МСЈЕ, ОТПАЛИ СУ ВАМ БРКОВИ!

Оптужујући врло угледне престоничке колеге – писце за кукавичлук и суштинску отуђеност од судбине руског народа, Захар Прилепин се иронично осврће на њихово лажно и лицемерно позивање на традицијски континуитет са великанима руске класичне књижевности

Пре него што ће као добровољац поћи у рат за одбрану Донбаса, Захар Прилепин је у листу „Култура“ објавио чланак „Класици и савременици“ – што је, по обичају, изазвало бурне полемике у руској интелектуалној јавности.

Оптужујући (нарочито на Западу) врло угледне престоничке колеге за кукавичлук и суштинску отуђеност од судбине руског народа, Прилепин се иронично осврће на њихово лажно и лицемерно позивање на традицијски континуитет са великанима руске класичне књижевности.

Кратак садржај: савремени руски писци (бивши инжењери душа, а сад само ловци на душе – технологије су се упростиле) утрошили су много снаге и енергије да би личили на руске књижевне класике: истренирали су се да направе интелигентан израз лица, пустили браду и бркове… У мирно време – многи су им веровали. Они су скоро убедили целу државу да су директни наследници Александра Сергејевича, Лава Николајевича, Фјодора Михајловича, Антона Павловича… А онда су почели ратови, у којима се некако нашла и Русија, и бркови су отпали. Новопројављени класици одједном су полудели, јогунасто затрупкали ногама: нећемо да ратујемо, не желимо такву Русију! Хоћемо нешто префињено, чипкасто – и други народ. Јер ови око нас – ово су дивљаци и агресори! И све због тога, закључује Прилепин, што су они у ствари – банални буржуји. А руски класици нису били такви.

[restrict]

Разлика између „класика“ и „савременика“, према Прилепиновим речима, не огледа се само у њиховом односу према „ратовима“ и „агресијама“. Понекад су и класични руски писци наступали као хуманисти и пацифисти (мада много ређе него шта нам се причало; а ратовали, напротив, чешће него што мислимо). Руски писац могао се одушевљавати ратовима и чак, отворено говорећи, тиранима, могао је да брине о малом човеку (уосталом, Пушкин, Гогољ и Достојевски и те како су знали да повежу прво са другим) – али руски класик никад није био буржујски настројен. „Буржуј Пушкин“ и „буржуј Љермонтов“. Незамисливо! „Буржуј Љесков“ и „буржуј Достојевски“. Кошмар.

Да, признаје Прилепин, неки руски писци – и нарочито, колико год то било чудно, из нижих слојева – умели су да користе извесна достигнућа и врлине буржоаског света. Горки је био успешан издавач и богат човек. Сергеј Јесењин, у друштву са Шершењевичем и Мариенгофом, отворио је неколико кафића, поседовао неке књижаре и чак биоскоп. Па ипак, Горки није био буржуј; сав његов изглед, сва његова проза, сва његова филозофија, па и сви његови поступци вапију против тога.

А Јесењин? Цилиндри, кожне рукавице, лаковане ципеле – ни на минут га нису чинили буржујем; он је само пародирао оне којима је у младости завидео и нервирао оне које је презирао: пређашње и нове буржује. А шта да кажемо о Андреју Белом? О Баљмонту? О Марини Цветајевој?

А онда – Прилепин пребацује мост према данашњем времену. И шта видимо? Хоће ли се Борис Акуњин увредити ако га назовемо буржујским писцем? Акуњин је кумир буржоазије, кумир малограђанштине, кумир интелигенције. Али он сам није грађанин и једва је интелигент – он је управо буржуј, и сав његов изглед то нам вриштећи саопштава. Татјана Никитична писала је усхићене есеје о буржоазији, панегирике, оде – исто онако као што је Мајаковски прослављао „атакујућу класу“. А Људмила Јевгењевна? Строга, паметна, поштена буржујска списатељица. А најсмешније је то што је и Владимир Сорокин, уз сав његов бекграунд – обичан буржујски писац. Сви његови манири, сви његови текстови у буржујским европским издањима то доказују. О, тај буржујски сјај! Погледаш и зажмуриш. Не, ми никад не можемо тако изгледати. А Виктор Јерофејев – то је безусловно буржујство, патентирано.

И сад Прилепин поентира: они мисле да, постајући буржуји, аутоматски постају аристократе, да је сваки од њих племић. Али авај! Не, нећете постати аристократе, никада. Послушајте сами: „аристократ Акуњин“, „аристократ Јерофејев“ – како звучи, а?

На крају, Прилепин прецизира да у буржујству самом по себи нема ничега лошег. Постоје одређене класе, и оне имају одређене вредности. Ми углавном и живимо у свету који је устројила буржоазија – у свету удобности, уважавања људских права, лосиона, четрдесет врста јогурта, ајфона и чега све не. Тиме се користимо. Па зар буржоазија нема право на своје писце? На добру реч о себи? Наравно да има. Међутим, без обзира на све буржујске прелести – Александар Сергејевич, Михаил Јурјевич, Николај Васиљевич, Лав Николајевич, Фјодор Михајлович, Антон Павлович, Осип Емиљевич и Сергеј Александрович нису те прелести сматрали одлучујућим и темељним стварима у животу, и тим пре – у руском животу. А ови данашњи – сматрају. И зато – опростите: мсје, вама су отпали бркови!

Прилепинову главну тезу у начелу подржава и Лав Пирогов, са своје стране додатно прецизирајући. „Буржуј“ – то би у преводу са француског био грађанин. Сећате се, код Булгакова: све њих је покварило стамбено питање. Јер је град тескобан, нарочито у Западној Европи. У Паризу, све до њихове перестројке, људи су мокрили с балкона и просипали помије једни другима на главу. То је на известан начин формирало фенотип грађанина.

А код нас је, каже Пирогов, више простора, и зато реч буржуј у руском језику не постоји. Људи из градског сталежа увек су називани мештанима. Мештанин – то је од речи „место“, а место означава град који није стешњен између градских зидина. Ако ти је нужда, пођи у страну. Има места.

И чиме се мештанин разликује од буржуја? Баш по томе: буржуј своју територијалну, физичку неслободу покушава да компензује слободом унутрашњом. Ја сам у гомили – али сам за себе! Код буржуја се развија квалитет усамљености – осећање да си непоновљива личност, уз жудњу за грађанским правима и слободама. А наш мештанин, који живи слободније, на оскудицу унутрашње слободе реагује спокојније. Напротив, он живи имајући у виду „заједницу“, „оно што ће људи рећи“. Како сви, тако и он. То је руски историјски грађанин.

Међутим, каже даље Пирогов, крајем 19. века почињу невоље: наши грађани начином живота и понашања покушавају да подражавају „благородни сталеж“ – аристократију. И то је испадало доста незграпно, без обзира што су неки грађани били сто пута богатији од аристократа. Највише зато што је аристократија по правилу била војнички сталеж. У сваком тренутку бити спреман да даш живот за отаџбину, то је било, такорећи, записано као технички задатак племства. Племић је свој дуг отаџбини враћао самим собом. Одатле, а уопште не из животних навика, проистицало је то што ми називамо благородством. А грађанин је имао друкчије културне кодове.

Ето зашто наш данашњи буржујски писац не жели да буде са својим народом – „тамо где се народ на несрећу налази“. Индивидуалац једноставно прелази из неудобне зоне у удобну. А Пушкин, Љермонтов, Гогољ – увиђајући недостатке и мане отаџбине – разумели су и осећали: другог народа нема и неће га бити. То се није дешавало због њиховог искуства него је тако било записано у културном коду, јер аристократа није интелигент. Њега слобода мало интересује, зато што је он човек дужности. Уместо слободе, његова главна морална вредност је част, а част – то је следовање дужности и, на крају крајева, супротност слободи. Аристократа је за отаџбину везан идејом служења. Чак и Пушкин, главни песник слободе и слободни мислилац, пошто се провеселио у младости, постао је „государственик“.

Интелигент, међутим, уопште није сталешки појам. То је пре начин мишљења. Он је „филозоф“. А филозофу је домовина – истина. И ето, тако се то догађа: чим дође рат, градски писац-интелигент – уместо да дубоко уздахне и право у чизме – почиње да трепће очима: а где је истина, а ко је у праву? А истина је – закључује Пирогов – да су током рата у праву „своји“, али то нашем интелигенту не пада на памет.            

Захар Прилепин: Муке Виктора Јерофејева

Уштините ме! Петар Велики није био империјалиста? Заиста? Ако би Виктор Јерофејев у сну видео како би се Петар Први понашао у данашњој геополитичкој ситуацији, он би скочио из кревета потпуно сед, са тоталном дезоријентацијом покрета. Ако би дошао Петар – Виктор Јерофејев и његови пријатељи босоноги би трчкарали сеоским путем за Путиновим таљигама, вриштећи: „Врати се! Ми смо се само шалили! Зар ниси схватио?“

НА СТРАНИ „СВОЈЕ ДИВЉЕ ОТАЏБИНЕ“

Страшна је ствар руска класика. Када наша интелигенција признаје љубав према „Пушкину-Љермонтову-Достојевском“ итд. – па онда у помоћ зове Чехова и Пукшина, а успут говори: „али ми не волимо ову чудовишну Русију, с њеном државом, с њеним зверствима“ – то значи да они или нису читали нашу класику, или су је читали на неки посебан начин. По дијагонали, од краја ка почетку, у преводу с руског на древноарамејски, тако некако, немам појма… Ви стварно мислите да су жандарми некад били добри, да су касарне мирисале на цвеће, да нису тукли шибама? Е па не, није било тако, била је иста ова Русија, које се „плашио“ и коју је „презирао“ „сав цивилизовани свет“. Али су проклети класици упорно били на страни своје дивље отаџбине!

Виктор Јерофејев: Рат два вируса

У перспективи, у организму Русије почеће нови рат између два вируса: империјалног и европског. Тешко је надати се да ће у народу превладати европски дух. Мораћемо да сачекамо новог Петра Првог са његовим принудним проевропским реформама. А још га не видимо.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *