У ЗНАКУ ЈУБИЛЕЈА И ДОБРИХ КЊИГА

Водич кроз сајамску вреву

Највећу културну и књижевну манифестацију у југоисточној Европи, и једну од највећих издавачких смотри у Европи, Међународни београдски сајам књига, који се овог октобра (од 22. до 29) одржава 62. пут по реду, уз мото Кључ је у књигама и учешће више од 450 домаћих и иностраних излагача, свечано је прогласио отвореном академик и писац Миро Вуксановић. У име почасних гостију – четири земље: Немачке, Аустрије, Швајцарске и Лихтенштајна – и једног немачког језика обратио се и аустријски писац, публициста и књижевни критичар Карл-Маркус Гаус, познавалац књижевности средње и источне Европе.
Као и сваке године, манифестација је посвећена и обележавању важних културних, историјских и књижевних јубилеја, од којих су посебно вредне пажње значајне годишњице: Стефан Првовенчани, владар и писац: 800 година од крунисања, 250 година Филипа Вишњића, 170 година „Горског вијенца“: Његош и ми, 150 година од смрти Шарла Бодлера, 125 година Ива Андрића, Дис и Бојић: песничке жртве Великог рата (век од смрти песника), 50 година романа „Сто година самоће“, 50 година романа „Дервиш и смрт“, Деценија без Николе Милошевића и Стевана Раичковића.
У наставку, у текстовима које објављујемо у овом броју, читајте како су најпопуларнију београдску културну и издавачку фешту видели и доживели наши новинари и књижевни критичари.

ШТА ДА РАДИМО С ЋИРИЛИЦОМ?

Посетиоцима 62. Сајма књига свакако треба скренути пажњу на проблемске трибине „Разговори на платоу“, међу којима се издвојила Шта да радимо с ћирилицом?. Одржана је другог дана Сајма, на „Платоу Лазе Костића“, а на њој су говорили Милош Ковачевић, професор на Филолошком факултету у Београду, Јелица Стојановић, професор Филолошког факултета у Никшићу, Александар Милановић, професор Филолошког факултета у Крагујевцу, Иван Стратимировић, оснивач грађанског удружења „Култура ћирилице“, и Синиша Стефановић, историчар, док је разговор модерирала Сања Милић. На питање о стању и статусу националног писма, шта треба поправити, а шта заштитити у том домену, Александар Милановић је скренуо пажњу на отворене примедбе у вези са заштитом ћирилице, под изговором да се она већ учи у школама и с тврдњама да нас употреба ћириличног писма враћа у прошлост, док истовремено стране компаније намећу латиницу. До 1919. године све је писано ћирилицом, а од тада се настоји да се она избрише и сузбије на што ширем пољу, те да латиница добије виши статус, закључио је Милановић. Милош Ковачевић је навео чињеницу да странци који уче српски језик једнако тешко савладавају латиницу, као и ћирилицу. Он предвиђа понављање историје глагољице са ћириличним писмом, јер ће оваквим интензитетом употребе латинице, ћирилица потпуно нестати за седамдесетак година. Јелица Стојановић се осврнула на пример израде личних докумената на латиници уместо на ћирилици, као адекватан показатељ фаворизације једног писма у односу на друго, и истакла појаву „латиничења Црне Горе“, што би значило изопштавање ћириличног писма. Истакла је и двоструке аршине теорије и примера из праксе. Оснивање удружења „Култура ћирилице“ Иван Стратимировић је образложио примером Русије, која је, у стремљењу да поврати ћирилицу, одредила веће таксе фирмама које желе да се оглашавају на страном језику, док онима које фаворизују руски језик одобрава значајан попуст. И књиге и новине које се штампају код нас претежно су на латиници, уз све чешће изговоре да је латинично писмо масовни конзумеризам, који носи профит.

ДИС И БОЈИЋ И ВЕЛИКИ РАТ

У оквиру трибине Поводом стогодишњице њиховог одласка са животне сцене било је речи о стваралаштву Владислава Петковића Диса и Милутина Бојића. О два песника под утицајем Великог рата говорили су Марко Радуловић, Никола Маринковић и Немања Каровић, а разговор је модерирао Миломир Гавриловић. Немања Каровић је, бавећи се у свом излагању поетичким опусима ова два песника и историјским приликама у оквиру којих су они настали, навео да су заједничка својства Диса и Бојића то што њихово песништво припада епохи модерне, искуство албанске голготе и рана смрт у Великом рату, али да су њихове песме тематско-мотивски посматрано прилично удаљене. Он је нагласио да „бити загледан данас у поезију ова два песника значи стајати на оном месту са ког се пружа један панорамски поглед на прве две деценије двадесетог века, на један колико болан, толико и поносан период српске историје“. „Они који нису разумели Диса, у његовим стиховима видели су бунцање, а његов лирски ирационализам су називали лудоријама.“ Марко Радуловић је истакао да за песништво Милутина Бојића искуство Великог рата представља кулминацију, те да без тог искуства он не би био велики песник каквим га данас сматрамо. Додао је да је голгота Великог рата у Бојићевим песмама готово неприметна, те да се он користи „митским наративом како би конкретно историјско страдање превео у причу и тиме га симболички осмислио“, што се најбоље огледа у његовим Песмама бола и поноса. „Бојићев приступ песништву је пре свега епски, он је песник колектива“, закључио је Радуловић. Никола Маринковић је навео да када говоримо о Дису и Бојићу и Великом рату, заправо говоримо о ситуацији у којој смрт песника преосмишљава његову фигуру. Дис, по његовим речима, представља пророка позиције човека у 20. веку, те „парадоксалну песничку фигуру“. С друге стране, Бојића посматрамо и као „носиоца модерног духа и песника разуђеније баштине, али и песника ранословенских мотива који евоцира предхришћанско историјско искуство Срба“, истакао је Маринковић.

ЈУБИЛЕЈИ: СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ, ВЛАДАР И ПИСАЦ

Поводом обележавања 800 година од крунисања Стефана Немањића, познатијег као Стефан Првовенчани, у уторак 24. октобра на београдском сајму књига одржана је трибина на којој су говорили Томислав Јовановић, професор на Филолошком факултету, ђакон Ненад Илић, редитељ и професор на Факултету савремених уметности, писци Владимир Кецмановић и Дејан Стојиљковић, а разговор је модерирала Маја Радонић. Учесници су подсетили да је Стефан Немањић био је први крунисани краљ из династије Немањића, због чега је и назван Првовенчани, и да је један од првих значајних писаца оригиналних житија владара светитеља у српској књижевности. Његово најзначајније дело је Житије Светог Симеона, у коме је описао живот и чуда свога оца. На питање о Стефану Првовенчаном као лику који можемо да ишчитамо из дела средњовековне књижевности, Томислав Јовановић је истакао да о њему најбоље говоре његова дела, поред поменутог Житија Светог Симеона, повеља у манастиру Жичи и повеља у Богородичиној цркви на Мљету. „Стефан Првовенчани спада у ретке писце који о себи дају знатне податке, он је паралелни лик у Житију Светог Симеона који сведочи о догађајима у вези са животом Стефана Немање, али и о догађајима после његове смрти. Он уводи чуда која говоре о помоћи Светог Симеона Стефану Првовенчаном да се избори са овоземаљским животом“, рекао је Јовановић. Ђакон Ненад Илић представио је свој пројекат Отац, филм чија су тема животи Светог Симеона, Светог Саве и Стефана Немање. Он је истакао да се током историје лик Стефана Првовенчаног запостављао у односу на Светог Саву и Светог Симеона, док је он централна тачка која повезује светитеље Саву и Симеона: „Он спаја земаљску моћ и високу духовну димензију које су заједно обележиле успешан живот тадашње Србије.“ Дејан Стојиљковић и Владимир Кецмановић, аутори трилогије Немањићи, осврнули су се на начин на који је Стефан Првовенчани писао своја дела. „Стефан Првовенчани је образован према византијском кључу, а пише рационалним и сведеним стилом“, истакао је Стојиљковић. Додао је да Стефан пише епски, библијски, не полазећи од себе већ да се стиче утисак као да пише и говори из Царства Небеског.