Маргиналије маргиналца – СУЖИВОТ АЗБУКЕ И АБЕЦЕДЕ

Као ознака источног православља, ћирилица је лоше виђена још у епоси европске просвећености. За владавине Марије Терезије (1717–1780) објављена је наредба да се у српским школама царевине искључиво има користити латиница. Осетивши опасност од „шокачења“ и унијаћења, народне вође и Црква су пружили једнодушан отпор

Положај ћирилице је својеврстан показатељ нашег општег стања у модерном времену, на размеђи народа, култура и религија, где нам је дано да живимо. Као ознака источног православља, она је лоше виђена још у епоси европске просвећености. За владавине Марије Терезије (1717–1780) објављена је наредба да се у српским школама царевине искључиво има користити латиница. Осетивши опасност од „шокачења“ и унијаћења, народне вође и Црква су пружили једнодушан отпор. Претњу су живо осећали и јунаци Црњанскових „Сеоба“; то је њихова дневна и ноћна мора. Слична настојања Франца Јозефа (1848–1916) биће кратког даха. Она ће се изјаловити и у окупираној Босни. Гувернер БиХ Стјепан Саркотић (требало би истражити етимолошку везу са саркомом и Саркозијем!) у ћирилици препознаје непожељног геостратешког уљеза: „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тело Истока у борбеној зони Запада“. За време аустријске окупације Србије у Великом рату, наше писмо је било забрањено у школама. Заменила га је „културнија“ латиница. С потискивањем се наставило и у првој Југославији, на добровољној основи. Обузет унитаристичком визијом, краљ Александар Ујединитељ је, у духу Скерлићевог рационалистичког идеализма, био спреман да се одрекне азбуке. Концепт екавске латинице имао је присталица и међу Хрватима. Пошто је крајем двадесетих година доживео крах, Тин Ујевић је био принуђен да неке своје песме накнадно ијекавизира. У усташкој Хрватској, указом од 21. априла 1941, ћирилица бива званично забрањена. У другој Југославији је била прећутно потискивана; у администрацији је господарила „српска латиница“, то јест гајица. Као писмо националне мањине, ћирилица је у данашњој Хрватској формално допуштена, док у свакидашњем животу доживљава извесне непријатности.

[restrict]

Овај кратак историјски осврт делимично расветљава и стање ствари у садашњем тренутку. Према једном истраживању из 2014, 47 одсто нашег живља пише латиницом, а 36 посто је остало верно азбуци Ћирилових ученика. Стање је, рекао бих, боље од општег утиска који нам свакидашњица нуди. Понижено и презрено, традиционално писмо Србаља се, како-тако, држи. У Босни-Херцеговини, и у Црној Гори, иако на маргини, још је у животу. У Македонији је у примени национални облик. Са уласком Бугарске у клуб изабраних, азбука је призната као треће писмо уједињене Европе, поред латиничке абецеде и грчког алфабета. Опомена еврофанатицима: у Обећану земљу може се ући и са нешто кућног пртљага. У Украјини, Белорусији, Русији и неким енклавама руског простора не траже замену, мада је на московским уличним таблама има, што је знак пажње према туристима.

У склопу историјских и геополитичких датости ми смо, у овом делу Балкана, посебно рањиви и ровити. Уредили смо збегове са једне и друге стране евроазијске границе, изложили се деловању материјално јаче и технолошки успешне цивилизације, опили се њеном културном баштином, а она, при томе, нема слуха за нашу посебност, нема знања о нашој повести, ни интересовања за нашу судбину. Шта све не чинимо да јој уђемо у вољу! Приклон латиници је снисходљиви, успутни знак страсне спремности на прилагођавање. Изразе дивљења моћници примају као нешто што им по природи ствари припада, не помишљајући да узврате неким знаком пажње. Било да их прихватамо или одбацујемо, излази нам на исто: они нас не узимају озбиљно ни онда кад нам бацају бомбе на главу, а латиница нам свакако неће отворити пут до њихових срца.

Овом врстом једностране љубави себе крњимо и унижавамо, а заузврат не добијамо ништа. У стању простоумног идолопоклонства и дечје несмотрености пустили смо латиницу да се увуче и онамо где јој није место, мање из преке потребе, више из необазривости, небриге и пуког помодарства. Добровољно се приклањамо јачима, поносно се поробљујемо. Тешко се ослобађамо јучерашњих штетних навика чак и данас, кад „истокрвна браћа“ поричу заједништво језика и историјског усуда. Озрачени латиницом нагло смо гурнути према себи, према својој запуштеној баштини, збуњени због изненадног истеривања на чистину, неспремни за пуно суочавање са истином. Као да смо, у последњој деценији деветнаестог века, заспали тврдим сном, да се пробудимо на крају двадесетог, па буновни од снова који се ни с ким не деле, не знамо куд бисмо и шта бисмо. Средишња епизода целовековног сна била је Југославија, интернационалистички модел за превладавање уске националне припадности и провинцијалне зачаурености. Пошто је модел отишао на ђубриште историје, не знамо шта ћемо са собом. Ћирилица стоји иза нас као црта са које смо се отиснули у просвећенију и човечнију будућност, на којем нас је путу једино латиница предусретљиво дочекала. Повратак ћирилици је повлачење поражених, на шта многи не пристају. Она је обележила простор дугог робовања и страдања; са раздобљем њене средњовековне славе одржавамо, слабашну, књишку везу. Она нам не нуди ништа ново, враћа нас у загушљиви буџак, у сопствену кожу, а нама је у њој тесно. Запречује правац из кога, упркос невеселим искуствима, и даље очекујемо спасење.

На овом месту и у садашњем времену латиницу је тешко сасвим избећи. За лекара који исписује налаз и прописује лекове латиница је приручно оруђе попут стетоскопа. У сличном је положају и научни радник, упућен на коришћење стручне литературе. Без English-a, односно Globish-a, не можемо се бавити разменом материјалних добара као ни озбиљним интелектуалним радом. Кад се, са добрим оправдањима, једанпут отшкрину врата, уступцима нема краја. Ћуд главног светског писма је освајачка, а наш је терен податан и неотпоран. Гајицом се дају исписати готово све речи источне језичке варијанте, осим, можда, глагола надживети, а он нам после полома и помора, више неће бити потребан.

Абецедом, тим пријатним кућним отровом који је заменио азбуку, не рукују само високообразовани; она је продрла и у организам широких маса. Дошла је са белом техником, са моторним возилима и тракторима, а продор јој олакшава осећање мање вредности и спремно прихватање свега што је туђе, а чему, у реду испред забрављених бриселских врата, упорно тежимо. Јесте, Запад нам је у прошлом веку нанео много зла, а при томе нам је, кажу, желео добро; тукао нас је у нашу корист, као строг и нервозан родитељ, да нам утера памет у главу и изведе на прави пут. Моћник, коме признајемо надмоћ и сва из тога проистичућа права, може нас кажњавати до миле воље. С ким ћемо и куд ћемо, ако не с њим и за њим? Није на нама да судимо о недостацима водећих светских сила, а пристојност нам налаже да оно што не ваља не примећујемо.

Са оваквим умовањем, са мазохистичким уживањем у понижености, тешко ћемо се вратити себи, својим коренима, и родној азбуци уплетеној у подземне жиле баштине. Ратовати против сто пута јачег није могуће, а ни препоручљиво; довољан је подразумевајући опрез здраве и истинољубиве памети. Опрез према насиљу и насилницима и онда кад се од њих има научити и понешто добро. Између слепог, ропског прихватања и провинцијалног одбацивања, нагон опстанка непогрешиво утврђује корисну меру. Од целога света, од запада и истока, севера и југа, он узима оно најбоље, што је општељудско, па самим тим и наше.

Постоје, дакако, и случајеви кад се појединци одричу традиције, имена, вере и родног писма из очајничког негодовања и отпора према пореклу. Човек има право и на ту врсту самоубиства, под условом да зна шта чини, то јест да је однарођивање свестан чин. На синовску обавезу према ћирилици треба подсећати немислеће и полуобразоване, упућивати их на индивидуални понос и колективно достојанство.  

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *