Трампозраел руши Унеско

Иза одлуке Доналда Трампа да Сједињене Државе напусте Унеско

Недавна готово истовремена одлука Сједињених Држава и Израела да напусте Организацију Уједињених нација за образовање, науку и културу наметнула је бројна питања око бесмисла и немоћи постојања „наддржавних“ организација с једне стране, и дилеме око тога да ли су ове две земље коначно постале интересна заједница у којој се одлуке доносе на једном месту

Недавно је светом у безразложно драматичном тону прострујала вест да одлуком актуелног америчког председника Доналда Трампа Сједињене Државе истеком последњег дана наредне године престају да буду члан организације Уједињених нација за културну баштину – Унеско (званично, ова организација се брине и о светској културној, и научној и образовној баштини). Обзнана овог чина одмах је добила и допуну у виду исте такве одлуке Израела. Наравно, обе земље су „озбиљно“ додале како њихове одлуке нису координиране и нису заједнички чин две „историјски увек пријатељске државе“, већ појединачни акт „незадовољних држава“. Наравно, тврде многи, управо је супротно. Не само да су одлуке усклађене већ се међусобно интересно и политички прожимају и суштински представљају чин заједничког спровођења спољне политике. Али чије? Америчке или израелске или је то данас постала иста ствар, питају се политички циници и део јавности којој позиција и моћници радо лепе етикету љубитеља теорија завере.

[restrict]

Трн у оку америчке спољне политике Званично, међутим, Трампова администрација не признаје никакву присутност Израела у дневној политици Сједињених Држава. Напротив, тврди да врх америчке власти потпуно самостално доноси све одлуке и спроводи спољну политику сходно интересима само америчке државе. Конкретно у овом случају Америка је имала низ разлога да овако поступи. Најпре јер је потпуно маргинализована у свим активностима ове организације. Она, наиме, нема право гласа у овој организацији што је за државу која има посебно осећање нужде за врхунском моћи у свим светским односима и областима прилично фрустрирајућа позиција. Заправо и неприхватљива, односно из њихове егоцентричне позиције сасвим бесмислена. Још је важније да је дуг Сједињених Држава Унеску нарастао на више од пола милијарде долара, па из те перспективе најављено повлачење има за њих и повољни финансијски мотив и ефекат. Није, уосталом, први пут да САД напуштају ову организацију. Биле су изван ње последњу деценију и по прошлог века. Током претходних четрдесетак година Унеско је прави трн у оку америчке спољне политике. И то искључиво због статуса Израела у интересним сферама и активностима ове организације. Сједињене Државе, наиме, сматрају да је Израел у перманентној подређеној, па и по њих штетној позицији у спољно политичким активностима ове агенције. Директно су у више наврата до сада оптуживали Унеско за такав однос према Израелу, посебно у контексту политичког и сваког другог нивелисања и значајног поправљања политичке позиције Палестине. И тако долазимо на праве разлоге најављеног, мада не баш и потпуно извесног, одласка Америке из Унеска. Од када је Палестина примљена у Унеско и то искористила за своје значајно повољније позиционирање унутар гломазне бирократске структуре Уједињених нација, што се посебно није допало Израелу, Сједињене Државе и иначе традиционално и у свим нијансама покровитељски политички орјентисане када је реч о односу са Израелом, сада сасвим отворено стају на њихову страну у намери да се размотри позиција Палестине у Унеску и у УН. То „стајање на страну“ заправо је антипалестинска америчко-израелска практична примена њихове заједничке политике у пуном и сасвим јасном обиму. Тај прожимајући обострани интерес, односно потпуна видљивост њиховог заједничког вођења политике, веома добро се чита у низу закона које је посебно током прве половине деведесетих година претходног века амерички конгрес донео под директним притиском моћног израелског лобија у америчким структурама система и моћи, низ закона који су отворено, јасно и директно били уперени према заустављању могућности да САД финансирају било какво тело у систему организација и органа Уједињених нација које на било који начин признају или подржавају Палестину.

Процес раван културном убиству Још је једна ствар врло битна у актуелној одлуци Беле куће да Америка напусти Унеско. Опет је, дакако, издејствована под притиском израелског лобија и беса израелске државе поводом искоришћавања, како они мисле, Унеска за одређивање и онда заштиту објеката или дестинација за светску културну баштину. Израелу се тако моћна и у свему важна надлежност Унеска чини изузетно неприхватљивом најпре због тога што се на палестинској територији налазе бројни објекти и историјски сајтови који ће бити препознати као светска културна баштина, а због чега би палестинска држава могла имати значајан финансијски подстрек њиховој економији и то највише захваљујући туризму. Унутар ове повољности као последица Унескове заштите Палестина на тај начин добија и моћ да преузме контролу над званичном историјом у том региону, а која је до сада била често мењана из пре свега израелских политичких разлога и зарад њих. И то баш пошто су израелски археолози радећи на такозваним окупираним територијама поставили њиховој држави најповољнији правац историјског контекста, односно успостављања „званичне приче“. Мењање те приче постао је императив за антиунеско америчко-израелску коалицију која је, рецимо, била посебно испровоцирана када је летос Унеско прогласио Хеброн, од Израела окупирану палестинску територију у којој силом над неколико хиљада Палестинаца влада двестотинак израелских досељеника и чувара, као светску културну баштину. За Израел је то био најбољи пример недоличног и једностраног „антисемитског понашања“ Унеска, који им је, уосталом, од старта негативна константа пошто је својевремено био прва организација Уједињених нација што је признала палестинску државу, а то је одмах Палестини отворило сва врата унутар УН хијерархије. И још горе, Унеско је омогућио Палестини приоритет над именима места која су настанили, односно њиховој „палестинизацији“, процесу који је за израелске историчаре раван културном и историјском убиству. Иако су тако нешто и сами радо чинили на палестинској територији коју су радо окупирали, није им сметало да њихови лобисти унутар власти Сједињених Држава издејствују подршку Америке о свим питањима која су им у спорењу са Уједињеним нацијама била горућа. Чак и објективни посматрачи и коментатори политичких прилика су ову ситуацију окарактерисали као ефектно анулирање практичног смисла чувеног првог амандмана америчког устава. Нико на то није реаговао из власти Доналда Трампа, који се делима одмах потврдио као стални, утицајни и брижни партнер Израелу.        

[/restrict]