ПОЧЕТАК ОЗНАЧИО И КРАЈ ФЕСТИВАЛА?

После 51. БИТЕФ-а: ОД ДУГОГ ТРАЈАЊА ДО МОНОТОНИЈЕ

За бројне посетиоце овогодишњег БИТЕФ-а премијера којом је фестивал свечано отворен – Олимп: у славу култа трагедије, према концепту, у режији и сценографском оквиру Јана Фабра и извођењу ансамбла Трублејн Јана Фабра из Антверпена – била је врхунски спектакл који су видели, и после којег су са мање елана, или пак нису уопште, одлазили на остале фестивалске сценске догађаје

Седам наслова, а укупно девет представа чинило је програм 51. БИТЕФ-а у извођењу седам позоришних ансамбала (шест са европског континента). Наставља се пракса бирања представа из Европе, и то претежно Западне, што нам, како смо већ указивали, даје за право да мирне душе овај фестивал назовемо БЕТЕФ, Београдски европски театарски фестивал. Ове године, вероватно немајући неку згодну флоскулу да означи заједнички именитељ програма, селектор Иван Меденица, пошто је одабрао представе дугога трајања, определио се да слоган буде Епско путовање. Међутим, само су три представе испуњавале тај услов – Квизула! по идеји, концепту и у извођењу трупе Форсд ентертеинмент из Шефилда (Велика Британија), која је, истина скраћена, потрајала шест сати, Олимп: у славу култа трагедије, која је трајала 24 часа без паузе према концепту и у режији Јана Фабра, у извођењу ансамбла Трублејн Јана Фабра из Антверпена (Белгија) и Библија, први покушај у колективном ауторству у режији Јернеја Лоренција и извођењу Драме Словенског народног гледалишча из Љубљане у трајању три сата, док су остала извођења трајала углавном од сат и десет до сат и 45 минута. Ако се трајање представе може узети као једно од мерила за естетско процењивање и пресудан критеријум за сврставање у фестивалски програм, онда је селектор требало да зађе по источној Европи и најпре погледа сценска извођења у позориштима Русије, потом да оде и на Далеки исток и тамо изабере довољно дугих представа. У спектаклима што их је одабрао за овогодишњи фестивал преовлађује епски приповедачки начин представљања, а не драмски, с тим што се већина заснива на преузимању грађе из епова, романа што би се уопштено рекло – митова.

