ВРУЋ КРОМПИР КАТАЛОНИЈЕ

Референдум – номинално највиши израз демократског изјашњавања – следио је крв у жилама „европског“ Мадрида, па је демократија одмах извела на улице Барселоне палице и шлемове

[restrict]

Не пада снег да помори свет него је референдум о отцепљењу Каталоније од Шпаније дошао као наручен да „ЕУ зверка“ покаже свој прави лик. Народни плебисцит зауставља дах демо(н)кратора у Европској унији након што су Шпанци у Каталонији најавили народно изјашњавање о томе да ли њихова покрајина и даље жели да буде део шпанске државе и, следствено, остане чланица Уније.

ЗВАНИЧНИ МУК Референдум – номинално највиши израз демократског изјашњавања од „грчких календи“ до данас – следио је крв у жилама „европског“ Мадрида, па је демократија одмах извела на улице Барселоне палице и шлемове, док је Брисел, на палице и шлемове, упутио у Барселону званични мук. Синхроно „већина председника влада у ЕУ престоницама, које су се, иначе, промптно оглашавале на најмањи звук брегзита у Британији, изгубили су напрасно моћ говора. „Нигде крика или осуде; нигде званичних саопштења, шока и згражавања над бруталним третманом Каталонаца“ (Џејмс Ландел, „Би-Би-Си“).
Премијер Белгије Шарл Мишел смогао је одважности да каже како „насиље није никада одговор“. Ни реч више… Неко ће и пронаћи да је и словеначки председник владе Миро Церар „забринут“ за демократију Европске уније. И то је највише докле је у овој каталонској саги ЕУ званично дошла у одбрани „хуманизма и ренесансе“.
Шта се то догодило у бриселском кафкијанском замку, а у сусрету са демократијом која се одважила да практикује демократију у њеном изворном, семантичком и лексичком значењу? Догодио се, рећи ће један корпус лондонских посматрача, страх од демократије. Ако Каталонија успе да из чељусти Мадрида и његовог Брисела ишчупа делић ортодоксне демократије, шта ће остати од псеудо „европског сна“ који, како време пролази, постаје све више изневерена нада.
Каталонија је лоше знамење и упутство за опрез – наћи ће се у делу лондонских анализа. Каталонија асоцира на сепаратистичку сабласт Северне Италије; Каталонија је опасан пример Корзици; пример за размишљање Фландрији; узор за Јужни Тирол; ноћна мора и питање како би Брисел третирао сепаратизам једног Курдистана; како ће баратати с Кримом у Украјини… Империја (каква је све више ЕУ) по природи не решава него одлаже унутрашње супротности.
Европска унија је фундаментално гадљива на сепаратистичке покрете, али не и оне који јој хране пантагруелску глад за хегемонијом. Држава која дословно држи до своје суверености или настоји да је практикује природна је негација Европске уније.

КОСТ У ГРЛУ ЕВРОПСКЕ ИДЕЈЕ Каталонски феномен отвара серију шпанских и европских геостратешких питања. Да ли ће се, питају неке лондонске анализе, Каталонија, ако јој Велики брат дозволи да се некажњено одвоји од Шпаније, прикључити Европској унији као суверена држава, или ће пак бити кост у грлу „европске идеје“?
Шта ће се десити када се од Шпаније отцепи тако важан део територије на који отпада двадесет (20) посто целокупног привредног богатства ове државе? Ко ће свету и Европи отплаћивати велики шпански суверени дуг… Хоће ли Каталонија ући у зону евра? И, на крају, шта ће се догодити ако увређени Мадрид потегне вето на све ове виталне секторе и на евентуални захтев Каталоније да се као суверена држава прикључи ЕУ?
Каталонски регионални лидер Карлес Пуџдемон огласио је већ победу (и пре референдума) коју ће тек морати да чупа из чељусти шпанске државе.
Председник шпанске владе Маријано Рахој извео је на улице полицију да грубом силом спречи Каталонце да убацују листиће у референдумске кутије. Рахој је током целе каталонске драме истицао да шпанска држава брани суверенитет, будући да Устав земље забрањује сваку сецесију.
Проблем са одбраном Устава, по сваку цену и свим средствима, ретко када делује умиљато. Европска историја говори да војна и полицијска сила мало када – ако икада – испостављају решење и одговор на захтеве народа за националну независност. „Да су војска и полиција одговор, Ирска би још била у Уједињеном Краљевству.“
Лондонски „Ивнинг стандард“ ће на ову тему, а поводом дешавања у Каталонији, написати (понедељак, 2. октобар): „Можда Рахој има своје аргументе и идеје када изводи полицију на Ла Рамблу (авенија у Барселони), али је истовремено удахнуо нови живот шпанском сепаратизму.“
Каталонски сепаратизам има дугу историју, али је ретко када у Европи наилазио на уво које би га слушало. Сама Каталонија је богата регија која у шпанској држави ужива меру самоуправе, али је увек тежила да се што више одвоји од сиромашнијег дела земље. У колективном доживљају Каталонаца ферментира клица сепаратизма. Покушај Мадрида да, уз употребу државне силе, спречи каталонски референдум, обезбедио је сада каталонском сепаратизму степен извесне оправданости на рубу легитимности, која би „само неколико седмица раније била незамислива“ („Ивнинг стандард“).

