Србија у раљама неолибералног тоталитаризма

Биополитика и насилно вакцинисање

Чак и ако кренемо од претпоставке да су вакцине и 100 одсто ефикасне у индуковању активног имунског одговора против одређене инфективне болести, још увек остаје да се докаже да су безбедне, да су свима неопходне и да су етички прихватљиве

Појам биополитике увео је француски филозоф Мишел Фуко, одређујући је као растућу бригу државе за биолошку добробит популације, укључујући контролу и превенцију болести, квалитетно снабдевање храном и водом, осигурање санитарних чворова, али и образовање. У 21. веку бављење мапом људског генома, донација органа, промена пола, имплантације, терапијско клонирање и еутаназија саставни су део биополитике. Држава постаје господар не само наших тела него и наших органа. Ако се мултинационалне компаније домогну наших држава, тада оне постају господари наших тела и органа. Зато је Фуко у свом делу „Рађање биополитике“ рекао: „Биополитика је неолиберализам.“ Тако је и у области вакцинисања. Није случајно да новине члана групе Билдерберг у Србији стално праве панику о страшним епидемијама богиња и других болести на Балкану, а воде и хајку против родитеља који, без вере у глобалистичку здравствену заштиту, не желе да вакцинишу своју децу. Они никада не помену да вакцинација није обавезна у Великој Британији, Немачкој, Швајцарској, Холандији, Норвешкој, Данској, Луксембургу, Ирској, Шведској, Италији…, а да је (случајно?) обавезна у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији, Бугарској, Хрватској, Чешкој, Словачкој, Пољској и другим бившим социјалистичким земљама, мање вредним од ЕУ лидера.

Зато се у овом тексту нећемо се бавити ефикасношћу вакцина, јер расправа на ту тему захтева озбиљно и позамашно медицинско знање (осим кад, практично, на свом детету видите да оболи упркос примљеној вакцини). Ако кренемо од претпоставке да су вакцине и 100 одсто ефикасне у индуковању активног имунског одговора против одређене инфективне болести, још увек остаје да се докаже да су безбедне, да су свима неопходне и да су етички прихватљиве.

[restrict]

ДА ЛИ СУ ВАКЦИНЕ БЕЗБЕДНЕ? Свако медицинско средство мора да прође озбиљну студију безбедности. Могућа нежељена дејства не смеју бити већа од користи (primum non nocere), нарочито ако говоримо о профилактичком средству које дајемо здравој популацији потенцијално је штитећи од болести која се може, а и не мора, догодити у будућности. Вакцине не пролазе испитивање безбедности као друга медицинска средства, нема озбиљног дугорочног праћења, студије о последицама вакцинисања не прате и не детектују сва озбиљна нежељена дејства; рецимо, мада студија за ХПВ вакцину није дефинисана тако да прати појаву аутоимуних болести, на крају студије се доноси закључак да вакцина није повезана са порастом аутоимуних болести.

Приликом испитивања последица вакцинисања често нема праве плацебо контролне групе (у контролној групи се, уместо плацеба, то јест инертне супстанце, користи адјуванс-коктел или друга старија вакцина доказане безбедности и ефикасности). Такође, нема студије која стоји иза безбедности целог календара обавезне имунизације, из године у годину све обимнијег, а фармацеутске куће нису одговорне уколико вакцина не постигне оно за шта је направљена (на пример, када је у питању „флулавал“ вакцина против грипа, у упутству се наводи да није било контролисане студије која доказује ређе оболевање од грипа код вакцинисаних у односу на невакцинисане). Запамтимо: произвођач је ослобођен одговорности уколико вакцина изазове озбиљна нежељена дејства. Идеално за мултинационалне фармацеутске компаније.

Ако се пажљиво удубимо у процењивање безбедности вакцина, видећемо да и то превазилази медицинско знање не само лаика већ и већег дела медицинског естаблишмента. Поред безбедности активне компоненте вакцине, процену безбедности присутних тешких метала – алуминијума и живе, формалдехида, глифосфата, сурфактаната, адјуваната, наночестица, и осталих „помоћних“ компоненти вакцина, па њихово појединачно, али и кумулативно дејство, могуће интеракције, интеракције са индустријском храном, лековима, дејства на организам у интензивном расту и развоју – све то морамо препустити добронамерним и истинољубивим имунолозима, микробиолозима, токсиколозима, онколозима, неуролозима, генетичарима, биохемичарима и осталим надлежним научним радницима, а не театралним водитељкама и глумицама које нас преко ТВ-а убеђују да је вакцина наша насушна потреба.