[restrict]
За бројне посетиоце овогодишњег, 51. БИТЕФ-а премијера којом је фестивал свечано отворен – Олимп: у славу култа трагедије, према концепту, у режији и сценографском оквиру Јана Фабра – била је врхунски спектакл који су видели, и после којег су са мање елана или пак нису уопште одлазили на остале фестивалске сценске догађаје. Заиста, био је то спектакл над спектаклима који је све гледаоце у Центру „Сава“ опчинио и одушевио. Може се поздравити и то што је Радио-телевизија Србије на свом трећем програму директно преносила ово несвакидашње извођење и омогућила да га види далеко више гледалаца. Јан Фабр гостовао је 1984. на 18. БИТЕФ-у извођењем представе Моћ позоришних лудости у дворани Народног позоришта у Земуну. Година 1984, коју је Орвел изабрао за наслов свог романа, била је повод да се тада свет на озбиљан начин упита – нисмо ли можда остварили негативну утопију? „Тешко је судити о свом времену, још теже је бити футуролог, али једно је сигурно, ако година коју живимо не личи на годину коју је Орвел описао, сигурно су томе, бар донекле допринели уметност и уметници, значи и позориште и позоришни уметници“, написали су Мира Траиловић и Јован Ћирилов у програму 18. БИТЕФ-а. И били су савршено у праву. А о својој представи Олимп… Фабр у интервјуу који је дао Вукици Стругар за Вечерње новости каже: „Данас се у европским позоришним компанијама продукције раде осам до десет недеља и онда иду на турнеју. Зато је у наше доба снажан политички избор да једну представу радите дванаест месеци, са четрдесет људи који су нон-стоп на сцени. Јер, све у Европи треба да буде брзо, мотивисано економским разлозима или забавом. Људи желе нешто лако.“ А претходно је Фабр нагласио да је у овој представи са својом извођачком екипом истраживао шта суштински данас значи катарза у филозофском, политичком, социјалном смислу, као и да је грчка трагедија увек актуелна.
Пре БИТЕФ-а Олимп… је приказан у Паризу и пропраћен је, како каже Фабр, овацијама које су потрајале 38 минута. Дан-два после било је слично и у Берлину. Све то указује на неоспорну чињеницу да овогодишњи БИТЕФ није могао на лепши начин бити отворен! Представу која се може назвати и хепенингом или пак и перформансом, неко ју је назвао концертом, терминолошки није лако дефинисати: играна је у Београду са великим еланом свих извођача, који су нам донекле дочарали како су изгледале дионизијске светковине у старој Грчкој. У праву су била сва очекивања да ће представа Олимп: у славу култа трагедије обележити не само овогодишњи БИТЕФ него и означити прекретницу у досадашњој историји фестивала.
У наредном броју Печата биће више речи о осталим приказаним представама, сада само напомињемо да је Истребљење (Ерсада Мондтага и Олге Бах, представа Концерт театра из Берна) параболично закључило овогодишњи БИТЕФ који је свечано отворен раскалашном Фабровом сценском поемом о збивањима у античкој Грчкој, да би се, као неком врстом епилога, завршио тамним слутњама и недоумицама данашњице.
О чему је реч? Актери драме Истребљење одрастају у неком великом европском граду. Добро су ситуирани, јер су имућни и образовани и вероватно им је због тога – досадно. Приступивши у доколици игрању дечјих игара, откриће задовољство недозвољеним. Губе се у стањима екстазе која ће им ипак досадити. Њихово настојање да се догоди нешто ново и „право“ сваким даном је све јаче. Зато трагају за уточиштем очекујући да ће га наћи у интимностима са припадницима друштва где припадају што их доводи у кавез без излаза. Тенденција и напори да се дође до самоодређења не дају осећање сигурности већ изазивају параноју. Парадоксално изгледа чињеница да разлика између активних самоуништивача и њихових експлозивних направа и оних пасивних самоуништивача са њиховим такозваним хедонизмом није ни издалека толико велика колико би ови други можда пожелели. У својој представи Ерсан Мондтаг и млада ауторка Олга Бах начинили су наиме топографију краја времена и страхова што тај крај перманентно прате, страхова који попут епидемије тренутно опседају западњачко друштво.

[/restrict]

НАГРАДЕ БИТЕФ-а

БИТЕФ-ов жири чија је председница Марија Шевцова, професорка драмских и позоришних уметности на Голдсмитс колеџу у Лондону, а чланови Маргарета Соренсен, Ивана Сајко, Драшко Аџић, Игор Коруга, одлучио је о наградама, већином гласова. Гран при „Мира Траиловић“ за најбољу представу у целини припао је представи Олимп: у славу култа трагедије у режији Јана Фабра. Специјалну награду „Јован Ћирилов“ жири је доделио представи (Са)слушање, коју је према тексту и у режији Амира Резе Кухестанија приказала позоришна трупа Мехр из Ирана. Награда за најбољу режију, коју даје лист Политика (жири: редитељке Ива Милошевић и Дијана Милошевић, и представници културне рубрике листа Батић Бачевић, Ана Тасић и Борка Голубовић Требјешанин), припала је фламанском редитељу Јану Фабру за поставку Олимпа… Публика је такође највишу оцену дала тој представи, на другом месту је (Са)слушање, а трећепласирана је представа Царство небеско у режији Јернеја Лоренција, копродукција Народног позоришта у Београду и Битеф театра.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *