек онда би, можда, имала право да моралише по Београду. То шта је она напричала не говори само о нивоу њеног достојанства и моралности него и о инсуфицијенцији интелигенције, информисаности, знања и аналитичности неочекиваних за једног нобеловца. „Била сам изненађена да се све то дешава у Југославији која је била отворена земља и у којој су људи могли да путују. Из моје перспективе живота у Румунији, Југославија је била полурај. Изненадило ме да је у таквој земљи експлодирао национализам.“ Ако у Чаушескуовој Румунији није могла да чује за 1941. или за 1971. у Хрватској, 1955. или 1981. на Косову, могла је по одласку у Берлин да се мало распита, ако је већ хтела да о томе мудрује. По овој логици, и Радију Слободна Европа треба доделити Нобелову награду за књижевност, јер Хертина знања о свету очито не превазилазе домет пропагандног оруђа америчког Конгреса.   

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *