МОГУЋАН ИСКОРАК У НЕМОГУЋЕ

Почетак сезоне 2017/2018. у ЈДП-у

Због чега све ће ова представа, упркос фрагментарној драматургији, имати своје захвалне гледаоце

Нову сезону Позориште на Цветном тргу почело је премијером необичног текста, комадом заснованим на антитези сједињеној у стваралачкој личности Алберта Ајнштајна, познатог америчког физичара немачког порекла, на антитези која се може исказати само у две речи – физика и поезија. Радећи током прве деценије прошлога века у Берну, у једном патентном уреду, Ајнштајн је открио више основних закона природе – поред осталог брзину светлости као максималну брзину, дилатацију, што ће рећи проширивање, растезање времена, дајући и нову интерпретацију дилатације дужина, утврдивши еквивалентност масе и енергије, те корпускуларну природу светлости, односно да се она састоји од ситних честица, затим принцип еквиваленције што му је омогућило да постави основу опште теорије релативности, коју ће, пошто је 1914. изабран за члана Пруске академије наука и потом именован за директора Кајзер-Вилхелм института за физику, надопунити својом теоријом гравитације и у дотераном облику интегрално објавити 1916. године. По доласку Хитлера на власт 1933, Ајнштајн је лишен свих функција и конфискована му је имовина. У знак протеста, он се одрекао немачкога држављанства и отишао у Америку, где ће до краја живота, 1955. године, радити у Институту за научна истраживања у Принстону. Почетком Првог светског рата одбио је да потпише декларацију немачких научника који су се сложили са ступањем њихове земље у ратни сукоб. На његово упозорење 1939. године да би Немци могли начинити атомску бомбу, у Америци су започели истраживачки радови за производњу такве бомбе. Али Ајнштајн ће се упорно борити против примене тога оружја.

[restrict]

Ипак, представа Слободана Унковског није едукативна, нити се бави Ајнштајновом теоријом времена већ, како каже редитељ, она је о времену, о разним аспектима времена: „Свеједно што додирује и користи искуства Ајнштајна, моја представа није о физици него о животу, о љубави.“ Основа је књига америчког физичара и писца Алена Лајтмана Ајнштајнови снови коју чине кратке приче, заправо могућни снови. У драматизацији Русомира Богдановског настао је комад низа различитих призора који се приказују без логичног, да не кажемо уобичајеног реда и очекиваног заплета. Једноставно, представа је лишена појединости што их намеће свака фабула – у њој промичу различити призори и сећања, али промиче и – време. Имајући у виду Фелинијев филм И брод плови Унковски је трагао за решењем како да превазиђе фрагментарност представе. Одабравши да место радње буде брод, редитељ је начинио прави потез: испоставило се да је то заиста прикладан простор за приказ Ајнштајнових сећања, те је омогућио јединство места ако већ није било јединствене радње. Да би унеколико надоместио тај недостатак, редитељ у игру с временом и о времену уводи „присуство“ познатих аутора из позоришта и филма, поигравајући се и са појединим ликовима комедије дел’арте, који одједном искрсавају на броду. У суштини, Унковском је пошло за руком да сценску причу о времену исприча на занимљив начин. Кад је у питању сценографија, не треба занемарити допринос групе „For Use“. Декор нас је подсетио на њихово решење за Метаморфозе у Југословенском драмском, у режији Александра Поповског. Разапети конопци у квадратном распореду, како на позорници изнад глумачких глава, тако и до половине гледалишта могли су имати одређену симболику протока времена. Костими Лане Цвијановић одлично су дочарали полифонију стилова. Глумци, сви одреда, показавши да је постмодерни искорак у немогуће ипак могућан, дочаравали су по две и више личности, те су имали обиље прилика да демонстрирају своје способности трансформације израза. Драган Мићановић који је, поред осталог био и Алберт, ненаметљиво је предводио квартет интерпрета по две и више личности, који су сачињавали Радован Вујовић, Анита Манчић, Бранко Цвејић и Наташа Тапушковић, док је Бранка Петрић тумачећи Луце била веома сугестивна. Упркос фрагментарној драматургији ова представа имаће своје гледаоце.          

[/restrict]

АЈНШТАЈНОВИ СНОВИ
ПИСАЦ Ален Лајтман
ДРАМАТИЗАЦИЈА Русомир Богдановски
ПОЗОРИШТЕ Југословенско драмско позориште – Сцена „Љуба Тадић“
РЕДИТЕЉ
Слободан Унковски
ДРАМАТУРГ
Јелена Мијовић
СЦЕНОГРАФИЈА
NUMEN/FOR USE
КОСТИМОГРАФИЈА
Лана Цвијановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *