Нит је било нит ће икад бити

Требало би упоредити српске генерале, бранитеље државе од напада ратних злочинаца, са америчким генералима сликовитих надимака „Луда Кера“ или „Бесно Куче“ па схватити негодовање страних дипломата. Не заваравајмо се да нам НАТО, Америка и Ватикан могу бити пријатељи

Упамтите, Срби! Нисте криви! НАТО је злочинац. Ми Срби смо жртве. Ко вам другачије каже – лаже! Имајте стално ово на уму. Да се не заборави.

НАТО злочинци и њихови стипендисти желели би да геноцид у континуитету забораве, или бар да Србе прогласе кривим за оно што су им чинили. Ништа ново под капом небеском. Слични случајеви, кад злочинац хоће да жртву прогласи кривцем за злочин који је над њом учинио, познати су психијатрији. Ко мрзи да чита књиге, нека погледа неки филм холивудске производње. Видеће шта болестан ум може да смисли.

[restrict]

ЗАГОВОРНИЦИ ПУТА БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ Данас дипломатама Скоту и Хојту сметају српски генерали који су бранили и одбранили државу од напада ратних злочинаца. Не сметају им њихови, амерички, генерали који су у ратовање увели војну доктрину спржене земље, или генерали сликовитих надимака „Луда Кера“, „Бесно Куче“ који су те надимке добили, а њима се и поносе, убијајући људе, жене, децу широм планете. Жевжаре ко жевжаре, рекли би, да су данас међу нама, Џане Васикић, Бабац и други знаменити Чачани који су размењивали мисли у кафани „Цар Лазар“.

Постоји пресуда Окружног суда у Београду од 21. септембра 2000. године са именима и презименима ратних злочинаца – Блер, Клинтон, Олбрајт, Весли Кларк, Солана и још њих деветоро осуђених на казне затвора због почињених злочина. Пресуда је сачувана. Сачувана је и Бела књига у којој је наведено све што је бомбардовано, врсте експлозива, и отрова којим је Србија уништавана и затрована. Бела књига је објављена и на енглеском језику.

Данас су поједини од горепоменутих постали добро плаћени намештеници белосветских одбора за управљање опљачканом имовином државе Србије на Косову и Метохији. Уместо да су у затвору, они деле савете властима у Србији шта би требало да раде. Они мисле да мора да се уђе у злочиначко НАТО друштво, да се окрене против Русије, да влада треба да распрода, односно њима и њиховим фондовима поклони изворе воде, ливаде, оранице и шуме земље Србије. У противном биће доведен у питање наш евроунијатски пут с чим се слаже дама из ферарија (Боже, хоће ли она кренути некуд фераријем), као и друге евроунијатске госпођице на положају (што би рекла народна песма, Јесен стиже… а оне ништа), заговорнице пута без алтернативе.

Пут без алтернативе, говорио је почивши Лујо Радовановић из села Виче у Драгачеву, углавном води у неку врзину или вукојебину из које је тешко изаћи. Тако је говорио домаћин Лујо у време кад се није ни чуло, а камоли знало шта је евроунијатски пут. Путовало се и онда, а на пут кретало увек уз Божју помоћ. Ко је на пут полазио, укућани су га испраћали речима: Нека је Бог с тобом! С пута се скретало само због изненадне и преке потребе, а онда настављало или истим или неким другим путевима.

МОГУЋНОСТИ ЈЕ УВЕК БИЛО Тад је у Србији било више путева, стаза и пречица. Водило се рачуна да све буде проходно. Ако би се десило да невреме, олуја, нека сила или велика вода пресече друм, онда се ишло другим. Нико није био без памети да креће у воду и утопи се само зато што је на том месту некад било пута. Увек је постојала друга могућност,или како данас воле да кажу алтернатива. Беше то време старинске – ови што брину о нашој деци и наводно све за њих раде додали би заостале – Србије, кад је Лујо био старешина породичне задруге од 36 чељади, а у Вичи радила осмогодишња школа у две смене. Мудар и частан човек који се нешто пита данас у држави Србији ваљало би да води рачуна о томе како је некад било, како је данас и шта ће бити сутра. Ваљало би да знамо, ако већ нисмо утувили у главу, ко нам је зло чинио, а од кога нисмо морали страховати. Увек је све једноставно. Они који су нас убијали, клали, тровали, пљачкали, отимали имовину опет ће исто чинити ако им на време не кажемо да знамо њихове намере. Не смемо због нас самих и због наших потомака да забијамо главу у песак и себе лажемо како су НАТО, Америка и Ватикан одједном постали наши пријатељи. Нит је било, нит ће икад бити! Ово мора у школама да се учи, на телевизији говори, у новинама пише. Зато морају наши генерали војним питомцима и студентима своја искуства преносити. Српски генерали, српским питомцима, у држави Србији морају бити учитељи. О томе одлучује власт у Србији, а не белосветске курте и мурте. То се мора свима јасно и одмах рећи.

Не заборавите српске хероје Радована Караџића, Ратка Младића, капетана Драгана, утамничене у „слободној“ евроунијатској заједници. Помозимо колико можемо Србе на Косову и Метохији. Иде зима.      

[/restrict]