ДА ЛИ СУ ВАКЦИНЕ НЕОПХОДНЕ? Осврнимо се и на неопходност неких вакцина из календара обавезне вакцинације. Узмимо као пример вакцину против хепатитиса Б коју дете прима одмах по рођењу. Ако се позовемо на уџбеник из инфективних болести („Инфективне болести“, „Libri Medicorum“, 2004, стр. 188), вакцинални имунитет против хепатитиса Б постиже се код 96 одсто потпуно вакцинисаних, а штити „девет и више година“ након последње вакцине. С обзиром на то да се хепатитис Б преноси крвљу, сексуалним путем, зараженом иглом…, да ли ми то очекујемо да се деца у првим годинама живота дрогирају и имају сексуалне контакте? Професор Марк Тардије утврдио је везу између педијатријске вакцинације против хепатитиса Б „енгерикс б“ вакцином и ризика од демијелинизације нервног система, нарочито мултипле склерозе (што и не чуди обзиром на садржај алуминијума у вакцини). Однос ризика од нуспојава вакцине у односу на ризик да особа оболи од хепатитиса Б наводи нас да се питамо да ли је ова вакцина неопходна у овом узрасту, да ли је потребна свој деци и колико њих ће још увек имати имунитет након 25. године (када им је можда и потребнији)?

РАТ ПРОТИВ НАШИХ ДЕВОЈЧИЦА Други пример је новонајављена контроверзна вакцина против хуманог папилома вируса (ХПВ) – „гардасил“. Наиме, постоји више од 170 типова ХП вируса, преносе се сексуалним путем (предиспозиција је промискуитетно понашање, рани сексуални односи, бројни партнери) и током порођаја (не преноси се преко даске на клозетској шољи, одећом, пешкиром!). Инфекција је махом асимптоматска и самоизлечива, а код одређеног броја перзистира и изазива кондиломе. ХПВ 16 и 18 су повезани са карциномом грлића материце (није доказано и да су директни и једини узрочници). Али вратимо се на неопходност вакцине која се уводи на велика врата деци од 11-12 година. Произвођач гарантује да штити од перзистентне инфекције ХПВ типовима 16 и 18 максимално осам година. Истовремено, „гардасил“ се не препоручује женама између 27 и 45 година, јер се ту није показао као ефикасан у превенцији канцера. Не штити ни од серотипова којих нема у вакцини, мада су и неки од њих повезани са канцером. Дакле, као и вакцина против хепатитиса Б, даје лажни утисак да сте безбедни јер сте се вакцинисали. Једна канадска студија показала је да се 10 одсто вакцинисаних након вакцине против ХПВ јављало у ургентни центар; чак и на самом паковању вакцине стоји упозорење од могућег колабирања и губитка свести након примања вакцине! У прве три године примене пријављена су 32 смртна случаја након примљене вакцине, синкопе, општа мишићна слабост и нешто чешћи тромбоемболијски догађаји него код других вакцина. Одобрена 2010, већ тестирана на хиљадама жена од 9 до 26 година, и за ових седам година обећава да је врло ефикасна и неопходна!

ПОСТАНИ КАНИБАЛ! Када би вас неко питао да ли бисте у свој организам уносили остатке абортираних беба, сигурно бисте рекли: „Не, ја нисам канибал.“ Баш зато треба да знате и чињенице које следе… Јер ако као лаици нисмо компетентни да процењујемо ефикасност и безбедност вакцина, ако то простодушно препуштамо у руке еминентним стручњацима, остаје нешто за шта смо сви ми надлежни – а то је суд о етичности.

У производњи живих вакцина користе се две хумане диплоидне ћелијске линије које су првобитно добијене из ткива абортираних хуманих фетуса: линија WI-38 (Winstar Institute 38, ATCC број CCL-75) од плућних фибробласта женског фетуса абортираног због „многодетности породице“, и линија MRC-5 (Medical Research Council 5, ATCC број CCL-171) од плућних фибробласта 14 недеља старог мушког фетуса абортираног из „психијатријских разлога мајке“. Вакцине које се производе на овим ћелијским линијама су:

Хепатитис А вакцина (није обавезна) (VAQTA/Merck,Havrix/GlaxoSmithKline,Twinrix/GlaxoSmithKline)  

Рубела вакцина  (обавезна)

(MERUVAX II/Merck, MMR II/Merck i ProQuad/Merck) 

Варичела вакцина (није обавезна)

(Varivax/Merck i ProQuad/Merck)

Зостер вакцина (није обавезна)

(Zostavax/Merck)

Аденовирус тип 4 и тип 7 орална вакцина (није обавезна)

(Barr Labs)

Вакцина против беснила (постекспозициона)

(IMOVAX/Sanofi Pasteur)

 

Коришћење клонираних и вештачки одгајаних хуманих ћелија доводи до чудовишних исхода. Најкоришћенија хумана ћелијска култура у медицини, тзв. „ХеЛа бесмртне ћелије“, потиче од карцинома грлића материце контаминиране онкогеним ХПВ вирусом (онај против кога препоручују да се вакцинишемо „гардасилом“) и она је употребљавана за производњу рубела вакцине. Такође, у производњи вакцина користе се генетски модификовани организми (рецимо, код производње вакцине против хепатитиса Б ГМО је врло пожељан, јер је то јефтиније, па га употребљавају „из економских разлога“).

У производњи може доћи и до контаминација вакцина штетним вирусима (на пример, СВ40 – Симијан вирус 40 је био канцерогени ДНК вирус којим је контаминирана полио вакцина, а десила се и контаминација вакцине против рота вируса – птичјим леукоза вирусом; долазило је, као у случају „гардасила“, до контаминација вакцина нежељеним ДНК материјалом).

 

ПРОТИВ ЧЕГА СЕ БОРИ ДР ТЕРЕЗА ДРАЈЗЕР? Постоје и научници који сведоче истину. Посебно ћемо се осврнути на рад др Терезе Драјзер, доктора молекуларне и ћелијске физиологије на Универзитету Станфорд. Она је прва открила матичне ћелије код одраслих, више од 20 година бави се генетским инжењерингом, испитује последице присуства ћелијских остатака и ДНК фетуса, као и присуства ретровируса у лековима, промовише свесност о широко распрострањеном коришћењу људског материјала и фетуса у развоју и комерцијализацији лекова, правима потрошача да буду обавештени ако се у производима налази људски ДНК-а, подржава истраживања на матичним ћелијама одраслих, активна је у борби против трговине људима и њихове експлоатације ради биомедицинских истраживања. У свом раду, објављеном пре две године, утврдила је да су вакцине произведене на хуманим феталним ћелијским линијама контаминиране неприхватљиво високим нивоом феталних фрагмената ДНК. Човеков геном природно садржи регионе који су подложни настанку двоструке пукотине и инсерционој мутагенези ДНК, тј. могуће је да се фрагменти ДНК из вакцина уграде у геном детета и ометају нормалну функцију гена.

 

ПОСЛЕДИЦЕ Немања Ђукић са Факултета политичких наука Универзитета у Бањалуци указује на чињеницу да биополитика Новог светског поретка има сасвим одређене циљеве. Он каже, у својој студији о радикалном феминизму и биополитичком тоталитаризму: „Саставни дио овог глобалног пројекта представља успостављање сасвим особеног еугенистичког поретка, који се састоји у правилном распоређивању и контролисаном смањењу укупне свјетске популације и то на такав начин да право на опстанак бива загарантовано одабраном (елитном) дијелу популације, док се истовремено остатак популације (њен не-елитни дио) настоји контролисано смањивати на онај број који је оптималан у производно-услужном смислу – то је број становника који може обезбјеђивати дуготрајне социјално-економске предуслове за угодну грађанску егзистенцију становника првог реда (феномен менаџмента људских ресурса управо указује на логику контроле оног дијела популације којем је у глобалној редистрибуцији друштвене моћи припала улога производно-тржишног ресурса). Озбиљење ове еугенистичке идеје настоји се постићи на два начина. Први начин представља промоција идеје о људским правима и слободама што обухвата: 1) права жена и родну равноправност (феминизам), 2) права сексуалних мањина и трансродних особа (хомосексуализам), 3) сексуални либерализам, 4) сексуално васпитање, 5) сексуална заштита, 6) хедонизам (забава) као основни принцип културе, 7) индивидуализам (социјални самоеротизам) као основни принцип социјалне организације итд. Заједничку карактеристику свих ових права и слобода представља депопулација као резултујућа посљедица њиховог упражњавања. Други начин али са истом сврхом, намјером и циљевима, представља развој медицине (нарочито у земљама трећег свијета) у оним (експерименталним) аспектима који нису директно повезани са тзв. примарном, секундарном и терцијарном здравственом заштитом становништва. Развој медицине у земљама трећег свијета представља еуфемистички слоган циничног ума који истријебљење хуманитета оправдава ’бригом’ за судбину (тог) хуманитета.“

Ако све ово знамо (а зна свако ко то жели да зна), остаје нам да се боримо за Србију над којом биополитика неће имати власт. Јер, да поновимо речи Фукоа – биополитика је неолиберализам.            

[/restrict]