КАМЕН О ВРАТУ Референдум о независности Каталоније није законски обавезујући, али јесте камен о врату Мадрида. Непосредно пред плебисцит, каталонска регионална влада објавила је, међутим, намеру да прогласи независност Каталоније ако би гласачи на референдуму већински казали „си“ (да). Ово је најављено упркос томе што, ако је веровати испитивањима јавног расположења, најмање половина од 7,5 милиона Каталонаца жели да остане у саставу Шпаније. Брутална репресија Мадрида према каталонском сепаратизму отворила је сада, коментарише се у Лондону, многа питања, нарочито она која се не допадају ни Мадриду ни Европској унији.
ЕУ се до сада, у каталонској причи, углавном оглашавала са деликатног одстојања, при томе позивајући на политички дијалог. Али у просторијама бриселске централе Рахој и његов обрачун са присталицама сепаратизма били су синхрони са „музичким жељама“ Брисела, а каталонски сепаратисти су прекомандовани у устанике против Устава и с оне стране симпатија бриселске бирократије.
Каталонија се сада у Британији доживљава као велика тема – у паралели са мукама британског брегзита. Опозициони политичари на Острву позивају владу у Вестминстеру да изађе на чистину и изјасни се ком се царству приклања у овој шпанској епизоди. Винс Кејбл, вођа Либералне партије чија је политика останка Британије у Европској унији, позвао је у његов кабинет шпанског амбасадора да би му, по неким изворима, саопштио незадовољство начином на који се државна сила у Шпанији обрачунава са активистима отцепљења Каталоније.
У име Вајтхола, шеф дипломатије Борис Џонсон задовољио се твитом у ком пише како је Каталонија „унутрашње питање“ Шпаније, како се Устав Шпаније „мора поштовати“ и како је Шпанија „добар пријатељ Британије“, што би (ово са поштовањем Устава) требало да значи да је у земљи Магна карте употреба силе над људима који не мисле као државна власт васпитна метода коју би свака демократија достојна свог имена усвојила и применила. Истина, Борис Џонсон је, у изјави „Ројтерсу“, рекао да је „забринут“ због насиља шпанске државе над каталонским сепаратистима. „Гардијан“ такође није присталица оваквог понашања једне ЕУ чланице према захтеву за одржавање референдума; „бруталност шпанске полиције (у настојању да спречи референдумско изјашњавање) није забележена у Шпанији још од Франкове диктатуре“. Готово 42 године после њега, Каталонија је сада, иде теза, претећа порука свима у свету који би покушали нешто као Каталонци. А шта ћемо са Повељом ОУН о праву на самоопредељење… И како ћемо обележити оно што се могло на Косову, а данас не може у Каталонији или у Украјини.

НИ РЕЧ ПРОТЕСТА По ставу „Гардијана“, случај Каталоније, тј. покушај Мадрида да полицијском и војном силом спречи народу плебисцит у једној чланици Уније „непријатан је ехо шпанске прошлости“ и пад смоквиног листа са ЕУ голотиње.
Каталонија, по неким лондонским коментарима, прети да буде охрабрење свим врстама диктатуре, без обзира којим се бојама украшавала; да се прелије преко широког простора; да буде ветар у једра за сепаратизам Баскије у Шпанији. Свет, затим, још није заборавио сарадњу шпанског сепаратизма са националистима Ирске републиканске армије; Белфаст и Билбао су још места где дисидентске мањине нису импресиониране „закрпама“ као што су некакве „лимитиране аутономије“ и „деволвиране“ регије.
„Лига норд“ (Северна лига) јача у Италији мада још директно не прети независношћу; нешто слично је са баварским конзервативизмом у Јужној Немачкој. У Тиролу се сепаратистичке фрустрације релаксирају кроз ЦСУ у коалицији са владајућим десним центром (ЦДУ) Ангеле Меркел; Шкотска, сепаратистичка СНП госпође Николе Старџон чека своју прилику…
Централно место у лондонским гледањима на Каталонију и на Рахојев покушај да обезглави каталонски покрет за независност, да силом врати у боцу дух каталонског сепаратизма, тумачи се као део ширег, актуелног феномена који доминира европским десничарским партијама и покретима, а заједнички су им именитељи – ксенофобија и популизам.
Матео Салвини, лидер Северне лиге у Италији, доживљава каталонску кризу као дар с неба за мобилизацију против централне власти, имиграције, а за подршку исламофобији и програму екстремног национализма.
Досадашњи лидер ултрадесне, антиевропске партије у Британији (УКИП) Најџел Фараџ дуго је играо на карту расних проблема како би придобио гласове за раскид Британије са ЕУ.
На немачким изборима прошлог месеца ултрадесна Алтернатива за Немачку освојила је неочекивано велику подршку бирача мада та подршка није значила и раст нацизма него само негацију садашњег стања.
Све у свему, Каталонија је, по неким анализама на Острву, ерозија праксе и идеологије (по некима демагогије) у Европи где се идентитет демократије радикално редефинише, док се у Бриселу не чује ни реч протеста на употребу државне силе против „другог мишљења“, а у срцу једне чланице Европске уније.
Више од 2,2 милиона Каталонаца (од 5,3 милиона регистрованих бирача) гласало је на референдуму за отцепљење, а 750 хиљада гласова није могло да буде избројано зато што су гласачка места била затворена, а гласачке кутије склоњене. Да би им се, затим, изгубио сваки траг.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *